Francuski intelektualci u aferi Handke:
Pisac i njegovo delo

Pojedini francuski umetnici su predlagali da Handkea ne treba igrati godinu, deset godina, ili dok je živ, dok drugi opet veličaju i podržavaju austrijskog pisca. Sam Handke, razočaran svim što se desilo, u poslednjem obraćanju putem "Liberasiona", kune se da više nikada sebe neće nazivati piscem i da će to zvanje koristiti samo kada bude popunjavao prijavu za porez

Za "Vreme" iz Pariza

Odluka direktora pariskog prestižnog pozorišta Komedi Fransez Marsela Bozonea (Marcel Bozonnet) da sa programa za narednu sezonu izbaci predstavu autora Petera Handkea izazvala je lavinu reakcija u poslednjih mesec dana tako da su brojne polemike u francuskim medijima već dostigle tačku usijanja. Gotovo da nema dana a da se u nekom dnevnom ili nedeljnom listu ne objavi neko javno pismo podrške ili protesta povodom ove odluke.

No, sve je počelo u aprilu, kada je u nedeljniku "Nuvel observater" pomenuti direktor pozorišta Marsel Bozone pročitao jedan kraći članak o prisustvu austrijskog pisca Petera Handkea na sahrani bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića 18. marta u Požarevcu. Ova informacija ga je, kako i sam ističe u jednom od tekstova objavljenih u francuskoj štampi, "toliko iznervirala da je Handkeov gest protumačio kao vređanje žrtava rata". Nakon toga je samostalno doneo odluku, a kako mu status upravnika i direktora pozorišta to dozvoljava, da sa repertoara za narednu sezonu 2006/2007. ovog legendarnog javnog pozorišta jednostavno precrta Handkeovu predstavu Put u zvučnu zemlju ili umetnost pitanja koja, uzgred, nema nikakve veze sa ratovima na prostoru bivše Jugoslavije jer je napisana još 1989. godine.

CENZOR I CENZURA: Dobar deo francuske kulturne javnosti ostao je u šoku nakon što je 4. maja Bozone i zvanično objavio program pozorišta za narednu sezonu na kom se nije nalazio Handkeov komad. Zvučna imena sveta umetnosti kao što je dobitnica Nobelove nagrade za književnost, Austrijanka Elfrida Jelinek, zatim pisci Pjer Mison, Patrik Modiano, Pol Nizon, te režiseri Lik Bondi i Emir Kusturica bili su među prvima koji su reagovali i u otvorenom pismu optužili su Komedi Fransez i njenog direktora za cenzuru, što je danas potpuno nezamislivo i predstavlja pravi skandal u zemlji gde je demokratija stara više od dva veka. Elfrida Jelinek nije štedela reči precizirajući da Komedi Fransez, to državno pozorište koje bi trebalo da pruži priliku svim umetnicima bez obzira na njihova lična ubeđenja, danas predstavlja pukog cenzora koji deprogramira jednu predstavu kako bi njenom autoru zbog prosrpskih stavova ukinula svaku mogućnost javnog predstavljanja. "Zbog ovakvih pozicija ovo pozorište vrlo bogate tradicije svrstava se u one kulturne institucije vrlo mračne prošlosti, koje su u vreme diktature udaljavale sve umetnike koji su predstavljali trn u oku. Onaj ko sprečava umetnika u izvršavanju svojih aktivnosti čini zločin ne samo prema tom umetniku nego i prema publici uopšte", napisala je austrijska književnica Elfrida Jelinek u pismu koje je objavio pariski "Mond". Vredi pomenuti da su svi navedeni potpisnici protestnog pisma podvukli da njihov tekst nema za cilj da pozdravi ili osudi odlazak ovog savremenog austrijskog pisca i dramaturga na Miloševićevu sahranu, već da postavi jedno drugo pitanje francuskoj javnosti: da li ovakav postupak opravdava ili ne uvođenje jednog oblika cenzure od strane bezgrešnih mislilaca?

Bozone je bez sumnje i pre svog gesta znao za Handkeove političke stavove od samog početka ratova u bivšoj Jugoslaviji i, kao dobar poznavalac književnosti i dela ovog austrijskog pisca, apsolutno je bio upoznat sa esejima napisanim tokom devedesetih godina u kojima je otvoreno stajao u odbranu Srba. I onda je preko noći donesena odluka da predstave ipak neće biti iako ona uopšte ne sadrži kontroverznu tematiku. Kako je nedavno naglasio prevodilac Handkeovog dela i reditelj predstave Bruno Bajen, da li ovde zaista možemo da govorimo o cenzuri kada zabrana ne dovodi u pitanje tekst zbog onoga što sadrži, već čoveka koji je taj tekst napisao pre raspada Jugoslavije? Ova zabrana kažnjava sve one koji su taj tekst trebali da izvedu na sceni dok se publici jednostavno uskraćuje pravo na izbor. Moguće je da ovakva odluka završi na raznim sudovima, a možda će i drugi direktori pozorišta odustati da u program uvrste Handkeove predstave bez ikakvog objašnjenja. Ali očigledno je da ovakva odluka postaje jedna vrsta sektaške odluke koja umesto publike i umetnika odlučuje ko je na dobroj a ko na lošoj strani, ocenio je Bruno Bajen.

ZA I PROTIV: Da je cela Afera Handke, koja je dobila ovakav naziv zbog velike polemike i izazvanih strastvenih komentara, potekla od jedne iracionalne i emotivne odluke, za koju je sam direktor pozorišta Komedi Fransez, Marsel Bozone, govorio da je zapravo "potpuno lična odluka", podseća profesor prava na univerzitetu u Tuluzu, Serž Regur (Serge Regourd): "Marsel Bozone je samo zaboravio jedan detalj: da nije vlasnik privatnog pozorišta gde može da arbitrarno donosi odluke o repertoaru. Komedi Fransez je javna ustanova čija je svrha da bude u interesu svih i koja je utemeljena na principu jednakosti gde nema mesta bilo kom obliku diskriminacije, a naročito ne one političke. Međutim, ironija sudbine (ili nedovoljno promišljen potez upravnika pozorišta) upravo je htela da se donese odluka ravna Miloševićevom režimu i zabrani Handke zbog prisustva na sahrani tom istom Miloševiću."

Brojni su i oni koji su aplaudirali Bozoneu i njegovoj odluci kao što je pozorišni kritičar Olivije Pi, koji komentariše "da ne treba da čudi što se Peter Handke pridružio posmrtnoj povorci na sahrani Slobodana Miloševića. Njegovi stavovi nikada nisu bili nejasni na ovu temu dok njegova odbrana srpskog nacionalizma nije lokalna i sporadična pojava. Nekoliko knjiga je posvetio ovoj temi, kao što je bilo Zimsko putovanje ka Dunavu, Savi, Moravi i Drini. Ova knjiga koja ima podnaslov Pravda za Srbiju dovoljno govori o ovom braniocu Miloševićeve stvari. I dok Srbija pokušava da se otarasi svoje nacionalističke prošlosti, Peter Handke ne odustaje dodajući na sahrani da je "sa Srbijom, da je pored Miloševića".

Još radikalnije su reagovale u "Liberasionu" od pre nekoliko dana književnice Silvi Maton i Luiz Lambriks, koje su Handkea okarakterisale kao "neonegacionistu", koji čak ne želi da prizna da se u Srebrenici dogodio genocid. Na ove optužbe, iako je odlučio da se ne oglašava u javnosti, Handke je putem istog "Liberasiona" pružio opširan odgovor na dve pune strane.

Razlog u ovako uzburkanim strastima možda treba tražiti i u podeljenim mišljenjima francuskih intelektualaca o svemu što se dešavalo u poslednjih 16 godina na prostorima bivše Jugoslavije. Svestan da su stvari otišle predaleko i da je ova vrsta polemike iznad svega poražavajuća, francuski ministar za kulturu Reno Donadije de Vabr (Renaud Donnadieu de Vabres) u pismu direktoru "Komedi Franseza" Marselu Bozoneu 3. maja ogradio se od ovakve odluke komentarom da je ova predstava "jako poznata i da postavlja univerzalna pitanja našim savremenicima, što je u ovim teškim trenucima moglo biti korisno za publiku".

Ali predstave ipak neće biti. Pojedini francuski umetnici su predlagali da Handkea ne treba igrati godinu, možda i deset godina ili dok je živ, dok drugi opet veličaju ovog austrijskog pisca koji već 15 godina živi u pariskom predgrađu i upućuju mu brojne reči podrške. Sam Handke, razočaran svim što se desilo i javnim osudama zbog ličnih ubeđenja, u poslednjem obraćanju putem "Liberasiona", kune se da više nikada sebe neće oslovljavati piscem i da će to zvanje koristiti samo kada bude popunjavao prijavu za porez.

Nenad Tomić