"Napukli svet"; "Vreme" br. 807

Članak gđe Katarine Röhringer-Vešović u poslednjem broju "Vremena" zaista zaslužuje odgovor. Ne zato što ona veliča Handkea – u tome nije ni prva ni poslednja. Ne ni zato što iznebuha napada Biljanu Srbljanović – hvala bogu, ova je sasvim sposobna da se sama brani. Sam po sebi, odgovor zaslužuje poslednji pasus članka, koji zaista prevazilazi svaku meru dobrog ukusa: autorka tako kaže kako bi, da živimo u srednjem veku, sirotog Handkea živog spalili na lomači; pa njegova hrabrost da se suprotstavi većini ostaje jedinstvena pojava (kao da je suprotstavljanje većini uvek vrlina); pa, konačno, ako jednog dana (ih, ako!) dođe do preispitivanja odgovornosti Evrope i Amerike za građanski rat u Jugoslaviji, onda će nepravedno zapostavljeni Handke postati simbol nepotkupljivog mišljenja i dobiti Nobelovu nagradu. Pretpostavljam da to znači i da će Milošević, njegov branjenik, biti rehabilitovan.

Mene ne zanima umetnička vrednost Handkeovog rada, kao što me, recimo, ne zanima ni umetnost Leni Rifenštal. Glavni razlog za to što nisam čitao i neću čitati Handkea (i time se, naravno, ne ponosim) nalazi se u njegovoj ličnosti: njega se zaista iskreno gnušam kao jednog potpuno amoralnog čoveka, koji je dok se moja zemlja davila u krvi i blatu a gladni kopali po kontejnerima, dolazio diktatoru na kanabe i milovao ga po nevinoj ručici. Po tome je Handke samo donekle unapređena verzija Danijela Šifera.

Mogu da shvatim da se pojedini evropski intelektualci svrstavaju uz Handkea – oni sigurno imaju pravo da se bore i protiv najmanjeg nagoveštaja gušenja slobode izražavanja. Kao čovek koji živi u zemlji u kojoj je poslednjih godina i te kako bilo cenzure, teško mogu da shvatim da je ono što se Handkeu desilo zaista cenzura: Comédie-Francaise je povukla jedan njegov komad sa repertoara, na šta ima pravo, baš kao što i "Vreme" ima pravo da bira šta da objavi, a gradska vlast Diseldorfa da odluči da Handkeu ne da 50.000 evra od nemačkih poreskih obveznika. I to posebno jer se, kako i autorka primećuje, nagrada "Hajnrih Hajne" dodeljuje i zbog "zalaganja za osnovna ljudska prava."

Kao neko ko se upravo bavi ljudskim pravima, mislim da imam pravo da cenim doprinos Handkea jednom boljem i pravičnijem svetu. Šta je on to veliko uradio u promociji ljudskih prava? Kritikovao moderne medije ili američki napad na Irak (zaista potpuno jedinstveno)? Ustao u odbranu žrtava rata i represije u Srbiji i drugde, ili je, možda, držao cvet i zasuzio na Miloševićevoj sahrani? Možda je time hteo da napakosti nekim svojima u Nemačkoj i Parizu, ali ja zato vrlo dobro znam kako se pravio lud kad su u pitanju toliki poginuli i obogaljeni u onome što se eufemistički nazivalo "građanski rat u kome Srbija nije učestvovala". Oni su valjda krivi što nisu čitali Handkea.

Handke nije nekonformista – on je nekonformista po profesiji. Niti je on nosilac antimejnstrim mišljenja. Upravo suprotno, on je deo mejnstrima jedne nadobudne, nazovi levičarske, nazovi antiglobalističke intelektualne elite, koja misli da biti intelektualac znači imati mišljenje o svemu i biti uvek u pravu, i to sve živeći u Parizu i jedući kavijar ili foie gras. Handke tek sigurno nije hrabar, jer on u slobodnoj Nemačkoj za svoju reč ne snosi nikakav ozbiljan rizik, osim verbalne dijareje. Nazvati njega hrabrim zalagaocem za ljudska prava je uvreda za sve one koji su se za ljudska prava borili u Miloševićevoj Srbiji i zbog toga rizikovali ne gubitak nagrade od 50.000 evra, već sopstveni život. Drugim rečima, da živimo u srednjem veku Handke ne bi goreo na lomači, kako to tvrdi autorka, već bi sedeo u nekom samostanu i mirno prepisivao Aristotela.

Gđa Röhringer-Vešović će verovatno smatrati da je ova moja mala tirada protiv Handkea posledica mog "uvreženog binarnog pogleda na svet", valjda usled "samorazgradnje demokratskog društva," mada ja mislim da pre proističe iz osnovne moralnosti: neke stvari na ovom svetu zaista mogu bili ili dobre ili loše. Ja stvarno nemam problema sa ljudima koji veličaju literaturu Petera Handkea (i Vagner je bio izuzetno loš čovek pa se u njegovoj muzici može uživati). Ali zato imam veliki problem s ljudima koji Handkea pretvaraju u proroka, nosioca istine i borca za ljudska prava. Tu je već u pitanju elementarni nedostatak intelektualnog poštenja.

Marko Milanović, Beograd