Svetsko prvenstvo:
Il grande Groso

Italija je, posle 12 godina, ponovo u finalu Svetskog šampionata posle pobede nad domaćinom na "nemački način": golovima u 119. i 120. minutu u utakmici koja je zaslužila epitet najbolje na Šampionatu

Taman kada sam pomislio da ću opet morati da koristim već izlizanu frazu Gerija Linekera da je "fudbal divna igra 11 na 11 u kojoj uvek pobeđuju Nemci", Italija se pobrinula da ta famozna izjava dobije i jednu bližu odrednicu tipa "obično" ili "uglavnom". Jer, Italija je dobila na "nemački način", neviđenom upornošću, u pretposlednjem i poslednjem minutu drugog produžetka, kada je već mirisalo na penale koje je Nemačka tako želela, a Italija tako nastojala da izbegne. Jer, Nemci su četiri puta na mundijalima šutirali penale, uključujući i ove protiv Argentine, i četiri puta prošli dok su "azuri" sva tri puta ispadali sa bele tačke... Italijani su odigrali izuzetno dobru utakmicu, taktički zrelu, sa mnogo hrabrosti i ambicioznosti. Posle nekoliko velikih promašenih šansi jurnili su u produžetku i u prvom minutu pogodili dva puta stativu... Kraj je bio veličanstven: velemajstorski gol Fabija Grosa, igrača Palerma, i tik iza toga briljantna akcija Đilardino – Del Pjero koju stari majstor završava divnim golom. Kraj, 2:0 za Italiju, očaj u Dortmundu i celoj Nemačkoj, eksplozija oduševljenja u celoj Italiji. Bila je to zaista sjajna utakmica, sigurno najbolja na šampionatu. "Azuri" se u svom već čuvenom 12-godišnjem ciklusu vraćaju u finale: bili su drugi u Meksiku 1970, prvi u Španiji 1982, ponovo drugi u SAD 1994. i sada su, 2006, opet u finalu. Po "redosledu", sleduje im titula, ali tu se nešto pitaju Francuzi (više) i Portugalci (manje), ali ako je Portugal drugi finalista takođe neće biti nikakva senzacija. Da je "po želji gledalaca", finale bi bilo Italija–Francuska... Ulazak Italije u finale i Portugala u (najmanje) polufinale pokazao je koliko trener može da bude značajan. Marčelo Lipi je stvorio tim u kome je 10 igrača dalo golove (samo se Luka Toni dva puta upisao u strelce) što je ostvarenje ideje čuvenog barba Luke Kaliterne koji je još dvadesetih godina prošlog veka rekao da "gol daje igra a ne igrač". Skolari je, posle sedam pobeda sa Brazilom u Japanu i Koreji 2002, nanizao (najmanje) "4,5 pobede" sa Portugalom. Trenerska ruka videla se i u ekipi Francuske, Rajmon Domenek je sjajno ukomponovao iskustvo i mladost i vratio "trikolore" u vrh svetskog fudbala posle četiri godine duboke krize.

BEZ SENZACIJA: Pogled na kladionice i njihove kvote uoči starta Mundijala pokazuje da su stručnjaci u tim firmama dobro procenili favorite. Naravno, pali su na Brazilu koji je sa odnosom 1-3 bio ubedljivo prvi favorit a pao je u četvrtfinalu, ali su zato pogodili sa Italijom na trećem(1-8,5), Nemačkom na četvrtom (1-9), pa i Portugalom na devetom mestu (1-21). Neopravdano visoko, čak drugi, bili su Englezi (1-8) koji jesu ispali na penale, ali kako su igrali nisu ni zaslužili da uđu u polufinale. Večiti problem Engleza je nedostatk klasnih igrača na sredini terena. Kada bi imali jednog Zidana, možda bi nekad nešto i uradili, ali kako se u celoj njihovoj fudbalskoj istoriji na prste jedne ruke mogu izbrojati znalci tog tipa (Bobi Čarlton, Barns, Hodl...), ostaje im da čekaju svog "fudbalskog Godoa" koji se u njihovom sistemu run and gun teško rađa...Uzgred, u ponudi kladionica našla se i ona da će Leman, golman Nemaca, odbraniti penal Englezima. Pošto su Englezi ispali u četvrtfinalu, do susreta sa Nemcima nije došlo, ali je zato Leman odbranio penal Argentincima dok mu Italijani nisu dali šansu za novo proslavljavanje. Šta reći o Brazilu? Čini mi se da je problem bio više na klupi nego na terenu. Pareira jeste bio prvak sveta 1994. u SAD, ali on po vokaciji kao da nije brazilski trener. Umesto mašte, improvizacije i slobode u igri, kod njega su prioriteti disciplina, odbrana i kvarenje umesto pravljenja igre. Pa kada se još pogodi da Ronaldinjo i Kaka, verovatno umorni od teške sezone u Barseloni i Milanu, odigraju znatno slabije nego što mogu, kad za majstora golova kakav je Ronaldo nema ni igre ni šansi (a ipak je dao tri gola i sa 15 pogodaka izbio na čelo liste najboljih strelaca svih vremena na mundijalima, sa golom više od Gerda Milera i dva od Žista Fontena koji, međutim, ostaje "kralj" jer je svoje golove dao na jednom šampionatu, 1958. u Švedskoj, dok su Mileru bila potrebna dva a Ronaldu tri), onda ni Brazil ne može do šeste titule. Od onih koji su ispali najbolji utisak ostavila je Argentina, i to ne zato što je nama dala šest lakih komada. Najviše je ličila na ekipu, i da selektor Hose Pekerman nije bio ziheraš, što mu inače nije karakteristika, verovatno bi Argentina bila u polufinalu umesto Nemačke. Ali, lošim izmenama kojima je želeo da sačuva vođstvo od 1:0 Pekerman je upornim Nemcima pružio šansu da izjednače na 1:1 u 80. minutu (peti gol Klosea na Mundijalu) i da potom, kao i uvek dosad, prođu sa penalima.

TRIJUMF EVROPE: Koliko je Argentina bila dobra, toliko je naš drugi rival iz grupe, Holandija, bio slab u meču sa Portugalom. Dokaz više da je respekt koji je Ilija Petković imao prema Holanđanima bio nepotreban i neopravdan. U one koji su razočarali spadaju i Španci, ali ne toliko igrom koliko neopravdanim optimizmom. Pošli su u Nemačku da budu svetski prvaci, selektor Aragones izjavio je da će podneti ostavku ako Španija ne uđe bar u polufinale (a onda je dva dana po povratku produžio ugovor za još dve godine rekavši da ga "jedna pogrešna izjava neće oterati"). Španija je došla sa vrlo mladim, perspektivnim timom koji bi za dve godine zaista nešto mogao da uradi na Evropskom prvenstvu, ali dotad malo više skromnosti ne bi bilo na odmet. Prvenstvo je, inače, donelo apsolutni trijumf evropskog fudbala što je na neki način bilo i predvidivo jer je Brazil od svojih pet titula samo jednu, onu prvu 1958. u Švedskoj, osvojio na evropskom tlu. Doduše, od Španije 1982. nije se dogodilo da, kao sada, četiri evropske selekcije zaigraju u polufinalu a 6 od 8 u četvrtfinalu, ali statistika kaže da su evropski timovi u celoj istoriji mundijala stigli do polufinala 51 put a južnoamerički samo 19 uz po jedan "zalutali" ulazak predstavnika Azije (Južna Koreja 2002) i KONKAKAF (SAD, 1930). U četvrtfinalu su se, takođe, našli svi bivši šampioni sveta (osim, naravno, Urugvaja koji se nije ni kvalifikovao) sa 15 titula i 25 finala...

Vladimir Stanković

Gospodin Zidan Od početka prvenstva u Nemačkoj imao sam osećaj da prisustvujemo dobrom, kvalitetnom turniru u daleko najboljim uslovima dosad i sa daleko najboljom atmosferom na tribinama i ulicama nemačkih gradova, ali isto tako nešto mi je nedostajalo. To nešto bio je sjaj jednog igrača, bljesak jednog majstora, velika predstava jednog od velikih igrača kojih je svakako bilo ali su neki, posle naporne sezone u klubovima, malo promašili formu kad je njihovim reprezentacijama najviše trebalo. Svaki dosadašnji mundijal imao je svoje junake, ali u Nemačkoj, sve do četvrtfinala, prosek na visini, ali ipak prosek, umanjivao je colokupni spektakl. A onda se pojavio fudbalski gospodin Zinedin Zidan. U meču osmine finala sa Špancima bio je odličan, u četvrtfinalu sa Brazilcima – fenomenalan. Zapravo, jedini Brazilac u tom duelu bio je Zidan. Držao je, što bi se reklo, javni čas fudbala. Snimak utakmice treba čuvati i pokazivati kada treba ilustrovati šta znači imati majstora u ekipi, vođu na terenu, kapitena, autoritet među saigračima i protivnicima. Zidan je neumorno trčao (a napunio je 34), uspešno driblao, bio nepogrešiv u dodavanju, asistencija za gol Anrija bila je iz knjige... Ne znam da li će genijalni Zizu biti i zvanično najbolji igrač Mundijala u Nemačkoj, ali za mene nema sumnje da je on najkompletniji fudbaler koji je igrao na ovom svetskom prvenstvu. Nedavno smo, povodom njegovog najavljenog kraja karijere posle Mundijala u Nemačkoj, na ovim stupcima dali naš skroman doprinos odlasku velikog majstora. Mnogi, uključujući i Franca Bekenbauera koji blista od sreće dok gleda kako "njegov" Mundijal teče gotovo besprekorno, sada traže da Zizu promeni odluku i nastavi karijeru bar još jednu sezonu, ali mislim da će pogrešiti ako to učini. Treba da ode onako kako je igrao svih ovih godina – kao fudbalski gospodin. Bićemo siromašniji za jednog asa, nedostajaće nam njegovi driblinzi, dodavanja, golovi, njegove duge noge kojima je pretrčavao ili preskako rivale, njegova velika stopala kojima je majstorski gradio loptu, nedostajaće nam njegov duh ne samo genijalnog fudbalera već i velikog humaniste, ali veliki majstori svakog zanata zaslužuju da u penziju odu na velika vrata, sa velike scene. Prepotentni Španci tvrdili su na dan meča sa Francuzima da će "danas penzionisati Zidana", ali umesto da oni njega pošalju u penziju, on je njih otpremio kući i primorao novinare da mu se javno izvinjavaju. Zidan je već bio francuski nacionalni junak u ovo vreme 1998; još uvek mu "ne opraštam" što sam posle trijumfa Francuske nad Brazilom (3:0) satima morao da pešačim Parizom do hotela jer je grad bio u totalnom kolapsu, pitao sam se da li radi i avio-saobraćaj, a izveštaji iz Pariza ovih dana govore o povratku "duha iz ‘98". Najtiražniji francuski list, sportski dnevnik "Ekip", proglasio je krajem februara Zidana najboljim francuskim sportistom svih vremena i to je zaista ogromno priznanje jer je Francuska sportska sila koja je imala sjajne sportske asove, od bicikliste Bernarda Inoa, petostrukog pobednika Tur d Fransa, preko šampiona Formule 1 Alana Prosta do drugog fudbalskog idola, Mišela Platinija. Ipak, izbor je pao na Zizua, sina alžirskih emigranata, koji je rastao u Marseju i upijao svaki pokret Enca Frančeskolija, Urugvajaca koji je početkom 80-ih prošlog veka igrao u Olimpiku iz Marseja. U njegovu čast prvi Zidanov sin zove se Enco. Zidan je u Nemačkoj produžio famu "velikih desetki" na svetskim prvenstvima. Ako se ograničim samo na one koje pamtim, bilo sa TV-a bilo sa stadiona, te velike "desteke" bili su Pele, Šekularac, Eusebio, Rivera, Overat, Platini, Maradona, Necer, Ziko, Mateus, Laudrup, Stojković, Roberto Bađo, Ronaldinjo... i, naravno, Zidan. V. S.