Crna Gora

Iako u Crnoj Gori nije bilo oružanih sukoba u ratnom periodu, ovu tadašnju članicu Savezne Republike Jugoslavije nisu zaobišle posledice ratnih razaranja. Ipak, one su nešto blaže nego u drugim zemljama u okruženju, pa su glavni problemi sa kojima se Crna Gora suočava veliki broj izbeglica i procvat sive ekonomije. Savetnik crnogorskog ministra pravde Željko Tomović istakao je da je još 1992. godine u Crnoj Gori pokrenut sudski proces protiv šest lica za ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Pored toga, sud u Bijelom Polju osudio je Nebojšu Ranisavljavića na petnaest godina zatvora. "Politika Vlade Crne Gore tokom krize na Kosovu bila je usmerena na obezbeđivanje mira u CG i zbrinjavanje izbeglica, kojih je bilo 140.000, što je jedna petina ukupnog stanovništva CG", istakao je Tomović. U CG se trenutno nalazi 16.000 raseljenih lica i 8000 izbeglica. Već na početku ratnih sukoba, 1992. godine, u CG je oformljen Komesarijat za izbeglice, koji od tada do danas radi na primeni nacionalne platforme za povratak raseljenih i izbeglih lica. Prema Tomovićevim rečima, Vlada CG nije zadovoljna brzinom kojom ovaj proces teče. Druga pitanja na kojima Komesarijat radi jesu primena Sarajevske deklaracije iz 2005. godine, koja se odnosi na reparaciju, kao i saradnja sa UNMIK-om. Tomović ističe da je Komesarijat za izbeglice jedini organ u CG koji se bavi pitanjima povratka i repatrijacije. Oblast suđenja za ratne zločine zakonski je regulisana, pa Krivični zakonik Crne Gore sadrži krivična dela kao što su zločin protiv čovečnosti, genocid, ratni zločin protiv ranjenika i zarobljenika, protivpravno oduzimanje stvari ubijenih, protivpravno postupanje sa ratnim zarobljenicima, ranjenicima i bolesnicima.

Bosna i Hercegovina

Amor Mašović, predsednik Komisije za nestala lica u Bosni i Hercegovini, podsetio je da je svojim pristajanjem na punu saradnju još ratna Vlada BiH 1993. godine izrazila nedvosmislenu spremnost da se suoči sa problemima kršenja ljudskih prava – ratnim zločinima. Najvažniji preduslov za suočavanje sa zločinima, istakao je Mašović, jeste krivično-pravni progon i osuda svih pojedinaca/grupa odgovornih za genocid. Pred Međunarodnim sudom pravde u toku je postupak protiv SRJ/SCG (pokrenut još 1993. godine) u kome se nastoje ustanoviti uzroci, posledice i karakter sukoba. "Jedino utvrđivanje stručno-naučnim metodama može dati jednu jedinu i potpunu istinu, a ishod toga suđenja je od krucijalne važnosti za BiH. Upravo zato što Međunarodni sud pravde nije osporen ni od Srba ni od Bošnjaka (za razliku od Haškog tribunala), možda nada leži u njemu. Bude li ishod suđenja negativan po BiH, izazvaće trajne frustracije i uverenje da pravda ne postoji. Takvom odlukom počinioci zločina verovaće u ispravnost svojih postupaka", konstatovao je Mašović. Kako je rekao, uprkos tome što je potvrdio da je u BiH izvršen genocid, Haški tribunal nije pokazao očekivane rezlutate i ostavio impresivan utisak na javnost BiH – za trinaest godina svoga postojanja ima bilans od tek desetak osuđenih i to onih sa nižim rangom. Na obradi krivičnih prijava u celoj Bosni i Hercegovini radi tek sedamdesetak tužilaca. "Nastavi li se na ovakav način i ovakvim tempom, princip nezastarivosti mutiraće u princip nekažnjivosti zločina", tvrdi Mašović, dodajući da se "ovde radi o strategiji koja ima za cilj da 130.000 osumnjičenih oslobodi sumnje" i da BiH ne može još dugo čekati na procesuiranje zločina. Kao krucijalna pitanja Mašović je naveo da je neophodno omogućiti žrtvama pravo na odštetu, izvršiti reformu institucija (reforma policije još se nije dogodila), uključiti u obrazovanje period između 1992. i 1995. godine (uz adekvatno sećanje na žrtve), kroz parlamentarnu proceduru doneti zakon o zabrani poricanja genocida... Neophodno je odrediti ko je odgovoran za žrtve rata u BiH – za ubijene, nestale, silovane, prognane... Odrediti ko su idejni tvorci, podstrekači, prikrivači zločina (uključujući u tu kategoriju i crkvu i medije). Povodom formiranja Komisije za istinu i pomirenje, Mašović je rekao da u javnosti BiH postoji sumnja da bi ta institucija odgovorila tako teškom zadatku. Uz to, u javnosti BiH postoji nepodeljen stav da ta komisija ne sme imati u nazivu reč "pomirenje" – jer jedni sumnjaju da bi se u tom slučaju rad Komisije zasnivao na pomirenju po svaku cenu, drugi se pitaju zašto su ratovali ako sad moraju da se mire, treći kažu da se nikada nisu ni svađali, pa da im zato ni pomirenje nije potrebno. Zato Komisija u svom nazivu ne treba da ima reč "pomirenje", već samo reč "istina", upućuje Mašović. BiH je na nivou države usvojila Zakon o nestalim osobama čime, između ostalog, porodice nestalih imaju pravo na novčanu nadoknadu. Institut za nestale, koji su formirale Vlada i Međunarodna komisija za nestale, iako se finanisra iz budžeta nije vladino telo, već neka vrsta advokata/posrednika između Vlade i porodica nestalih. Na isti način trebalo bi organizovati i ostale institucije, ali pre svega doneti zakon protiv negiranja genocida.

Kosovo (oblast pod upravom UNMIK-a)

Odeljenje za pravosuđe je institucija UNMIK-a i fokusirano je ne samo na ratne zločine već i na izgradnju celokupnog pravnog sistema, koji podrazumeva nezavisno, nepristrasno i multietničko pravosuđe. Kako je objasnio šef Odeljenja za pravosuđe u UNMIK-u Albert Moskovic, stvaranjem privremenih institucija na Kosovu, UNMIK je 2001. godine odgovornost za tužilaštvo prebacio na lokalna ministrastva. "Povećali smo dostupnost suda manjinama i pokušali regrutaciju manjina da bez straha pristupe sudu, počev od toga da objašnjavamo i pokazujemo ljudima gde mogu podnositi tužbe. Otvorili smo Kancelariju za nestala lica", rekao je Moskovic. Jedan od zadataka ovog odeljenja je realizacija akcije "Projekat sećanja", mehanizma kojim bi se pokazalo da je proces žaljenja za najmilijima zajednički za sve (reč je o igranom komadu prikazanom i Srbima i Albancima gde se kroz priču razmenjuje iskustvo). Na početku ove godine Ministarstvo pravde ušlo je u poslednju fazu svoga postojanja. Deo funkcija već je prenet na privremena ministarstva/lokalne institucije, ali to ne znači da će UNMIK prestati da ih nadzire. Jednom nedeljno Albert Moskovic se sastaje sa lokalnim ministrom pravde. Na lokalno ministarstvo pravde, precizno u Odeljenje za ljudska prava, prebačeni su pomoć žrtvama i pristup vlastima. UNMIK je ipak zadržao pravo na nadgledanje najvećeg zatvora, "Dubrave", u vanrednim situacijama. Moskovic je istakao da je važno ubrzati jačanje kapaciteta lokalnog pravosuđa i tužilaštva i sprovesti u delo obrazovanje Specijalnog tužilaštva Kosova koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Pokrajine. "Na kraju očekujemo da vidimo elitne i dobro obučene tužioce, rekao je Mosovic, "taj proces će potrajati par godina, ali uspeće." Jedan od problema (rešivih) jeste i Program zaštite svedoka koji je trenutno u nadležnosti UNMIK-a, ali će uskoro biti prenet na lokalnu policiju. Iako UNMIK ima iste zaštitne mere kao i Haški tribunal, dugoročna uspešna zaštita svedoka nije izvodljiva, jer, kako je objasnio Moskovic, Kosovo je mala teritorija, tako da praktično već posle šest meseci identitet svedoka više nije tajna. Na kraju, UNMIK mora pažljivo da razmotri imenovanje tužilaca/sudija. Pre sedam godina bilo je nemoguće izvršiti njihovu proveru, što izaziva podozrivost u javnosti. Provera kandidata za tužioce/sudije košta oko tri miliona evra, a prema obećanju Moskovica, u narednih nekoliko meseci i taj zadatak biće obavljen.

Srbija

Savetnik u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Milan Simić podsetio je da se postpetooktobarski period u Srbiji može podeliti na dva dela – pre i posle atentata na premijera Zorana Đinđića. Pre toga događaja političari su pokazali snažnu volju da se bave prethodnim političkim režimom kroz donošenje zakona i saradnju sa Hagom. Međutim, pomake su pratili i neuspesi. U martu 2001. godine formirana je Komisija za istinu i pomirenje, koja je u februaru 2003. godine prestala sa radom. Posle atentata, u društvu se javio konsenzus o pokretanju pitanja odgovornosti. Uočen je pomak u suđenjima za ratne zločine, ali i u suđenjima protiv organizovanog kriminala. Formirano je posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu – Specijalni sud i Veće za ratne zločine, takođe pri Okružnom sudu u Beogradu. Veliku pomoć pruža i nevladin sektor, pre svega prikupljanjem dokaza o ratnim zločinima. Kako je istakao Simić, Srbija ima dva glavna izazova: nedvosmislenu i efektivnu saradnju sa Haškim tribunalom i pomak u primeni uvida u arhive uspostavljanjem političke stabilnosti institucija koje se bave istraživanjem i procesuiranjem ratnih zločina. "Moramo da obezbedimo da, uprkos promenama vlada, rad ovih institucija ne idu unazad, već unapred", zaključio je savetnik ministra za ljudska i manjinska prava.