Intervju - Mihajlo Pantić, pisac:
Korak do kulturnog autizma

"Ne shvatam zbog čega dobar deo današnje političke i kulturne javnosti i dalje uporno i tvrdoglavo insistira na samodovoljnosti; osim toga, retko se ko pita sa čime ćemo se suočiti kada se okrenemo ka tom zamišljenom sebi, i šta ćemo tamo, tada, videti"

Mihajlo Pantić, pripovedač, književni kritičar i potpredsednik PEN-a, predaje Istoriju srpske književnosti i Pregled južnoslovenskih književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktor književnih nauka. Bavi se uredničkim, priređivačkim i scenarističkim radom. Dobio niz književnih nagrada. Priče su mu prevođene na više jezika i zastupljene u antologijama kod nas i u svetu.

"VREME" Da li će se na bilo koji način u kulturnom životu primetiti da je Srbija dobila državnu samostalnost koju, uzgred rečeno, i nije priželjkivala?

MIHAJLO PANTIĆ: Ne verujem. U svakom slučaju, neće to biti nikakva drastična promena. Sa dekompozicijom i inače već vrlo razlabavljene državne zajednice SCG samo se završio jedan proces u kojem se, okvirno gledano, potvrdila ovdašnja stara istina da je kultura slabija od politike, a slabija je zato što je u istoriji mahom bila sredstvo realizacije političkih ideja, a ne način njihovog usavršavanja. Sportski rečeno, još jedna izgubljena utakmica. Dugoročno gledano, nastavlja se otaljavanje srpskog kulturnog života, uz dalju snažnu ideologizaciju i ideološku polarizaciju od ove ili one vrste, i tako će biti sve dok konačno ovdašnje društvo ne shvati da mu je kultura cilj, a ne sredstvo, potreba, a ne teret. Nije to nikakva posebna pamet, ali nam zaista previše vremena treba da razumemo ono što odavno čini svakidašnjicu srećnijih nacionalnih zajednica. Kulturno razvijenija društva, ona u kojima državna adimistracija shvata kulturu kao prioritet, ima jasnu koncepciju njenog unapređenja i u nju ulaže novac, po pravilu su i ekonomski razvijenija, inventivnija i bogatija u svakom pogledu. I nekako su vedrija, veselija. Ovde uglavnom preovlađuju sumorni tonovi.

Ako je jugoslovenstvo bila poslednja iluzija srpske inteligencije, koji bi (kulturni) koncept mogao da zauzme njegovo mesto sa više nade u bolji ishod realizacije?

Jugoslovenstvo je najpre bilo utopija i to ne samo srpske inteligencije. Posle se ta utopija realizovala, i kao i sa svakom realizovanom utopijom počeli su problemi. Na kraju je ta utopija zaista postala iluzija, razbijena u paramparčad u krvavom ratu i to u najgorem mogućem trenutku: kada je u Evropi otočeo proces integracije ovde je nastupila fragmentacija, praćena uobičajenim balkanskim repertoarom. Od Jugoslavije je, kako sam već negde napisao, ostao samo ruiniran hotel sa tim imenom, u međuvremenu i on prodat na licitaciji. Raspala se čak i jugoslovenska škola košarke, i otkad se raspala, ni srpskim klubovima ni reprezentaciji ne ide baš najbolje.

Šalu na stranu, jugoslovenstvo je svako razumeo na svojoj način, a niko nije bio dovoljno snažan da drugima nametne svoju viziju, svoje tumačenje i svoju interesnu dimenziju te ideologije. Umesto kulturne interakcije usledio je kulturni voluntarizam, vi ste ovakvi, a mi onakvi, vi ne perete noge a vi jodlujete, umesto tolerancije fukcionisala je priča o superiornosti ili inferiornosti nacionalnih kultura, umesto ekonomske saradnje promovisan je mit o izrabljivanju i tako je jedna u osnovi lepa ideja otišla u istorijsku ropotarnicu. Sada svi delimo utisak izgubljenog vremena i trajno pokvarenog odnosa sa najbližim komšijama. Podelili smo, u ostavinskoj raspravi, sve što se moglo podeliti, pa i ono što je objektivno nedeljivo, jezik i tradiciju. Oblake još nismo, ali ćemo i za njih naći već neko rešenje.

Ali, odjednom, primećujem da niko nije ni zadovoljan ni srećan, a opravdanje za to nezadovoljstvo više ne može da traži u drugome. I tu se sada javlja izuzetno ozbiljan problem malih kultura, njihove slabe radijacije, njihovog siromaštva i tanke produktivne moći, nepostojanja ili oskudnosti kulturnog tržišta, njihovog reprodukovanja modela dominantnih svetskih kultura, njihovog grčevitog nastojanja da opstanu. A kad se sve to sabere, sve to stane u jedan veliki evropski grad. Čini mi se da bi nekakav izlaz iz tog novog zamešateljstva trebalo tražiti u iznalaženju ravnoteže između težnje da ostanemo to što jesmo i da u isto vreme budemo svet. Zato se rado sećam onog transparenta iza kojeg smo šetali ’96. i ’97.: – "Beograd je svet". Ali, ne bih voleo samo da ga se sećam, voleo bih i da ga živim.

Može li se naći bilo kakav dokaz da je ovdašnja lingvistika od svojih začetaka bila na krivom putu, gajeći neku vrstu opsesije, koje još uvek ne može da se oslobodi, prema srpskohrvatskom jeziku, na štetu dijalektološke lepote srpskog jezika?

To pitanje je u suštini vrlo jednostavno, a stalno se iznova postavlja zato što se proces formiranja i dovršenja nacija na Balkanu produžio iz XIX u XX, pa, evo, i u XXI vek. Posebnost jezika, prema ranoromantičarskom shvatanju, zalog je i nužni uslov posebnosti nekog etnosa. Uprkos tome što su u našem podneblju, za razliku, recimo, od Italije ili Nemačke, pobedili dezintegrativni procesi (jugoslovenstvo je, u tom smislu, zakasnilo najmanje sto godina, a zakasnilo je iz trista razloga), većina južnoslovenskih naroda i danas govori jednim jezikom (ostali ga razumeju makar tako što gledaju TV Pink, u šta sam se uverio prošle godine u Bugarskoj), onim što se duže od jednog veka zvao srpskohrvatski, a sada ga svi zovu jedino i samo svojim nacionalnim imenom. Na ovom svetu postoji milion smešno-tužnih pojava. Pseudolingvisti koji veličaju lepotu i posebnost svoga jezika na toj imaginarnoj listi prilično se visoko kotiraju, naročito kada imaju i drugih ambicija. Svaki jezik je lep, samom činjenicom da nam je data moć govora, što bi rekao Brana Petrović, a da je svakom najlepši upravo jezik kojim govori notorna je činjenica od koje ne treba praviti ideologiju. Ali, budalama je svaki dan Bajram, to kaže jedan Andrićev lik.

U poslednje vreme se iz različitih centara moći, bilo da je reč o naučnim i državnim institucijama ili nekim političkim instancama, može čuti poziv da se Srbija pre svega okrene sama sebi; šta bi na planu kulture donela ta vrsta zatvaranja?

Donekle sebi mogu da objasnim kako je izolacija u koju smo minulih godina gurani dobrim delom posledica neodmerene reakcije međunarodne politike na pogubno pogrešne poteze bivšeg režima, odnosno na suštinsku neprosvećenost naše političke elite, i to me objašnjenje ne čini nimalo srećnim, ali nikako ne shvatam zbog čega dobar deo današnje političke i kulturne javnosti i dalje uporno i tvrdoglavo insistira na samodovoljnosti, u smislu: niko nama osim nas samih nije potreban, okrenimo se sebi. Retko se ko pita sa čime ćemo se suočiti kada se okrenemo ka tom zamišljenom sebi, i šta ćemo tamo, tada, videti. Odatle do kulturnog autizma nema više od jednog koraka. Mislim sasvim suprotno od toga: identitet se ne čuva učaurenjem, nego razmenom.

Slobodan Kostić