Intervju – Svetlana Vukajlović, direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje:
Sindrom "trulog paradajza"

"Zakon o zdravstvenom osiguranju jeste smanjio prava pacijenta, ali to su naše mogućnosti. Nedopustivo je da zakonom propišete sva moguća prava a da pri tom nemate načina da ta prava pokrijete finansijskim sredstvima"

Republički zavod za zdravstveno osiguranje oduvek je za bolesne ljude, posebno one siromašnije značio više od bolnice ili lekara. Od odluka Zavoda zavisi koje ćete usluge u zdravstvu i lekove dobiti za sopstveni novac koji čitavog života izdvajate za lečenje. Da li zbog koliko-toliko sigurnog priliva sredstava ili zbog uvek unosnog posla sa lekovima i ostalim medicinskim materijalom i mogućnošću manipulacije više od 100.000 zaposlenih u zdravstvu, vladajućim strukturama oduvek je bilo važno ko je prvi čovek Zavoda. Na čelo ove ustanove uvek su postavljali proverene partijske kadrove. U bliskoj prošlosti neki od njih su završavali i u zatvoru.

Mističnost ove institucije podgrejavana je i "tajnošću rada". Odluke o sudbini lekara (uslovi rada, plate i ostalo) i pacijenata donošene su u uskom krugu ljudi i bez objašnjenja. U raspodeli zdravstvenog dinara bolje su prolazile bolnice čiji su čelnici bili bliski vlasti.

Prvi nagoveštaj transparentnosti poslovanja Zavoda uvela je direktorka Svetlana Vukajlović, koja se na mestu prvog čoveka ove institucije nalazi godinu dana. Svi podaci o sredstvima Zavoda, troškovima, raspodeli sredstava zdravstvenim ustanovama nalaze se na sajtu Zavoda. Na mesto direktorke Zavoda postavljena je s petnaestogodišnjim iskustvom u osiguravajućim društvima kompanija Cepter i Delta.

"VREME": Novi zdravstveni zakoni usvojeni krajem prošle godine poprilično su uznemirili građane. Prvi su reagovali teški bolesnici, dijabetičari, invalidi, trudnice i porodilje. Posle njihovih apela usledile su korekcije od strane zdravstvenih vlasti, ali je nepoverenje ostalo?

SVETLANA VUKAJLOVIĆ: Uvek kod primene novih akata postoji period prilagođavanja i s tim moraju biti upoznati i oni koji koriste i oni koji pružaju zdravstvenu zaštitu. Smatram da promene nisu velike i da izmene u hodu ne izazivaju dodatnu konfuziju kod građana. Suštinski problem je to što se ni dosad nismo baš pridržavali propisa. Često ne promenimo ništa u nekom pravilniku već samo preciziramo prava, a to u javnosti odjekne kao da je sve izmenjeno, kao da je sve novo i nikad viđeno. Nekako se u javnosti stvara lažna slika o ugroženim pravima. Za to su krivi i mediji jer je za njih vest samo loša vest.

Da li mislite da loše vesti treba skrivati?

"Ne, ali zašto se ne piše i o pozitivnim stvarima. Mi kao Zavod nikad ne dobijemo priliku da pacijentima objasnimo šta je novo i da oni u pojedinim slučajevima dobijaju čak i više prava. To nekako uvek ostane u senci. Uvek se iz konteksta vade pojedinačni slučajevi i stvara se predstava da je sve loše, da su prava oduzeta.

Nemoguće je sve ispraviti u dve-tri ili pet godina, dok se ne popravi ekonomska situacija i dok se ne povećaju izdvajanja za zdravstvo. I u zdravstvu rade ljudi. Oni su proizvod ovog društva i svega što nam se dešavalo. Niko ne kaže da je stanje idealno. Daleko smo od toga. Ja samo želim da kažem da je situacija sada nešto bolja.

Šta je to što je pozitivno? Ljudi i dalje teško dolaze do lekara. U bolnicama su izloženi korupciji, situaciji da vas prime na lečenje i da vas, na primer, dočeka krevet bez čaršava i jastučnice.

To su stvari koje se ne mogu negirati, ali bolnice su nam sada opremljenije, ima dovoljno lekova i sanitetskog materijala. Smanjuju se liste čekanja. Utvrđeni su prava i obaveze i pacijenata i lekara. Uvedena je inspekcija. Polako se u zdravstveni sistem uvodi red. Zakon o zdravstvenom osiguranju umanjio je prava pacijenta, ali to su naše mogućnosti. Nedopustiva je situacija da zakonom propišete sva moguća prava a da pri tom nemate načina da ta prava pokrijete finansijskim sredstvima. Osiguranicima možemo da obezbedimo onoliko prava koliko oni sami mogu da finansiraju. Pominjete zloupotrebe. One jesu prisutne, ali nemamo načina da se protiv njih borimo ukoliko se sami pacijenti ne bore. A oni o korupciji najčešće neće zvanično da daju izjavu.

Jedan mladić je nedavno prijavio slučaj korupcije na odeljenju ortopedije Urgentnog centra. I lekar je uhapšen. I treba da bude uhapšen. Među lekarima treba odvojiti žito od kukolja. Najveći broj lekara požrtvovano radi svoj posao. Uzmite samo interventne kardiologe koji i vikendom rade teške operacije. Dakle, ima i sjajnih primera. Zdravstvo pruži pet miliona usluga mesečno: od posete domu zdravlja do operacije. Jako puno. Koliko se samo ljudi zbrine na Urgentnom centru, koliko se života spase. Boli me kad se prikazuje samo crna slika: ima i pozitivnih i loših primera.

Koliki je budžet Zavoda?

U prošloj godini on je iznosio 100 milijardi dinara ili milijardu i 200 miliona evra, što po stanovniku za kompletnu zdravstvenu zaštitu iznosi 157 evra. Naravno da to znači da neće svi biti zadovoljni: ni lekari kojima ta sredstva ne omogućavaju više plate, ni pacijenti jer tim sredstvima ne mogu da se pokriju svi njihovi zahtevi.

U Zavodu moramo da se ponašamo krajnje racionalno i da ta sredstva rasporedimo tako da svi pacijenti dobiju ono što je neophodno. Ako se poredi sa državama iz okruženja, pomenuta suma je četiri puta manja nego u Hrvatskoj a deset puta manja nego u Sloveniji.

Doprinos za zdravstveno osiguranje je najmanji i iznosi 12 odsto.

I taj procenat ko god može na razne načine izbegne da plati. Po tom osnovu, dugovanja prema Zavodu iznose više od 10 milijardi dinara. Deo prihoda Zavod ostvaruje i sredstvima participacije samih osiguranika koja za lekarski pregled i recept za lek iznosi 20, a za jedan bolnički dan 50 dinara.

Ministar zdravlja je još prošle godine najavio povećanje plata za 40 odsto. Zdravstveni radnici su poslednjih meseci nešto dobili, ali to je minimum. Na primer, načelnik jednog odeljenja u Urgentnom centru dobio je ukupno povećanje od 300 dinara?

Tačno je da je protokolom potpisanim između sindikata, ministarstava zdravlja i finansija predviđeno povećanje na godišnjem nivou. Ono se ostvaruje postupno. S obzirom na to da ima više od 100.000 zaposlenih, sav novac ne možemo da izdvojimo odjednom.

Da nema para znalo se i kad je potpisivan protokol?

Zaposleni će dobiti to povećanje, samo to mora da ide postupno. Visina plate nije pitanje volje, već mogućnosti.

Da li se i opremanje bolnica finansira iz budžeta Zavoda?

Ne, to se finansira iz državnog budžeta. Zavod samo finansira zdravstvenu zaštitu na optimalan način. Od ukupnih sredstava 50 odsto odlazi na plate.

Najveću restrikciju prava građani su osetili u stomatologiji sa objašnjenjem da će i to zdravstvenom sistemu doneti velike uštede. Da li stomatolozi danas sami zarađuju svoje plate?

Da. Zavod domovima zdravlja nadoknađuje troškove samo za kategorije stanovništva koje imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Stomatolozima plate isplaćuje dom zdravlja od prihoda koje ostvaruje na tržištu stomatoloških usluga.

Član 45. Zakona o zdravstvenoj zaštiti koji se odnosi na participaciju izazvao je u javnosti i najveći strah od gubljenja prava na "besplatno lečenje".

Primena tog člana je odložena do sledeće godine. Primenjuje se odluka o učešću osiguranih lica u troškovima zdravstvene zaštite usvojena pre donošenja Zakona. Zavod će uraditi, saglasno finansijskim mogućnostima, novu odluku o participaciji. U ovom poslu moramo biti jako obazrivi jer lično učešće osiguranika pogađa bolesnog čoveka. Kao direktor, preporučiću Upravnom odboru Zavoda da novi iznos participacije građana ne bude znatno viši nego sada.

Liste čekanja za operacije i ostale intervencije takođe su tema koja često izaziva nevericu kod građana. Izjavili ste da su te liste poprilično smanjene?

Tu polako uvodimo red. Pacijent sada i na sajtu može pronaći svoje mesto na listi čekanja. Najduže liste su bile za ugradnju kukova, kardiološke intervencije i sočiva, magnetnu rezonancu. Veliki broj ljudi nalazi se i na listi za intenzivnu kardiologiju. Tu smo se suočili sa manjkom lekara. Taj posao u Srbiji može da radi samo trideset ljudi. I tu onda ne pomažu ni obezbeđena sredstva ni oprema.

Možda bi nezadovoljstvo građana zdravstvenim uslugama moglo biti rešeno boljom informisanošću o njihovim pravima?

Bolnice su dužne da na vidljivom mestu istaknu obaveštenje da se pacijentu ne smeju naplatiti ni pregled ni lek ni sanitetski materijal. Takođe, pacijenti treba da znaju da je svako drugačije ponašanje u ustanovi privredni prestup za koji bolnica može biti prijavljena. Međutim, ono što se dešava u praksi, o čemu čujem priče a nikada ne dobijem validan dokaz, jeste da pacijenti plaćaju i ne prijavljuju. Nedavno sam saznala za slučaj da lekari pacijenta u terminalnoj fazi bolesti upućuju na zračenje na privatnu kliniku. Svakom lekaru je jasno da takvom pacijentu nema pomoći.

Trenutno radimo informator. On će na popularan način ukazati građanima na njihova prava u zdravstvenoj zaštiti.

Da li smatrate da bi isticanje visina participacija za pojedine intervencije ohrabrilo pacijente da ne podležu ucenama nesavesnih lekara?

Možda. Ali mislim da bi to lekari protumačili kao znak nepoverenja prema njima.

Iako su bolnice dobro snabdevene, u njima ipak nema uvek potrebnih lekova.

Nisam sigurna da je to tačno. Snabdevenost lekovima je nešto što je Zavod definitivno uradio. Lekova ima. I to treba reći pacijentima. Direktor Kliničkog centra Srbije izdao je naredbu da niko pacijenta ni u pola noći ne sme uputiti da kupi lek. Po lek mora otići u centralnu apoteku službeno lice.

Pozitivnu listu lekova propisala je republička stručna komisija. Za razliku od pre nekoliko godina, kada je lista lekova sadržala samo 400 generički različitih preparata, sada ih ima preko 600. I to smo uradili za godinu dana. Na listu smo nedavno stavili i skup lek gliveks protiv miolidne leukemije. Lečenje tim lekom jednog pacijenta košta 35.000 evra godišnje.

Potom, ako vam neko od lekara kaže da u bolnici nema leka, to je čista zloupotreba.

Shodno pravu pacijenta na izbor lekara, Zakon pruža mogućnost da se građani Srbije leče i u privatnim ordinacijama o trošku Zavoda. Kada će početi potpisivanje ugovora sa privatnom lekarskom praksom?

To za sada uopšte nije realna opcija. Ugovori sa privatnicima će se praviti tamo gde nedostaje kapacitet u državnim ustanovama. To bi bio početak. Treba najpre analizirati šta je privatna praksa, koliko imaju stalno zaposlenih. U najvećem broju slučajeva, u privatnim zdravstvenim ustanovama pacijentima usluge pružaju doktori iz državnih bolnica. Pacijenti danas odlaze u privatne ordinacije ne zbog lekara koji su tamo zaposleni, već što ne moraju da čekaju i što mogu bez problema da dođu do lekara iz Kliničkog centra Srbije, na primer.

Privatna praksa treba da postane prava privatna praksa, da bismo zaista imali dva sistema i mogli da počnemo da govorimo o realnom i većem obimu ugovaranja.

Nalazite se na čelu ustanove podložne kritici i davalaca i korisnika usluga. Kako se osećate?

Tako kao da me svaki dan svi gađaju trulim paradajzom. Šta god da uradiš, ljudi smatraju da nije dovoljno dobro i da treba još, a nikad se ne osvrnu na ono kako je bilo. Na ovom mestu zaista nije lako, pogotovu sa nasleđem mojih prethodnika. Zavod je, nažalost, nasledio imidž institucije u kojoj se ne zna šta i kako se radi i kako tokovi novca funkcionišu. Prezentacijom tokova novca na sajtu Zavoda pokušala sam da ublažim posledice.

Branka Kaljević