Žao mi je vala što dva nemam. Za nogavicu svaku po jedan . Prvi neka se Mančester, a drugi Junajted zove. Pak da sa njima unapred, sa dva brata rođena – dva sokola siva, čerez snove i oblake, ma i Serbiju vascelu na belom konju, kao princ, projezdim. I dve glave, i dva srca hoću da imam. I da svakog dana po dva puta ručam. Dva pegaza bela na svet da iznesem. Ovako, siroma, jedva i u svatove tuđe da se usudim. Po vašari Mile – niks, po igranke – niks! Pristao bih vala da vas život samo o suvom lebu i rakiji sprovedem. Dao bih za takvo štogod sve što imam i što nemam. I majku i oca i Ratka i Radovana. Dao bih dve šake pune, pregršt ljubičica iz parka Pećina u maju. U junu miris lipa niz Kolubaru dole što se kruni. Nema šta ne bih dao, samo dva da imam!

Bio je, kažu, u Serbiji zemlji jedan ateista sa dva, ali su tome nesrećniku komunistički doktori kasnije, gore u Ljubljani, testerom nogu ostrugali. Taj je mogao Srbiju celu da kara. Đa po srpski, đa po ruski .

A jednome je opet, priča se dole po Zlokućanima valjevskim, i slavni francuski akter Žan Mare na ovoj istoj stranici, da izvinete, pušio. Plus poštar seoski i sajdžija Jevrem.

Ja pak manje dostojan prisećam se kako mi se još u pubertetu, dok smo trčali gradskim ulicama i vikali: "Trst je naš!", na valjevskoj tvrdoj kaldrmi svest grubo cepala na dve pole; negde između opojne magije Cice Vinčesterke u novim gaćama i mekog ludila Nade Guzoš. Cica je non-stop u penušavoj izmaglici, na putu ka provaliji, od poljupca do orgazma, grickala semenke od bundeve, a Nada je najdužim trepavicama u Valjevu Belom skrivala one zanosne, sanjive oči, i uvek izgledala kao da za tobom čezne. Čini mi se da je lako uspevala da pronikne u moje i srce onih klinaca sa valjevske kaldrme. Za taj čežnjivi pogled prepreke nije bilo; u velikoj se tamo daljini lomio u nežne krhotine nečega što je oduvek bilo puno tuge.

Od tada duplo vidim.

Ukus Cicinih usana mogao bi naslutiti i pošteni namernik koji u kafanu Central pre podne navrati i, okružen za plemenitu dušu teskobnim socrealizmom i ustajalim duhom burgera, kafu poruči.

Vazdan u procepu, kao mlađani činovnik Merso između neba i mora, u pogubnoj praznini između Cicinih slanih usana i Nadinih očiju bez sna, rab Božiji, crv na pripeci – kopnim!

Nema ko ne zna da je Nada Guzoš imala oči čakaraste boje i njima paralelno sviđala i ovaj i onaj svet. Ali niko nije mogao znati da li je više boravila u ovom, ili je dublje zagazila u onaj svet. Cica je pak imala dve leve noge i istovremeno koračala i putem i stranputicom. Njoj je bilo svejedno ko je ljubi, dok je Nada, kao bogomoljka, smrtonosni pečat udarala svakom muškarcu koji bi u njenom zagrljaju neoprezno zanoćio. Balavi valjevski klinac Cicu je mogao sresti u svakom budžaku na periferiji Valjeva, a Nadu Guzoš – samo u snovima! Nada je zračila božanskom lepotom koju odavno i teško nagriza korozija. Cica nikada nije bila lepa. Uvek je teško disala i brojala vrapce. Na njenom licu se čitala nezainteresovanost za spoljašnji svet, dok je Nada vešto prikrivala potajno ludilo. U dubinu očiju Nade Guzoš ozbiljno bi smeo da se zagleda samo iskusni zvezdočatac.

U krošnjama onih lipa niz Kolubaru dole, ćukorili su vrapci Valjevci, a poniže malo, u kolubarskoj magli i plićim delovima srpske proze – vrane. Baš na onim topolama niz Kolubaru što šume noću, pogotovu kada je noć lepa i puna zvezda. Ponekad, priča se u Kolubari vamo Gornjoj, na tim topolama umesto vrana čuče nekakvi ribolovci i kurajberi, Mih. tj. Pantić i Vas. tj. Pavković, kao Bim i Bum, Matija i Vjera, Radojka i Tine, Double Trouble, Braća Bajić , ali su u to verovali samo pojedini pacijenti murije valjevske koji pod batinama više nisu mogli i neki Cigani sa Milavca kod Ljiga. Ja lično nikada nisam verovao jerbo poznajem ljude .

Tog trenutka je neko zakucao na vrata.

Mesje Godo?

Mister D.?

Lično On, ili Njegov Šegrt?

Da nije Matija, zavapi jedan pripiti valjevski pesnik, te pade pod astal. Nije odavno doodijo!

Neki su pomislili na onog Vašeg Bogoljubivog novinara koji sve češće izvečeri u Valjevo Belo navraća . Bog i duša, niko ne zna da li ovde ima familiju, ili oće da se ženi.

Možebiti da je ono Lajkovačko čudovište, kao cunami, sa sve rođacima iz svojih romana, nagrnulo na Valjevo Belo.

Ili je Radovan!

Ako je Ratko, do k...!

Karla del Ponte, isto do k...! Ne valja nikako.

Tešnjarski Fokner u pratnji Mesje Rajmonda Lila kad začuka – spasavaj se ko može.

Ako je Abulj Pence, j... smo čvorka.

Tutumrak li je onaj iz Praviteljstva Serbskog?

Kad Onaj što ne postoji začuka na vrata, piši propalo!

Da nije ko od poslanika, iz onih prvljih redova?

Ako je Sava Savanović – dobro je!

Hajduk Bojović – opet dobro.

Šta ćemo ako je onaj sa dva k...a?

Druže uredniče, inače Ljubazni moj! Prežaliti ne mogu što dva nemam! Jedan nek je Švarceneger, drugi da se Tarzan zove! Sa dva bogougodnika da se u dvoglavu aždaju stvorim. Najvoleo bih levo da je Gari, a desno, recimo, Kuper. S dva pištolja pravednika kroza ovaj svet da jašem. Marksa na izložbe, a Engelsa na panađure da vodim . Ma zamisli dušo, jedan da je Njujork, a drugi Tajms. Ili levi Crna Gora, a desni – Serbija. Eh, druže uredniče! Pristao bih makar jedan Šiptar, a drugi i Ciganin crni da bude. Samo da imam – dva.

Dođe mi lepo go, sa nebesa odozgo, u govna ova zemaljska da skočim... Ili gologlav, pred zoru, pod mlado derevo sa štranjkom u zadnjem džepu. Eto!

U stvari, steo sam nešto, Uvaženi, u vezi Praviteljstva serbskog da upitam, mada sam svestan, a sva je i prilika, Ljubazni i Uvaženi moj, da je većina tamo još u detinjstvu ranom seksualno teško zlostavljana, pa prema tome...

A onda je u Kolubari vamo Gornjoj, ma i u Serbiji celoj nestalo struje.

Ljubomir Mihailović