Lelić – Trostruki jubilej Svetog vladike:
Okean Nikolaj

U srpskom Tavoru nije bilo ni Koštunice ni Matije, zato bio ministar Jočić, zato bio ministar Velja, koji je odlikovan, i zato bio Radoš Ljušić sa Mladićem u malom i gornjem i levom džepiću

Još 1991, kad su vraćene mošti vladike Nikolaja Velimirovića u domovinu, vladika Lavrentije – koji je kao zapadnoevropski episkop štampao njegova dela – rekao je da je Nikolaj Velimirović najveći, još nedovoljno otkriven i proučen, duhovni majdan srpskog naroda. Toga maja, ‘91, na dočeku moštiju u Leliću, bio predsednik Vlade Srbije Zelenović, bio Vuk Drašković, bio Voja Šešelj, a Karadžić doš’o preko Drine. Onda uzelo da se radi u majdanu, brojna izdanja Nikolaja, manastir u Soko gradu sa njegovim imenom, pred manastirom spomenik, pre tri godine proglašen za sveca, vladika je postao građevina koju bogomoljački zida cela Srbija.

Ova godina je, povodom 125 godina rođenja, 50 upokojenja i 15 godina od povratka moštiju, u Šabačko-valjevskoj eparhiji proglašena Godinom svetog vladike Nikolaja, te je prošle nedelje 21. maja u Leliću održana centralna svečanost pod nazivom "U dva veka doveka". Najavljeno da će pri svečanom osvećenju nove crkve Svetog Nikolaja Srpskog bogoslužiti patrijarh Pavle, da će besediti Matija Bećković, a da će svečanosti, uz ministre, prisustvovati i premijer Koštunica.

ZA POD JASTUK: Noć pred svečanost asfaltiran je put od Valjeva, preko Popara, do Lelića. Noć pred svečanost nije asfaltiran parking koji je trebalo da primi 300 autobusa. Organizatori su mogli da se prekrste i odahnu.

Autobusi, i od Leskovca i od Vranja, uzeli su da se parkiraju, narod da silazi manastiru Svetog Đorđa, koji je zadužbina vladike Nikolaja. Kad su sišli do manastira počeli su da se, novim asfaltom asfaltiranim za Preobraženje, penju do obnovljene rodne kuće vladike preko puta koje je podignuta nova crkva Svetog Nikolaja Srpskog.

Put beše nov i oivičen, s desne strane rasveta, s leve velika vrtača, koju je za Preobraženje ministar Velja video, naravno kad se napuni vodom, kao veliko klizalište na kome će se svi klizati, koja dopola beše napunjena zemljom po kojoj behu parkirani razni auti. Sve ostalo beše po planu i projektu, uz put beše pletena taraba, oko rodne kuće Nikolaja vajati, naspram nova crkva povezana belim platnom čija je vezana mašna padala baš na ulaz crkve.

Narod u crkvi, narod pred crkvom, u toku osvećenje, arhitekta Peđa Ristić, na svoj način, objašnjava monahu Georgiju da oluci nisu dobri, pristigli Vojin Sinalko Đorđević mobilnim sve fotografiše, čuše se zvona, završeno osvećenje, monah Georgije razveza onu mašnu kojom je bilo svezano belo platno koje je obmotavalo crkvu, žene uzeše da seckaju platno, novu relikviju koja je deljena narodu, dobro za pod jastuk, a može i u novčanik.

Siđoše do manastirskog kompleksa, crkve u kojoj su mošti svetitelja. Na kapiji dobrodošlica, sveštenik, i novosrbijanac imena Marko a nadimka Struja. Iza kapije spojene šatre, roštilj, pečenje, veliki transparent, od kafane li je, Marš na Drinu, iza bina na kojoj je u toku arhijerejska liturgija, levo zid manastirske crkve, na čijem ulazu članovi Obraza dele plave nalepnice sa likom Mladića na kojima je potpis SRBIN, SRB ćirilicom, IN latinicom, ko razume shvatiće.

Od manastira do kapije, a ima i napolju uz put, tezge i štandovi, krstići i literatura, jela bez mesa, majice sa likom Draže, Nikolaja... O’zgo policijski motor, policijska kola, dvoja kola sa rotacijom, u dvoja kola dva ministra, sami Jočić, i sami Naumov. Behu kako dolikuje dočekani, sprovedoše ih pred onu binu sa liturgijom, sedoše u prvi red klupa za goste, kako treba jedan do drugoga. Pristiže i ministar vera Radulović, s leva, gde po srpski i u raskoraku, stajahu, u crnim majicama sa krstonosnim znakom, pripadnici Obraza, pojavi se Radoš Ljušić, dobi plavu Mladić nalepnicu, stade da je zagleda, ljušti i opkraja, pa je desnom rukom stavi u levi džepić odgovarajuće majice sa horizontalnim prugama.

Sa bine se javi vladika Artemije, Evo dana kojega stvori Gospod, da se radujemo i veselimo... Evo nas ponovo na vrhu srpskoga Tavora, kako je govorio ava Justin, selo Lelić postalo je srpski Tavor gde se srpski narod preobražava u lik gospoda Hrista, zato je ovo sveto mesto na kome se sabiramao, danas nas je ovde sabrao najveći Lelićanin sveti vladika Nikolaj... Danas je osvećen novi hram njemu u čast, da bude novi svetilnik i putokaz našem narodu kako treba živeti na ovome svetu za onaj svet...

SRPSKE GUSLE: Primače se bini Obraz, primače se Ljušić, nastavi se liturgija, eto i ministra Velje, u svoje odelo, u svoju košulju, pravo do Jočića. Završi se liturgija, najaviše kratku pauzu, diže se prvi red gostiju, krenuše ka manastirskom konaku, Velja uze, sve se pitajući sa narodom, da zaostaje, ali pope se i on na sprat na kratak odmor i okrepljenje, isti sprat gdeno ’91. Danica Drašković, za ručkom, udari flašom u glavu Karadžićevog pratioca, sve na temu srpskog pitanja.

Pauza uze da traje, ministar gore na konaku da se izjavljuje nekoj kameri, aj’mo i mi na pos’o, evo ga guslar, stade da objašnjava, na istu melodiju ide svaki tekst, dade primer, Čujte pesmu srpskoga guslara/ istine vernoga čuvara/ Nek se zvuci sa gusala viju/ srpske gusle lagati ne smiju... Opazimo jednog, preko mantila vez’o kaiš, preko plave kravate žuti krst na zarđaloj žici, jednom do sebe drži propoved, Srbi su išli sa Karpata, išli dokle god ima ravnice, išli sve do Albanije, išli da bi bila veća država. Nauka Žika, tako ga zovu, tu iz okoline, pis’o čelnicima, pis’o patrijarhu, da ga prime za savetnika, Srbija ima neprijatelje, on ima sve savete, treba da ga prime, sve zna kako treba, kako Srbija da se razvije, ne može na brzaka, može da pomogne da se krene pravim putevima, da Srbija dobije mesto u Evropi, ali neće da ga prime...

Eto ga podne, po programu Duhovna akademija, nema Matije, monah Georgije veli da je mor’o u Crnu Goru, nema Koštunice, vele odmara u Belanovici. Ministri sedoše svako na svoje mesto, protođakon Ljuba Ranković otvori Akademiju Nikolaju u čast, reče o trostrukom jubileju, da je ovo centralna proslava godine. Vladika Lavrentije, kao domaćin, od srca, uz topli pozdrav, sve pozdravi, zahvali što su došli da se molitveno sete velikog sina ovoga kraja, najveće crkvene ličnosti našega vremena. Opet od srca sve pozdravi, reče da su nepovoljne istorijske okolnosti uskratile Nikolaja srpskom narodu, ali istina je pobedila, Nikolaj nas je okupio, ne može se veličina sakriti... Još jedared i od srca svima zahvali, svima koji su omogućili ovaj susret, koji su put uradili, našem dragom gospodinu ministru za kapitalne investicije. Nikolaj je simbol srpskog naroda, sve veličine srpskog naroda oličene su u njemu, to je okean nad koji ni Rebeka Vest nije smela da se nadnese. Ponosimo se takvim ljudima, ističimo za primer, samo tako možemo ići putem koji su nam utrli naši veliki i sveti preci...

SREĆAN APETIT: Vladika Lavrentije završno i od srca svima još jednom zahvali, reče da će dodeliti blagodarnosti, štampali medaljone koje će da uruče, preuze protođakon Ljuba, ustanovili su visoko eparhijsko odličje, Orden svetog vladike Nikolaja, koje će prvi put biti uručeno, prvi će ga dobiti ministar Velimir Velja Ilić. Velja se pope na binu, primi malu ali vrednu crvenu plišanu kutiju. Ostade na bini, dodeliše još ordenja, držeć’ malu ali vrednu kutijicu otvorenu održa besedu u ime nagrađenih, Preosvećene vladike, dragi Valjevci, želim sve da vas pozdravim, mi smo počeli da radimo jedan projekat, razvoj verskog turizma, ja mislim da je to jedan dobar projekat, pomoći ćemo, ovo je tek početak. Hvala u ime svih, ovo je jedan podstrek da još više radimo, i da ovu svetinju što bolje završimo, i sve ovo što smo planirali, i da se u zdravlju i veselju nađemo i sledeće godine na ovom mestu.

Ministar siđe na mesto, svi mu čestitaše, poče svečani i umetnički program, povezana glumica izgovori Nikolajevu besedu, Ko ste vi mali Srbi, bi još jedna beseda, bi recital učenika osnovnih škola iz kraja i okoline, Ne uzimaj uzalud ime gospoda, Ti nisi vlasnik tuđeg, ni života svog, život daje i uzima bog, bi još poučnih izreka, Od krsta svako zlo beži, raznih dijaloga sa poentom, Bez boga ni preko praga, i naravoučenija još.

Objaviše kraj duhovne akademije, protođakon pozva goste na ručak, izađe folklor, ministri pođoše, Velja osta da se slaže sa svakim ko mu priđe. Bi ručak, u veliku i obnovljenu salu bivšeg zadružnog doma, svi seli, eto i Velje, svi mu pokazaše gde da sedne, do Jočića, eto i vladike Atanasija, neće u čelo sale, sede sa strane, kako uđe zabrani pušenje, ko će puši, široko mu polje, idite u Evropu takvi kakvi ste. Bi molitva pre ručka, Lavrentije reče nekoliko poučnih, Centar pravoslavlja se seli sa juga na sever, evo nas u Leliću, Srećan apetit. Opet kucnuše u tanjir, javi se mitropolit dabrobosanski Nikolaj, O velikim ljudima uvek se može mnogo govoriti, u tanjir kucnu i vladika Atanasije, otpevaće pesmu, da se obrati pažnja na kraj, Ječam žela Kosovka devojka, ječam žela, majčice, ječmu govorila, svi pevaše, Atanasije završi, Kad se vojska, majčice, na Kosovo vrati, i podvuče, u prozi, Biće, ko doživi videće. Usta i Velja, svi ustaše, će peva, jok, uze da se oprašta, redom.

Dragan Todorović