Mundijal 2006:
Odlazak voljenog pokojnika

Meč sa Obalom Slonovače bio je više od simboličnog kraja našeg učešća na šampionatu sveta u Nemačkoj: posle 636 utakmica pod raznim imenima, zastavama i himnama, u nepovrat istorije otišla je i jedna zemlja koja je, bar kada su fudbal i sport uopšte u pitanju, imala bolji međunarodni rejting od svojih političkih lidera, posebno u poslednjih petnaestak godina

Od specijalnog izveštača "Vremena"

Počelo je, što se fudbala tiče, 28. avgusta 1920. na Olimpijadi u Ansversu: Čehoslovačka–Jugoslavija 7:0. Dobro, svaki je početak težak, ali zašto mora da takav bude i kraj? Afrikancima je zapala dužnost da ukucaju poslednji ekser u kovčeg dragog nam pokojnika koji nas je u proteklih 86 godina loptom veselio (više) i rastuživao (manje) i sasvim retko ostavljao ravnodušnim.

Kada se sve sabere i oduzme, sve te Jugoslavije, svi režimi koje je predstavljala, sve zastave pod kojima je igrala i sve himne pod kojima je nastupala, jednog dana i neće biti tako ružna uspomena jer rezultati, naročito dok smo bili normalna zemlja, uopšte nisu bili loši (pet olimpijskih medalja, dve vicešampionske titule plus jedno polufinale u prvenstvu Evrope, dva polufinala na svetskim prvenstvima, tri četvrtfinala itd.). Problem je što nikada, ili gotovo nikada, ništa nismo naučili iz prethodnog učešća na jednom velikom takmičenju kakvo je svetsko prvenstvo i što smo svaki put sami sebi bili glavni protivnici. Izuzimajući učešća na tri poratna šampionata, 1950, 1954. i 1958, kada je igranje u državnom timu zaista bilo pitanje časti, prestiža, istinskog patriotizma i kada nije bilo ni repova ni afera (a bilo je rezultata, dva četvrtfinala), sva ostala učešća imala su neke pozadine.

OD MONTEVIDEA DO BILERBEKA: U Urugvaju 1930. zvanično je igrala Jugoslavija ali bi tačnije bilo da se zvala Srbija jer su hrvatski klubovi odbili da daju igrače za reprezentaciju u znak protesta što je godinu dana pre toga sedište Fudbalskog /Nogometnog saveza prebačeno iz Zagreba, gde je osnovan 1919, u glavni grad tj. Beograd. U Čileu 1962. prvi put se pojavio problem premija, posle ulaska u polufinale (kako to danas nestvarno zvuči!) rukovodstvo je zatražilo dozvolu da nagradi igrače sa 5000 dolara. Odgovor iz zemlje bio je energično "ne" jer, zaboga, znaju li ti naši igrači i to rukovodstvo "koliko zarađuju naši rudari". Kada smo se posle propuštenih šampionata 1966. i 1970. plasirali za Nemačku 1974, opet se javio problem premija. Bilo je obećano nešto što nije ispunjeno, dovoljno da se povlači do danas. U Španiji 1982. imali smo rat zbog kopački, Savez je imao ugovor sa jednom firmom, igrači (uglavnom) sa drugom. U Italiji 1990, već u atmosferi početka raspada zemlje, bilo je prebrojavanja svih vrsta, navijanja za "svoje", jeftinog senzacionalizma i pljuvanja po selektoru Ivici Osimu zbog njegovog jugoslovenstva. I u takvim uslovima ostvareno je peto mesto, pa kada se danas priča o nedostatku sreće u, recimo, meču sa Holandijom u Lajpcigu na startu ovog Mundijala, ne znam kako bi trebalo zvati sve one malere koji su nas pratili na meču sa Argentinom u Firenci 1990, uključujući i seriju penala?

U novije vreme, posle raspada zemlje, sankcija, izolacije itd. pod imenom SRJ naša fudbalska reprezentacija plasirala se na Mundijal u Francuskoj 1998. i tamo časno ispala u osmini finala izgubivši od Holandije sa 2:1. Drugi gol je primljen u poslednjem minutu a kod 1:1 promašen je penal. Ta Francuska 1998. je jedini izuzetak u tužnoj istoriji autogolova na mundijalima od 1962. pa naovamo. Nije bilo afera, nije bilo repova, imali smo dobar tim (Stojković, Mijatović, Savićević, Jugović, Mihajlović, Jokanović, Milošević, Kovačević, D. Stanković....). Sada i to ispadanje u osmini finala izgleda kao veliki rezultat u poređenju sa učinkom u Nemačkoj 2006. I nije reč samo o porazima već o ukupnom utisku, o dolasku sa igračem manje i odlasku sa četvoricom manje jer su u međuvremenu Kežman, Koroman i Vidić vraćeni kući "zbog uštede" (predsednik Tomislav Karadzić dixit), odnosno zbog održavanja "takmičarskog tonusa" (portparol Aleksandar Bošković). Koliko znam, FIFA plaća za 45 osoba kompletan pansion od dana dolaska do dana po ispadanju i nije najjasnije šta se tu štedi. Osim da se od organizatora zatraže dnevnice u "kešu" za četiri neiskorišćena pansiona... Kapiten Savo Milošević je rekao da igrači nisu sami tražili da odu, što znači da su oterani. A i zaprećeno im je novčanim kaznama ako se obrukaju (i) protiv Obale Slonovače... Sve lepše od lepšeg, naročito posle priča o "sjajnom radu", "jedinstvu u timu", "nikad boljoj atmosferi" itd. Možda su neki bulevarski listovi zaista izmislili one sukobe i tuče čije je demantovanje pojelo više vremena nego priča o rivalima, taktici i fudbalu uopšte, ali očito je da ni atmosfera nije bila tako bajna kakvom je predstavljana. Šta se i kako promenilo u grupi ljudi koja je dve i po godine nosila i iznela kvalifikacije, znaju valjda samo oni sami. Nažalost, prilično se promenio i selektor Ilija Petković. Situacija sa pozivanjem pa odlaskom sina mu Dušana sasvim ga je uzdrmala, pojedini novinari su ga dovodili do nervnog sloma, trošio je energiju na demantije, na dokazivanje da se nešto desilo ili da se nije desilo.... I na čisto fudbalskom planu bio je to neki drugi Petko. Znali smo svi za njegovu "defanzivnu tendenciju", ali u kvalifikacijama nismo odigrali nijednom 1-9-1 što je, po njemu, trebalo igrati protiv Argentine. Petković je okrivio sebe što je popustio pred pritiskom javnosti i odustao od svog principa da je u fudbalu najvažnije ne primiti gol. Problem je u tome što mi nismo primili 6 komada zato su naši igrači svi jurnuli u napad ostavivši prostor Argentincima za vršaljanje pred našim golom. Problem je u tome što gotovo nismo prešli centar, što nismo stvorili čak ni neku polušansu kakvih je protiv Holandije bilo nekoliko, a primili smo 6 golova...

MUNDIJAL BEZ IZNENAĐENJA: Na isteku prvih deset dana Mundijala, i pored najbolje volje, nismo videli tim koji igra 1-9-1. Velika većina reprezentacija igra napadački fudbal, ideja je dati gol više a ne primiti gol manje. Petković, naravno, ima pravo na svoj fudbalski "credo" ali neko bi morao da mu kaže da, u najmanju ruku, to njegovo opredeljenje nije najmodernija tendencija u savremenom fudbalu. Da li ste videli Ganu protiv Češke? Vode sa 1:0 i, zamislite, napadaju sa idejom da daju još jedan gol. Promaše penal i nastave da jurišaju da bi na kraju pobedili sa 2:0. Možda su još uvek isuviše fudbalski naivni da bi shvatili da napad počinje od odbrane i da prvo treba obezbediti svoj gol? Ili ih trener pogrešno uči da treba napadati?

Do utorka 20. juna uveče, sa delimičnim izuzetkom rezultata u meču Gana–Češka, uz napomenu da je Gana i u porazu od Italije u prvoj utakmici ostavila odličan utisak, nismo videli nijedno veće iznenađenje, a kamoli senzaciju. Svi igraju, svi napreduju, nema lakih utakmica i lakih pobeda, ali svetska fudbalska hijerarhija još nije ugrožena. Zna se ko je gore, ko je u sredini, ko je u donjem domu. Možda je u grupi A plasman Ekvadora na račun Poljske izvesno iznenađenje, ali nikako veliko. U grupi B Trinidad i Tobago i Paragvaj nisu imali gotovo nikakve šanse još pre starta, u našoj grupi C Argentina i Holandija nisu bez razloga proglašene glavnim favoritima, Portugal i Meksiko imali su u startu bolje izglede od Irana i Angole koja je uspela da otkine bod Meksiku, u grupi E (Italija, Češka, Gana, SAD) sve je bilo otvoreno do poslednjeg gola uz opšte simpatije za Ganu i njenog trenera Ratomira Dujkovića, koji je, uzgred, izjavio da bi "rado vodio reprezentaciju Srbije". Brazil nije briljirao u grupi D, ali je dobio prva dva meča i pobedničku seriju produžio na 9 utakmica (7 u Japanu i Koreji) dok su Hrvati protiv "svog B tima", Australije, morali da traže prolaz u drugi krug. Švajcarska i Južna Koreja stavile su na muke Francuze, ali čak ni njihovo ispadanje ne bi bilo senzacija. Zar pre četiri godine nisu ispali u prvom krugu bez pobede i bez datog gola, i to kao svetski prvaci? Kriza, kad dođe, ne prolazi preko noći. Španija je ostavila odličan utisak u grupi H a bilo je očekivano da prođe i Ukrajina, uprkos 0:4 na startu protiv Španije.

Dakle, u osmini finala našli su se svi, ili gotovo svi favoriti među kojima nije bilo reprezentacije Srbije i Crne Gore pa je eliminacija suva realnost. Način ispadanja i haotičan povratak kući druga su priča. Gledamo dobar fudbal, uživamo u ambijentu na fantastičnim stadionima, u neponovljivim ambijentima na ulicama i trgovima u kojima se igraju utakmice Mundijala. Nikada nije bilo ovoliko turista, ovoliko nacionalnih dresova i znamenja svih vrsta na telima fudbalskih hodočasnika. Nikada nismo prisustvovali jednom mirnijem, tolerantnijem mundijalu. Policije ima na svakom koraku i lako je vidljiva, ali je, bar zasad, uglavnom preventiva. Fudbal je ujedinio svet a zapažen deo kolorita činili su i naši navijači, daleko iznad našeg tima. Nemci su u organizaciji prevazišli sami sebe i verovatno uplašili Južnu Afriku koja će, uz svu dobru volju sveta, objektivno teško moći da ponudi uslove iole slične ovima u Nemačkoj.

Vladimir Stanković