Knjige – Novosadska PUNK verzija:
Odrastati u otporu

"Novosadska PUNK verzija" je neka vrsta muzičke monografije posvećene jednom specifičnom žanru, lajfstajlu i svetonazoru, a na otvorenoj pozornici jednog grada

Kako je to, dakle, izgledalo, onih pradavnih leta 1977-1978, kada je Sve Počelo? Tjah, u Engleskoj veliki socijalno-rasni nemiri, Tačerova se polako sprema da dođe na vlast na razvalinama jedne uistinu bedne laburističke uprave, a u SFRJ je, naprotiv, Veliki Mir, stabilnost do povraćanja: drug Tito još je živ, čio, veseo, putuje po svetu nastojeći da obiđe svaku od 2758 nesvrstanih država, Tuđman izašao iz zatvora i bezdušno mrče papir ispisujući neku svoju "Moju borbu", golobradi sarajevski marksista-lenjinista Šešelj još nema pojma da će uskoro u zatvor da uđe, bankarski činovnik Milošević Slobodan izvečeri pevuši ruske romanse i sprema se na more preko sindikata, Dobrica Ć. u dedinjskoj zavetrini kantariše Strepnju i Nadu i neutešno ronza za Rankovićem, tim lučonošom slobode... Jednom rečju, idila, tačnije bonaca; bura je još daleko iza horizonta, i naslućuju je uglavnom samo oni koji će u njoj ionako poletno učestvovati... I usred svega toga, pojavljuje se punk: ne samo na dekadentnom i imperijalističkom zapadu – gde je punk istovremeno simptom dekadencije i očajnički krik protiv iste, rekao bi vam tih dana svaki malo pronicljiviji "marksistički teoretičar", a takvih je tada bilo na hiljade – nego i u idiličnom Es-Ef-Er-Jotu. Kao i uvek, Zli Uticaj je i najbrže i najjače zahvatio Sloveniju, potom Rijeku i Istru, da bi se kroz godinu-dve proširio do Zagreba, Novog Sada, Beograda. Južno od nadvožnjaka kod Malog Mokrog Luga, ako ćemo pravo, nikada i nije stigao, osim preko ponekog beznadno izolovanog pojedinca...

Nije nevažno za potrebe ovog teksta ocrtati ovaj širi epohalni kontekst, mada se Sava Savić i Igor Todorović Zgro, autori knjige Novosadska PUNK verzija (SKC Novi Sad, 2006) njime gotovo uopšte ne bave – a i zašto bi? – usredsređujući se na ono što je predmet njihovog istraživanja. Čuj, istraživanja? Spisateljski duet i sam je na razne načine sudelovao u kreiranju i razvoju scene o kojoj sada pišu: što kao muzičari, što naprosto kao pankeri...

Novosadska PUNK verzija razumno je podeljena u dve velike celine (koje su, opet, podeljene u bezbroj manjih): Sava Savić, pripadnik "prvoboračke" generacije, piše o pank-sceni od njenih dražesno i neponovljivo infantilnih i improvizatorskih početaka (recimo: kako u čednoj SFRJ naći dobru crnu kožnu jaknu, jebote?!) pa tamo negde do pred početak Velikog Sranja koje će iz naših života proterati manje-više sve ono što nam je do tada bilo Jedino Važno, dok se osetno mlađi Todorović bavi Scenom negde od predratnih dana pa do sadašnjeg vremena.

Šta je zapravo "Novosadska PUNK verzija" – neka vrsta muzičke monografije, posvećene jednom specifičnom žanru, lajfstajlu i svetonazoru, a na otvorenoj pozornici jednog grada? Između ostalog, ona je svakako i to: vrlo iscrpan, znalački, mnoštvom ekskluzivnih fotografija i drugih podataka i materijala opremljeni vodič kroz NS underground, insajderska, u najboljem smislu reči lična i subjektivna hronika jedne žive i eksplozivne scene, koja u konačnom zbiru, doduše, nije iznedrila ni istinsku i zrelu subverzivnost ni vrhunski kvalitet jednih Pankrta ili Parafa, ali nije da nije bila bez svojih jakih aduta. Na drugoj strani, a mimo, čini se, skromnih pretenzija autorskog dueta, ova je knjiga i jedno dragoceno kulturološko svedočanstvo (etnologija in vivo, bre!) o jednoj bitnoj tački adolescentskog supkulturnog otpora dominantnim matricama, kako onim "komunističkim", tako i onim univerzalno "malograđanskim", a u devedesetima, kroz anarholevičarski neopunk angažman, bogme i desničarsko-klerikalno-šovinističkim Mrakovima.

Naravno, ovo je i knjiga jednog odrastanja (dobro, dvaju odrastanja!): diskretno "sentimentalno" svedočanstvo o kolektivnom sazrevanju – ne uvek, hvala Bogu, i konformiranju – jedne još i tada, u ta mitologizovana "zlatna" vremena, fundamentalno manjinske skupine mladih ljudi, onih koji možda često nisu znali šta žele, ali su nepogrešivo umeli zavrištati na ono što nikako ne žele, a to što ne žele uvek je bivalo baš ono što i ne treba želeti, ni sa šesnaest ni sa šezdeset! U tome je smislu, i u tom čitalačkom ključu jednog fekšn-bildungsromana, dolepotpisanome svakako bliži i draži prvi, Savićev deo knjige, što nije "objektivan kritički sud" nego čisto generacijska recepcijska uslovljenost: iskustva su nam srodna, pa je i raspilavljujući efekat prepoznavanja jači, čemu kriti...

Žudno gutajući fragmente i krhotine ovih priča o poznatima i nepoznatima – od muzičarskih heroja koje je znala cela SFRJ pa do anonimnih kvartovskih junaka, na kraju imaš dojam da je sve to Imalo Nekog Smisla, i u Novom Sadu i drugde, ako ništa drugo onda zato što gotovo da i nema aktera ovih naših pankerskih priča koji se odmetnuo među Skotove u onim potonjim vremenima, koja su još jedino Skotove tražila i bogato nagrađivala. Što će reći da su se naše divne, zabrinute majke, tetke i babastrine sekirale nizašta: stalno su se pitale "hoće li od tebe ispasti čovek", a kanda su se to trebale pitati za one druge, one "normalne", što se umesto gitara i bubnjeva prvom (ne)prilikom dohvatiše naoštrenih kama i zarđalih kašika zas tupo klanje.

Uz ovu se knjigu može pazariti i dvostruki CD sa retkim, uglavnom demo snimcima aktera NS punk scene, od kraja sedamdesertih do danas: ima tu itekako dobrog prašenja, ali glavna vrednost ovog izbora nije toliko "čisto muzička" koliko "dokumentaristička", pa i kulturološka, ako hoćete. A knjiga i disk zajedno predstavljaju nešto mnogo više od lamentacije nad "boljom prošlošću": dragoceni dokument o kontinuitetu plemenite tradicije jednog žilavog, podzemnog pokreta otpora, jednog nepristajanja na truli red stvari. Nisam verovao da ću ovo ikada više napisati: Punk's Not Dead!

Teofil Pančić