Intervju – Mioljub Vitorović, donedavni zamenik specijalnog tužioca:
Smena u senci politike

"U društvu u kom ne postoji sistem vrednosti, moral je individualna kategorija i sada je potpuno jasno da ovaj specijalni tužilac i ja nemamo isti vrednosni model. Iz toga jasno sledi i to da mi ne možemo više biti u istom timu", kaže za "Vreme" Mioljub Vitorović

Tužiocu Mioljubu Vitoroviću, uprkos glasu koji ga prati kao nepotkupljivog i neustrašivog čoveka, nije produžen mandat zamenika specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala. To je, kako tvrdi, "lična" odluka specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića, koji je u proteklih desetak dana iznio niz navodnih razloga koji opravdavaju njegovu odluku – od Vitorovićeve vlastite bezbednosti, preko (višestruko demantovanog) odavanja službene tajne, sve do sramotne ocene o "nestručnosti" – garniranu pričom o tome da sam bira svoje saradnike u koje ima poverenja i da je neprodužavanje mandata jednom od najboljih njegovih zamenika dokaz o nezavisnosti pravosuđa.

Za neobaveštene, Vitorović je onaj isti čovek kome je 2001. godine zloglasni šef zemunskog klana Dušan Spasojević, kad je pokušao izvaditi svoje kompanjone (Mileta Lukovića Kuma i ostatak kriminalne bande) iz pritvora, pretio i navodio detalje iz života: adresu, ime dece, adresu njihove škole... Vitorović se držao zakona i vlastitog poštenja, pravničkog i ljudskog, a Spasojević je posle o njemu pronosio glas da je "budala koju ne možeš ni kupiti, niti zastrašiti".

Osim čiste i časne tužilačke biografije u Četvrtom opštinskom tužilaštvu iz tog vremena, od osnivanja "specijalnog" sudstva i tužilaštva Vitorović se specijalizirao za područje trgovine i krijumčarenja ljudi, te u toj oblasti postao jedan od najiskusnijih tužilaca u regionu. Njegovu smenu – jer to tako treba nazvati – sa zaprepaštenjem su dočekale i kolege iz regiona koje se tom problematikom bave i koje su sa Vitorovićem sarađivale.

"Zlo se budi tamo gde dobar čovek ne radi ništa", citira Vitorović moto filma Hitler, buđenje zla, tužilački škrto odgovarajući na pitanja "Vremena" o vremenu u kojem je on svojim tužilačkim angažmanom – a javnosti je poznat kao tužilac u procesu za ubojstvo Ivana Stambolića i pokušaj ubojstva Vuka Draškovića u Budvi – pokušao, svojom završnom rečju koja je odjeknula, to zlo nazvati pravim imenom i biti tužilac koji radi upravo ono što svaki tužilac treba da radi.

VREME: Činjenica da vam specijalni tužilac za organizovani kriminal nedavno nije produžio mandat uzbunila je javnost. Među prvim argumentima za to – a iz dana u dan slušali smo sve nove i nove izgovore – bio je i onaj da za vas više nema predmeta poput onog za ubojstvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi. Koje ste predmete nakon "smjene" ostavili nedovršene u Specijalnom tužilaštvu?

MIOljUB VITOROVIĆ: Ostavio sam četiri predmeta. Tri predmeta trgovine ljudima – tri optužnice podignute su od decembra prošle godine do proleća ove godine, a ostavio sam pred završetkom istragu protiv 19 okrivljenih za trgovinu ljudima. Inače, jako važan deo tužilačkog posla jeste pretkrivični postupak, koji će uz kvalitetne prikupljene dokaze rezultirati zahtevom za provođenje istrage i kvalitetnom optužnicom, pa tako postoji još jedan slučaj, grupa krijumčara ljudi koja je nedavno uhapšena i koja se nalazi pred sudom u Sremskoj Mitrovici. U tom sam predmetu učestvovao kao zamenik tužioca koji je u Specijalnom tužilaštvu bio zadužen za borbu protiv trgovine ljudima i krijumčarenje ljudi. Osim svega toga, pre odluke o neproduženju mog mandata, u toku su bili i dogovori o velikim akcijama za sprečavanje trgovine ljudima na međunarodnom nivou.

U raznim objašnjenjima zašto niste dobili novi mandat, ta činjenica nije niti spomenuta, uprkos tome da se nedavno portparol specijalnog tužioca Tomo Zorić hvalio rezultatima – na međunarodnom planu – koji su postignuti u sprečavanju trgovine ljudima. Citiram njegovu izjavu: "Savet Evrope, koji prati rad našeg tužilaštva, u poslednje dve godine dao je visoke ocene i rangirao našu zemlju u vrh evropskih zemalja koje se bave ovom vrstom kriminala. Pre dve godine bili smo na samom dnu liste." Izjavu je, inače, dao pre samo mesec dana.

Začuđujuće je da specijalni tužilac nije ni spomenuo tu oblast za koju sam ja bio zadužen, pogotovo zato što podaci govore da su u tom segmentu postignuti najviši standardi, uz otvorena priznanja domaće i međunarodne stručne javnosti. Treba napomenuti da je Savet Evrope ocenio da je u ovoj oblasti Srbija ispunila evropske standarde, što je jedna od retkih oblasti u kojoj smo uspeli da ostvarimo evropski standard.

Svedoci smo da su u svega nekoliko dana specijalni tužilac Slobodan Radovanović i njegov portparol Zorić izneli mnogo različitih razloga za neproduženje vašeg zameničkog mandata. Kako to komentarišete?

Ne postoji niti jedan razlog za moju smenu. Naprotiv. Činjenica je da je u dosadašnjim nastupima u medijima tužilac Radovanović izneo mnoštvo razloga za moju smenu: te mi je istekao mandat, te sam završio svoje predmete i nema drugih predmeta koje bih radio, te vodi računa o mojoj bezbednosti, te sam odao službenu tajnu, da bi sve kulminiralo ocenom da sam "nestručan"... U jednom medijskom istupu čak je rekao da isključivo on sam bira svoje zamenike, po kriterijumu sposobnosti i moralnosti, pa se pitam da li to mene ocenjuje "nesposobnim i nemoralnim"?

Sva ta saopćenja kulminirala su Radovanovićevim intervjuom u kojem tvrdi da ste odali službenu tajnu, odnosno da ste na tužilačkom kolegijumu izneli podatke o prisluškivanju određenih osoba, među kojima i netom osuđenog sudije Vrhovnog suda Srbije Ljubimira Vučkovića, nakon čega je pokojni – također optuženi – vaš i Radovanovićev kolega Milan Radovanović, zamjenik specijalnog tužioca te podatke prosledio osumnjičenima.

Ja nisam odao službenu tajnu. Za odavanje tajne bio je pokrenut postupak protiv zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića, koji je u međuvremenu preminuo. Drugo, nisam napravio niti disciplinski prekršaj. Da nije tako, zar bi specijalni tužilac koji "sam bira svoj tim" u kojem mogu biti samo hrabri, pošteni i profesionalci dozvolio da mu jedan od zamenika tako remeti njegov rad. I zašto bi meni oprostio navodno otkrivanje tajne i prema meni bio bolećiv, a prema drugima – Radovanoviću konkretno – strog? Ako je Specijalno tužilaštvo institucija – a jeste – kako specijalni tužilac može, ako neko počini krivično delo ili disciplinski prekršaj, kako to insinuira meni, nekom da "oprašta" ili pak čeka "civilizovani rastanak", kako je objasnio neprodužavanje moga mandata?

O nečemu što bi trebalo biti normalno, dakle o radnom sastanku ili kolegijumu, morali ste pisati i službenu belešku, ali tek nedavno.

Radovanović je od mene sastavljanje službene beleške tražio 19. juna ove godine, dakle neposredno pre isteka mog mandata. A događaj za koji me optužuje događao se krajem avgusta 2005. godine. Znači, nakon deset meseci, a u međuvremenu mi je produžen prethodni mandat, od mene se zahteva da pišem službenu belešku o tom događaju, i nakon što je postupak pokrenut protiv zamenika specijalnog tužioca Milana Radovanovića...

Pre nekoliko dana je, obrazlažući presudu bivšem sudiji Vrhovnog suda Srbije Ljubomiru Vučkoviću zbog korupcije, i sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda Radmila Dragičević-Dičić jasno istakla da u toku tog postupka nikakvog odavanja službene tajne s vaše strane nije bilo.

Nema sumnje da iz svih dosadašnjih reakcija proizlazi da kompletna stručna javnost podržava moj dosadašnji rad i ocenjuje ga najvišom ocenom. Interesantno je da je specijalni tužilac Radovanović moj dosadašnji rad ocenjivao identično, poveravajući mi uz redovan posao i najosetljivije slučajeve koji su u Specijalno tužilaštvo pristizali. Samo neke ću pomenuti: ubistvo Slavka Ćuruvije, učešće u postupku dobijanja statusa svedoka saradnika za Dejana Milenkovića Bagzija u postupku za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića i postupku protiv kriminalnog zemunskog klana... Taj isti, navodno nezavisni specijalni tužilac odjednom, u trenutku kada su poznate posledice presude Vrhovnog suda Srbije za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, odnosno u trenutku kad je presuda Veća sudije Dragoljuba Albijanića potvrđena, "okreće ćurak" i traži od mene da sačinim službenu belešku zato što to – "oni gore traže"! Dakle, ako "oni gore traže" i on to traži od mene, logično zaključujem, specijalni tužilac nije nezavisan, iz čega dalje sledi zaključak da i njegov tim biraju "oni gore". Ako pak "oni gore" ne postoje, onda specijalni tužilac nije govorio istinu.

U javnosti su se pojavila i tumačenja da je možda razlog neproduženja vašeg mandata u Specijalnom tužilaštvu činjenica da ste ispitivali Dejana Milenkovića Bagzija u fazi postupka odlučivanja o njegovom statusa svedoka saradnika.

Ne znam, ne mogu odgovoriti na to pitanje. Da li to ima ili nema veze sa mojim odlaskom iz Specijalnog tužilaštva videćemo na jesen, nakon što čujemo Milenkovićevo svedočenje.

Prvo objašnjenje vašeg odlaska iz Specijalnog tužilaštva, ipak, bila je upravo završna reč u slučaju Stambolić–Drašković, u kojoj ste jasno odredili Slobodana Miloševića kao nalogodavca zločina. Poslednjih dana, u više istupa, Đorđe Mamula, advokat i poslanik Demokratske stranke Srbije, tvrdio je da je to nedopustivo, jer Milošević – po njemu – nije bio ni optužen.

U javnosti su se pojavili komentari ljudi koji, čini se, nemaju uopšte saznanja o činjenicama ili sebi nisu dali truda da te činjenice i saznaju. Odatle i komentari da sam ja "nestručno" u tom postupku pominjao imena Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Ti su komentari proizašli iz očiglednog neznanja činjenice da je na istoj optužnici bilo i ime pokojnog Slobodana Miloševića, protiv kojega je postupak prekinut u skladu sa zakonskim propisima koji određuju prioritet Haškog tribunala u odnosu na domaći sud. Dakle, neznanje nekoga ko je dobio pravo na javno istupanje postaje oružje u odnosu na istinu i činjenice koje postoje i koje su nesporne.

Moram reći da je u najmanju ruku vrlo čudna i neobična koincidencija da se moje smenjivanje realizuje i poklapa sa potvrđivanjem presude od strane Vrhovnog suda Srbije i to tako gromoglasno i uz obilato iznošenje niza neistina o meni i mom radu. Na sceni je pokušaj da se prljanjem moje profesionalne ličnosti umanji vrednost optužnice, završne reči i same presude, ali – na žalost onih koji to tako glasno i uporno pokušavaju – to nije moguće.

Optuživali su vas da ste u završnoj reči u slučaju Stambolić–Drašković u sudnicu uveli politiku. Kako gledate na te optužbe?

U tom predmetu nije bilo politike, u tom sam predmetu iskazao stav za koji smatram da treba da bude stav države i koji je nekome, očito, pomrsio račune. Ili stručne, ili političke. Spremajući završnu reč, od svojih prijatelja sam tražio da mi kažu šta bi oni rekli Slobodanu Miloševiću da imaju priliku. Sve što sam rekao u svojoj završnoj reči isto je ono što bi i moji prijatelji raznih struka, oni koji su ostali u ovoj zemlji, oni koji su ovu zemlju napustili, rekli Miloševiću samo da su za to imali priliku. Među njima su i tadašnji specijalni tužilac za organizovani kriminal Jovan Prijić i moj kolega koji je optužnicu i napisao, zamenik tužioca – danas zamenik tužioca za ratne zločine – Veselin Mrdak.

Optužnica i vaša završna reč svoju su potvrdu našle i u presudi prvostepenog suda i Vrhovnog suda Srbije. Ipak, samo dva dana nakon toga nije vam produžen mandat i zbog toga – jednog od mnogih navodnih razloga koje smo čuli – što je neophodno da kroz Specijalno tužilaštvo prođe što veći broj tužilaca koji će se tako obučiti za borbu protiv organizovanog kriminala.

Ta teza o potrebi prolaska što većeg broja tužilaca je u funkciji ogranizovanog kriminala, a ne borbe protiv njega! Iz te teze bi se dalo zaključiti da neko želi da Specijalno tužilaštvo drži na nivou ljudi koji se obučavaju na radu u borbi protiv organizovanog kriminala, a ne da ono bude osposobljeno za permanentnu borbu.

Činjenica je da je međunarodna zajednica uložila sredstva za edukaciju pojedinih tužilaca za pojedine oblasti – konkretno, u mom slučaju za oblast trgovine ljudima – upravo govori da je želja da se stvore timovi koji će se u narednom dužem periodu uspešno nositi s organizovanim kriminalom. Međunarodna iskustva i rešenja, uostalom, jasno plediraju da mandat ovakvih timova mora da bude duži od mandata poslanika u parlamentu.

I konačno, nije Specijalno tužilaštvo edukativni centar!

Kako na kraju svega ovoga, svih silnih razloga za vaš odlazak iz Specijalnog tužilaštva koje ste čuli proteklih dana, gledate na taj dio svog profesionalnog života i na dojučerašnjeg kolegu – koji je sve do prije nekoliko dana imao sve pohvale za vaš rad – specijalnog tužioca Radovanovića?

U društvu u kojem ne postoji sistem vrednosti, moral je individualna kategorija i sada je potpuno jasno da ovaj specijalni tužilac i ja nemamo isti vrednosni model. Iz toga jasno sledi i to da mi ne možemo više biti u istom timu.

Tatjana Tagirov