"Đerdap na gas" kod Novog Sada:
Radikalna energija

Ako neko u Srbiji hoće svojim parama da gradi jednu veliku elektranu na gas, možda bi celu stvar trebalo gledati benevolentno. Nažalost, cela stvar trenutno više liči na primitivnu fantaziju političkih snaga u Srbiji, koje su za malu pakost protivnicima spremne da se poigraju čak i kredibilitetom cele zemlje

GASIFIKACIJA, PLUS VLAST RADIKALA...: Tomislav Nikolić

Pre nedelju dana (10. maja) u Novom Sadu se odigrao bizaran događaj: u gradskoj kući je iznebuha između ruske "državne kompanije" Tehnopromeksport, švajcarske firme Mentor enerdži i novosadskog preduzeća Mentor enerdži Srbija, u prisustvu ruskog ambasadora u Beogradu Aleksandra Aleksejeva, potpisan ugovor o izgradnji nove termoelektrane-toplane ukupne snage 900 megavata u naredne tri godine, dakle ugovor za investiciju tešku oko 600.000.000 evra, a na prigodnoj svečanosti domaćini su bili gradonačelnica Maja Gojković i vodeći ljudi Srpke radikalne stranke Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Maloj grupi probranih novinara koja je pozvana da prisustvuje svečanom potpisivanju ovog ugovora, prema izveštaju Tanjuga, direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada Igor Mirović rekao je da se grad obavezao da će do buduće TE-TO njegovo komunalno preduzeće izgraditi 2,5 kilometara dug toplovod "što će omogućiti trajno i stabilno grejanje grada pod najpovoljnijim uslovima". Gradonačelnica Gojković je istom prilikom rekla da je "Novi Sad ovu investiciju dobio i zahvaljujući spremnosti grada da investitorima pruži svu logističku podršku". Ambasador Aleksejev je zatim naglasio da je "reč o veoma važnom energetskom objektu od strateškog značaja, a realizacija ovakvih projekata doprinosi učvršćivanju odnosa dveju zemalja". Direktor Mentor enerdžija Mihael Vurmser je istakao da se njegova firma "dok drugi ulažu na Dalekom istoku, odlučila za Srbiju, jer veruje da investiranje u njen energetski sektor ima svetlu budućnost". Zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić izjavio je da je njegova stranka "politički garant" ovog posla i dodao: "Mene su pitali za investiciju vrednu 600.000.000 evra, a ne Koštunicu." Pri tome je zaboravio da, poput Lenjina, uzvikne "elektrifikacija plus radikalska vlast, jednako socijalizam".

Novosadski dnevni listovi "Dnevnik" i "Građanski list", čiji izveštači nisu bili pozvani na zaključenje ovog posla "za XXV vek", narednih dana pokušali su da saznaju šta se u gradskoj kući doista zbilo i zamolili su za objašnjenje događaja Ministarstvo za rudarstvo i energetiku Vlade Srbije, Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Ambasadu SCG u Moskvi, Regulatorno telo Agencije za energetiku, Javno preduzeće EPS, Javno preduzeće Srbija gas i Javno preduzeće Urbanizam u Novom Sadu – ali su predstavnici svih ovih institucija priznali da su o "ugovoru o izgradnji novog Đerdapa na Dunavu" (srpski deo hidroelektrane ima snagu od oko 1000 megavata) saznali iz medija – dakle posle gore spomenutog događaja. Problemi sa "interpretacijom i eksploatacijom" ovog događaja su se nastavili i narednih dana, pa se na njega ne osvrću ni država, ali više ni radikali. Muk oko ovog projekta je gotovo neverovatan, jer je reč o poslu koji jednostavno upućuje na niz kardinalnih zaključaka.

ZAKljUČCI: Prvi bi se u radikalskom stilu mogao formulisati kao zaključak – da prekid pregovora sa Evropskom unijom ne treba da brine Srbiju, jer je ne lišava stranih investicija, to jest da su tu Rusi sa 600.000.000 evra itd. Drugi je da su Rusi već izabrali budućeg partnera u Srbiji i da to nije Vojislav Koštunica nego Tomislav Nikolić, koji očigledno nema strpljenja, pa počinje avansno da "rasprodaje Srbiju strancima". Treći je da Rusi ne veruju da imaju šanse u budućoj privatizaciji srpskog EPS-a, posle iskustava u naftnom sektoru, a treba im elektrana na glavnoj evropskoj reci, pa su na Dunav izbili pre Crne Gore.

Četvrti mogući zaključak je sličan prethodnom, da ruski investitori ne veruju da će im se ovde dozvoliti da kupe već postojeću, neuposlenu gasnu elektranu TE-TO Novi Sad snage oko 300 megavata, za koju je EPS nedavno u "Fajnenšel tajmsu" objavio oglas sa pozivom da zainteresovani partneri za njenu rekonstrukciju, to jest njenu (verovatno, tim načinom, delimičnu) privatizaciju, pošalju pismo o namerama do kraja ove godine – da bi se izbor strateškog partnera obavio do kraja 2007. godine.

Peti hipotetički zaključak je da, s obzirom na projektovanu godišnju potrošnju gasa u novoj elektrani od 700.000.000 kubika godišnje (prošle godine je ukupan uvoz gasa Srbije iznosio nešto preko dve milijarde kubika), ruski investitori veruju da će se do Novog Sada u budućnosti izgraditi neki novi magistralni gasovod od ruskih gasnih polja. Možda nekako i uz trasu poznatog, tek koncipiranog naftovoda PEOP (što je nagoveštavao doskorašnji potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus), pa ulagači žele da za tu cevku pripreme elektranu koja će snabdevati Centralnu Evropu strujom, a koja će tamo, moguće, kroz tri godine biti deficitarna. Pri tome, malo za budućnost vredi proračun da bi struja iz te gigantske nove gasne elektrane na Dunavu koštala najmanje sedam evro centi po kilovatsatu, pa bi bila nekonkurentna na srpskom tržištu, gde se ona sada plaća oko četiri evro centa, a i na okolnim tržištima – pošto danas ni sam Svevišnji ne zna pošto će biti struja za tri godine u Evropi, ukoliko na njeno čelo ne dođe sam Toma Nikolić, sa svojim lebom za tri dinara.

Šesti razlog bi se mogao konstruisati uz glasine da su hrvatski predsednik Stipe Mesić i poznati naftadžija iz Pariza Boris Vukobrat prošle godine već počeli neke eksploratorne pregovore o mogućnosti izgradnje jedne krupnije elektrane na gas kod Osijeka, pa su Rusi požurili da taj projekat "preslikaju", "presretnu" ili "presele" u Novi Sad. Ovaj zaključak se može varirati – pa bi onda došla u obzir i hipotetička konstrukcija da Mesić i Nikolić, preko Vukobrata, rade zajedno s ruskim parama i ruskim gasom, da izbegnu Koštunicu i Solanu, a dođu u Vojvodini (gde se svako oseća najsigurnije uz radikale) do struje za hrvatsko, slovenačko i italijansko tržište, kako se tamo ne bi gradile nuklearne elektrane, što bi ugrozilo i srpsku zdravstvenu situaciju.

Sedmi zaključak, koji se nameće bez hipotetičke ograde, jeste taj da su radikali i Rusi, za razliku od Vlade Srbije, ovdašnjih stranaka, pa i koalicije na vlasti, ozbiljno shvatili i temeljno pročitali novi zakon o energetici i energetsku strategiju Srbije usklađenu sa propisima Evropske unije (dokumente koje je usvojio aktuelni saziv Skupštine Srbije) – pa gledaju da u skladu sa tim propisima zaobiđu staru skalameriju administrativnih prepreka svakom privatnom ulaganju u energetiku i sistem "hiljadu dozvola" koji je štitio monopol Elektroprivrede Srbije na proizvodnju, prenos i distribuciju struje, a nadležnim državnim i paradržavnim šrafovima "naterivao" provizije za udaranje štambilja i pečata (no, mnoge dozvole se i dalje moraju pribaviti, zato Gojkovićeva i obećava "logističku podršku").

JEDNOSTAVNA PITANjA: Problem sa svim ovim zaključcima je što paralelno sa njima štrče i neka jednostavna pitanja, bez preciznih odgovora. Prvo, mi zapravo ne znamo šta je potpisano u Novom Sadu kao "ugovor o izgradnji", već samo možemo da naslutimo. Ako je potpisano pismo o namerama, odnosno memorandum (podsetnik) tri firme koje se međusobno obaveštavaju o planovima, što se nudi kao neka logična konkluzija, u situaciji kada domicilna vlada nije ranije informisana o tim namerama, onda je stvar namerno neprecizno plasirana u javnost, jer bilo je tu pravnika koji bi trebalo da znaju razliku između pisma i ugovora.

Zatim se postavlja pitanje kakva je u ovoj stvari uopšte pravna uloga gradonačelnice Novog Sada Maje Gojković, koja ništa (javno) nije potpisala – to jest u kakvom pravnom odnosu se ovde našla novosadska opština – kad se već u njenoj službenoj svečanoj sali i odigralo ovo energetsko pozorje. Da li je Novi Sad ruskim investitorima prodao ili dao lokaciju za gradnju elektrane, licencu za proizvodnju struje ili tako nešto, ili je pri tome i grad neki suinvestitor u nekom obliku i sa nekim ekonomskim dobrima ili parama.

Sudeći po kratkom izveštaju o ovom događaju u "Ekonomist magazinu" ispada da bi buduća energana bila u "mešovitom vlasništvu ruske i švajcarske firme", ali to ne objašnjava potpuno obnarodovanu vlasničku strukturu zamišljenog posla – pa se ne zna tačno čija bi bila elektrana. Naime, ruska matična kompanija Tehnopromeksport je u svim novinskim izveštajima naznačena kao "državna firma", što ne deluje logično, uprkos asistenciji ruskog ambasadora Aleksejeva, koji je već jednom svedočio u jednoj srpsko-ruskoj navodnoj transakciji – onda kada je Bogoljub Karić navodno prodao osnivača Mobtela ruskoj grupi Alfa (valjda će sada biti bolje sreće). Jer, državne firme obično ulaze pretežno u poslove koji su uglavljeni "međudržavnim ugovorima", a i inače je to kompanija koja je poznatija kao graditelj elektrana, nego kao njihov vlasnik. S tim u vezi zanimljivo je da je Toma Nikolić rekao da je "bilo teško povezati rusku firmu sa Švajcarcima" – a ta "švajcarska" partnerska firma Mentor enerdži osnovana je (poslednji put) tek 28. aprila ove godine, dakle samo dvanaest dana pre gore spomenute svečanosti. Istina, preko interneta se može saznati da je ona postojala i pre, ali pod imenima Sagora Finanz AG, Park Consult AG i Mentor AG. Srpska varijanta ove firme, Mentor enerdži Srbija, inače strana ugovornica u poslu, osnovana je 8. maja, dobra dva dana pre posla od 600.000.000 evra, a za direktora je postavljen dr Milan Bačević, nekadašnji zamenik ministra za nauku i tehnologiju iz vremena koalicije SPS–SRS.

Ako neko u Srbiji hoće svojim parama da gradi jednu veliku elektranu na gas, koja nosi relativno male ekološke rizike za domaćine, a velike finansijske rizike za investitore – možda bi celu stvar trebalo gledati benevolentno, jer kad su u pitanju elektrocentrale, koje nas na prvi pogled ništa ne koštaju – važi pavilo da od viška glava ne boli. Nažalost, cela stvar trenutno više liči na primitivnu fantaziju – a baš takvim fantazijama, što je u stvari najopasnije, sklone su uticajne političke snage u Srbiji, koje su za malu pakost protivnicima spremne da se poigraju čak i kredibilitetom cele zemlje.

Dimitrije Boarov