Na svoju gimnazijsku proslavu mature sam svojevremeno jedva otišla. Nikome nije bilo naročito jasno ko je i zašto pogodio da proslava bude u Aranđelovcu. Ne znajući još uvek dilove turističkih agencija sa školama, naivno smo poverovali u priču o izvoru, banji i prirodnim lepotama. Nosila sam očajnu haljinu tirkizne boje i imala svest da je prosečna opatica izazovnije obučena. Ideju da imam tu šifonjer haljinu, čaršafski umotana sa svih strana i sa nakačenim slepi miš rukavima garant mi je dala neka zgodna Nemica iz maminih "Burdi", pa sam napravila grešku u koracima i identifikaciji. Na fotografijama svi snimljeni izgledamo kao da smo došli iz različitih epoha i sredina. Čak i da smo zabeleženi različitim tehnikama i da smo rezultat naknadnih spajanja i fotomontaža.

Jedina osobenost koju je taj događaj imao bila je činjenica da su u starom delu hotela, sivkastoj zgradi bili smešteni dobrovoljci – rekonvalescenti koji su se tu oporavljali od navodnih junačkih rana. Za ta četiri dana videla sam samo momke u trenerkama koji ležerno merače kaficu uz tablić i imaju tri centimetra zavoja na stopalu ili ruci. Sve u svemu, redovno su bili u svim kafićima, na bilijaru, čak i na tenisu ispred hotela. Onako raspištoljeni podizali su što tri prsta, što pritisak profesorkama, ljuštili pivo i pljuckali semenke sedeći u ‘ladovini. Meni su delovali stvarno i koliko god negde bahato i sirovo toliko ipak plastičnije od profesorke nemačkog koja je prethodnih dvadeset godina dremala u formalinu i odatle izašla presovana i uvoštena. Bili su glasni, kikotavi, drski i veseli, a samu proslavu su gledali iza stakla sale. Dok je matura trebalo da simbolično označi kapiju ka novom životu, odatle nam se cerilo naličje svega onoga što su nam najavili u pozdravnom govoru.

Neki drugi garant imaju lepše uspomene sa mature, ja pamtim veliki umotani palac koji viri kroz plastičnu papuču, dok ranjenik pored recepcije hvata ritam stopalom.

Na deset godina mature nisam otišla, a kako stoje stvari ni na ovu od petnaest koja je iza ćoška neću otići. Oni koji su ti postali prijatelji i kumovi u međuvremenu ionako znaju gde si i šta si uradio prethodnih godina, preostalo im možeš ispričati uz neki roštilj na placu. Ta ispovedna redaljka gde ženski deo odeljenja prijavljuje nova prezimena, postane na kraju idealan talon za sumnjičavo mahanje glavom zvano "sad ima firmu, a nije mogao dvojku iz matematike u avgustu pošteno da ubode".

Kao da mi ne znamo. Jok, ludi smo mi. Ispod novih cipela i fotografija ostaje talog da je škola poslednje preživelo komunističko mesto gde svi misle da znaju isto, i da će napraviti podjednako u životu samim tim što su se sticajem okolnosti našli u istoj grupi, i do kraja života će se porediti sa onim sa kim su navodno imali isti start.

Zašto ljudi ipak dolaze na ove jubileje? Jer ih godine raskisele. Drugog suvislog objašnjenja nema.

To ciklično vraćanje na mesto zločina samo je dokaz da su nas u međuvremenu snašli šef koji je malo gori od razrednog starešine i da nam se drugi izostanci više naplaćuju od onih u knjižici, pa prošlo vreme preko noći dobije etiketu staro dobro vreme, a objektivnost ćušnemo negde pod suknju.

Svadbarsko-maturalni mesec maj započinjem čudnim saznanjem. Spremajući performans Who cares for Ana Karenjina, kontaktiram svoju staru performans-festival ekipu. Neočekivano dobijam mejl sa informacijom da je Ajdo u međuvremenu sreo curu ove i svih narednih inkarnacija, da su počeli da žive zajedno i da mu "više nije do umjetnosti i tih zajebancija". U ostatku mejla piše o kreditu za kuhinju, "Lara" liniji i ugradnoj rerni. Ne poverovavši u pročitano pomišljam da su Ajda garant ubili i da sad taj mejl neko piše u njegovo ime. Dojučerašnji sanjar i performer neubedljivo kaže da je omatorio, kao da šalje loš snimak samoubistva. Kao da mu neko viri iza glave dok to piše, ne deluje srećno, piše onako šablonski, sve što treba da ima jedan matori mejl. Dobrovoljno ostavlja cipele ispred gasne komore i ulazi unutra gde je uprkos gasu sigurnije, samim tim što ih više ima.

Performans prolazi dobro, a sve mi nekako tužno zbog Ajda. Kao da sa mamom radi domaći dok se druga deca igraju. Kao da je ne daj bože umro, a ne samo da je na ružan način odrastao. Nekako ne uspevam sebe da ubedim da su fioke i komode njegov izbor. Kao da sam saznala nešto krupno o ljudima što nisam znala, blentavo piljim u mejl, iako bi većini, bez sumnje, sve bilo logično posle dve pročitane rečenice.

Neposredno posle tog performansa dobijam poziv za maturu, ovoga puta kao profesor. Nakon godinu dana rada sa maturantima u Srednjoj umetničkoj školi, razmišljam kako je odluka da zeznem svoj princip – ne radim u školi – na godinu dana bila simpatična i da je logično tu godinu zaliti belim vinom. Mali kafe na reci, gotovo kamerna topla atmosfera.

Negde iza ponoći mikrofon završava kod prozvanih profesora. I sve što mi pada na pamet je da im treba reći da ne postanu Ajdo, dok u glavi smišljam kako to da im najlakše i najbrže formulišem. Komplikovano je, kao da treba provući bejzbol lopticu kroz rupicu za maleno dugme, ne može da prođe, prevelika je, a niko i ne očekuje bejzbol loptu. I da li je baš to smisao onih jubileja – da se povremeno vidimo i shvatimo ko je postao Ajdo, ko nije, ko je koliko izdržao pod vodom. Ko je omatorio a koga prebacujemo u naredni krug. Ko je najžilaviji i ko će ostati poslednji u između dve vatre.

Ja sam maturirala 2006. godine dok sam o tome razmišljala kao ocvali okasneli maturant. Umesto prozivke, na ovim okupljanjima, trebalo bi da čujemo poštena priznanja – Jesam Ajdo, Nisam Ajdo, Kupujem komodu, Ugrađujem rernu.

Za svojom maturom treba tragati, kao što tragaš za svojim režiserom i svojom muzikom. Prepoznaš je tako što ti na njoj klikne smisao i tako što prepoznaš bejzbol loptu kako luduje u tebi.

Umesto toga rekla sam tek da ih volim i poželela sreću. Oni koji se ne izrode u Ajda to će već sami shvatiti. Kada dobiju jedan takav mejl. I ćutaćemo o tome uz neki roštilj.

Jelena Lukić