Knjige – Manje zlo, priredio Helmut Dubil & Gabriel Mockin:
Nedovršiva analiza

Ovaj zbornik sugeriše najmanje jednu stvar: proučavanje totalitarnih režima nedovršen je i, možda, nedovršiv zadatak

Ako je Aušvic odmah posle Drugog svetskog rata, s razlozima koji se ne mogu dovesti u pitanje, postao oznaka za apsolutno zlo, Staljinova "brljanja", Maova "lutanja", Pol Potova polja smrti i uopšte "leva skretanja" (kako se nežno govorilo), smatrana su, barem u tankoćutnim i uticajnim levičarskim krugovima, manje ili više (uglavnom manje) neprijatnim epizodama. Uprkos neospornim dokazima da intenzitet, širina i neopadajući entuzijazam kominističkog mahnitanja teško da zaostaje za ubilačkom nacističkom inventivnošću, komunizam se, svemu uprkos, ipak doživljavao kao manje zlo. Sa padom Berlinskog zida, međutim, iz komunističkih su arhiva poispadali neki papiri, svedočenja su postala iscrpnija, pitanja preciznija. Helmut Dubil i Gabrijel Mockin ponudili su tekstopiscima da na relativno malom prostoru pokušaju da situiraju uporednu priču o nacizmu i komunizmu, da pronađu repere i postave probleme s one strane lažnih dilema i eufimističkih izvrdavanja. Ishod je zbornik tekstova Manje zlo, usredsređena, visokokvalitetna knjiga u kojoj ćemo pronaći lucidna zdravorazumska razbijanja decenijama stvaranih čvorova laži, skrivanja i prećutkivanja, tanane metodološko-filozofske analize (Cvetan Todorov), odlučne politikološke eksplikacije sa jakom tezom (Zigfrid Sejšel), ali i neuverljiva, ovoga puta odveć zdravorazumska (Stiven Luks), žurnalistička (Ulrike Akerman), ili levičarska (Irving Volfart) oponiranja.

Gradirajući pitanja po nekakvom metodološkom prvenstvu, prvo bi, verovatno bilo da li se može govoriti o generičkom komunizmu, odnosno generičkom nacizmu? Već time što jasno razlikujemo evropske fašizme od nacizma, govoriti o rodnom fašizmu/nacizmu nije dovoljno opravdano. Komunizam je, međutim, sugeriše Martin Malia u uvodnom tekstu, postojao svugde gde je na vlasti bila lenjinistička partija koja zahteva ukidanje privatne svojine i tržišta, promoviše diktaturu institucija i komandnu ekonomiju i za svog neprijatelja, kao i fašizmi ili nacizam, ima liberalnu demokratiju, pa je utoliko, uprkos svim razlikama unutar komunističkog bloka, opravdanije govoriti o rodnome komunizmu. S druge strane, poređenje tih metastaza vlasti, dakle nacizma i komunizma, jednostavno je neizbežno, ali upravo na tom mestu nastaje čitav niz zapleta sa kojima se u briljantnom ogledu o sličnostima i razlikama dva totalitarizma, te metodološkim problemima poređenja, u koštac hvata Cvetan Todorov. Problemi se gomilaju na sve strane: nacistički bi egzekutori rado da se porede sa komunistima jer ih to, na određeni način, rehabilituje (nismo najgori); žrtve nacista, pak, poređenje odbijaju jer to ugrožava njihov status jedinstvenosti, ili poređenje smatraju svojevrsnim opravdanjem (ne ubijaju samo nacisti); komunistički egzekutori, razume se, poređenje odbijaju jer ga doživljavaju kao optužbu (nismo mi nacisti); najzad, žrtve komunizma poređenje prihvataju jer ga mogu upotrebiti kao optužbu (komunisti jednako nacisti). Ako se tome dodaju strahovite žrtve koje je Sovjetski Savez u Drugom svetskom ratu podneo u borbi protiv nacizma, ili se damo fascinirati komunističkom ideologijom koja insistira na jednakosti svih ljudi (osim, dabome, klasnih neprijatelja), a za razliku od fašizma koji počiva na jasno hijerarhizovanom društvu, uz neizbežne rasističke konotacije, stvar se dodatno komplikuje. No, čak i kada je otpor upoređivanju razumljiv, pa i prihvatljiv na privatnom, individualnom ili psihološkom planu, istoričari i teoretičari pred tim otporom, sugeriše Todorov, ne smeju da popuste: analiza je nezamenljiva.

Polazeći od nacizma kao "mere apsolutne nečovečnosti", Stiven Ešhajm će se zapitati da li je "gradacija zla" moguća, problem prebacujući na evropocentričnu perspektivu odnosa prema tom pitanju, što znači da iz evropske perspektive Pol Potovo divljaštvo, ako ni zbog čega drugog a ono zato što se odigralo tako daleko od naših, evropskih očiju, nije privuklo toliko pažnje koliko ono što se događalo u srcu Evrope. Pomalo nošen istom idejom Dan Diner će u zanimljivom, premda ne i neproblematičnom tekstu o ulozi nacije u totalitarnim režimima, primetiti da je etnija nužna za kolektivno pamćenje, što će reći da je veća usredsređenost na nacizam uslovljena i time što su nacisti nasrnuli na Jevreje, dakle na nacionalnu formu, dok su komunisti, već prema sopstvenom (samo)razumevanju, manje pažnje obraćali na etniju (oni su, naime, ubijali manje selektivno). Gabrijel Mockin kreće se u sličnom registru. No, za razliku od Dinera i Mockina, određeni je broj autora skloniji zdravorazumskom viđenju stvari, pa veću ozlojeđenost na nacizam vide, naprosto, u tome što se o njemu, kao poraženom poretku, zna gotovo sve, za razliku od komunizma koji ne samo da nije poražen na način nacizma, već u Kini i dalje cveta hiljadu cvetova.

Zigfrid Mojšel, u snažnom tekstu bez ijednog suvišnog koraka, daje precizno i izvanredno upotrebljivo razlikovanje totalitarnih režima kroz analizu pojmova harizmatičnosti, harizmatizacije, normativnog stanja, sakralizacije, odnosno razlike između supstantivne racionalnosti, svojstvene totalitarnim režimima i formalne racionalnosti, svojstvene liberalnim demokratijama. Žan-Luj Margolen, jedan od autora Crne knjige komunizma, u potresnom ogledu o azijskom komunizmu otkriva nastanak i učinke spirale zla. Staljin je, naravno, bio surov, ali prema stručnim opservacijama Mao Cedunga – nedovoljno. Zbog toga je Mao odlučio da ne ponovi Staljinovu popustljivost i kolebanja te da stvar malo zategne, onako kineski, kultur-revolucionarno i uz kineski ošamućujuće brojke. No, iz perspektive Pola Pota i Mao je podbacio, pa je, učeći na tuđim greškama, "dobri vođa" dodatno radikalizovao sumanute zahteve.

Uz još nekoliko dragocenih tekstova (Džefri Herf, Helmut Dubil, Rut Ben-Giat), ovaj zbornik sugeriše najmanje jednu stvar: proučavanje totalitarnih režima nedovršen je i, možda, nedovršiv zadatak.

Ivan Milenković