VREME 810, 13. jul 2006. / MOZAIK
Starost i bolest:
Kad kuk ne izdrži
Zbog starosti stanovništva i manjka prevencije, stručnjaci predviđaju da će se u sledećoj deceniji broj preloma udvostručiti i da se ovim problemom ozbiljnije mora pozabaviti celo društvo a ne samo hirurzi ortopedi
|
Posle nekoliko godina čekanja jedna naša starija sugrađanka dospela je na prvo mesto liste za opraciju kuka u jednoj beogradskoj bolnici. U tom trenutku odeljenje ortopedije pomenute bolnice je krečeno i ona je, kao hronični bolesnik, otišla u drugu beogradsku bolnicu u nadi da će rešiti svoj težak zdravstveni problem. Rešila ga je tako što je za ugradnju veštačkog kuka morala da plati 205.000 dinara (novac je skupila rodbina kreditima i ko zna kakvim još dovijanjem) pošto lekari i administracija u bolnici ne priznaju listu čekanja iz druge bolnice. Apsurd kakvih je u Srbiji bezbroj. Pogotovo kada su u pitanju bolesni ljudi.
S obzirom na starost stanovništva Srbije u kojoj je, prema poslednjem popisu (2002), prvi put broj onih iznad 60 godina premašio broj mlađih od 18 godina, stručnjaci upozoravaju da prelom kuka kao teška telesna povreda polako poprima obeležja epidemije. Predviđaju i da će se u sledećoj deceniji broj preloma udvostručiti i da se ovim problemom hitno mora pozabaviti celo društvo, a ne samo ortopedi hirurzi.
SINDROM: Pominje se i potreba utvrđivanja strategije u koju bi bile uključene prevencija, hirurška intervencija, fizikalna terapija i institucije za zbrinjavanje starih lica.
I dok se Evropa i SAD, koje takođe "boluju" od sindroma starog stanovništva, nacionalnim strategijama uveliko pripremaju da ovaj problem saniraju, kod nas je tek ove godine Fond za zdravstveno osiguranje uz saglasnost Ministarstva zdravlja kvotu veštačkih kukova sa dve povećao na tri hiljade, i obećao da će bolnicama nadoknaditi kupovinu svakog potrebnog veštačkog kuka preko ovog broja.
Sagovornik "Vremena" prof. dr Borislav Dulić iz Instituta za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju kaže da je problem vrlo akutan i da je neophodan novi pristup u lečenju, prevenciji i edukaciji stanovništva: "Ono što radimo danas, nije dobro ni efikasno. To ne znači da nemamo sposobne hirurge, već je problem u organizaciji. Ponekad su u pitanju i najbanalnije stvari kao što je manjak implantata zbog čega operaciju ne možemo da obavimo odmah. Pacijenta sa prelomom kuka trebalo bi operisati u prvih 48 sati. Po pravilu, u pitanju su stari ljudi pa često već imaju i neko hronično oboljenje koje se mora brzo sanirati da bi pacijent izdržao operaciju. Svako odlaganje operacije povećava opasnost od novih komplikacija: dekubitusa, urinarne infekcije, zapaljenja pluća i drugih komplikacija. Dokazano je da odlaganje operacije povećava smrtnost pacijenata koja se kod nas, na godišnjem nivou, kreće oko 30 odsto. Američko iskustvo pokazuje da je uvođenjem protokola o blagovremenoj operaciji interhospitalna smrtnost smanjena sa 5,0 na 1,8 odsto. Nema nikakvog razloga da se i mi ne organizujemo bolje. To bi podrazumevalo da u našoj bolnici imamo jednu operacionu salu samo za saniranje preloma kukova, da timovi lekara rade i operišu i subotom i nedeljom."
Prema nekim statistikama, Institut za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju koji dežura 24 sata dnevno na lečenje godišnje primi između 600 i 700 pacijenata sa prelomom kuka. Samo u Beogradu operacije ove vrste obavljaju se i u bolnici na Banjici, Zemunu i Bežanijskoj kosi, Gradskoj bolnici i VMA. U saniranju preloma kuka što je, inače, skupa intervencija, ne koriste se samo proteze. Znatan broj preloma rešava se tzv. fiksacijom specijalnim pločama i šrafovima. Međutim, kod starijih ljudi uglavnom se primenjuje sistem proteza.
SIMPTOMI: Dr Dulić upozorava da je u poslednjih nekoliko decenija broj osoba sa prelomom kuka dramatično porastao u svetu pa i kod nas. Ovim povredama su mnogo podložnije žene nego muškarci (4:1). Glavni razlog je gubitak koštane mase tj. osteoporoza: "U postmenopuzalnom periodu žene mogu izgubiti i do dva odsto koštane mase u toku jedne godine. Ako taj period traje deset godina, to znači 20 odsto koštane mase manje. Mogućnost preloma se uvećava što je čovek stariji. Broj preloma kuka kod žena povećava se posle šezdesete godine, a kod muškaraca nešto kasnije. U poznijim godinama za prelom kuka dovoljan je i banalan pad u kući, zbog slabog vida ili vrtoglavice. Kosti su u tom životnom dobu istrošene i lome se gotovo same od sebe."
Prvi znak postojanja ozbiljnijeg stadijuma osteoporoze može da bude prelom ručnog zgloba: "To je alaramantan signal da se počne terapija ublažavanja posledica osteoporoze. Ona se lekovima neće izlečiti, ali bi na dužu stazu mogla da pomogne pacijentima da ne dožive sledeći prelom", kaže dr Dulić.
Da li iz neobaveštenosti ili iz nekog drugog razloga, ljudi u većini slučajeva ništa ne preduzimaju. Posle preloma ruke često je slučaj da se polomi jedan pa drugi kuk, uglavnom sa brzim smrtnim ishodom.
Stručnjaci upozoravaju da pacijent sa prelomom kuka prolazi kroz stanje slično agoniji. To su imobilni i nepokretni ljudi. Teško se oporavljaju.
Sa tridesetogodišnjim lekarskim iskustvom, naš sagovornik tvrdi da se "potpun oporavak na funkcionalno stanje pre preloma kuka događa samo kod 20 odsto pacijenata. Ostali se oporave samo donekle, a jedan broj njih i posle dobro urađene operacije i sprovedene rehabilitacije nije sposoban da više živi sam. Neke osobe hodaju samo uz pomoć pomagala, a neke su osuđene na stalnu tuđu negu i pomoć. Dakle, problem nije samo medicinski, već socijalno i ekonomski opterećuje i društvo i porodicu. U svetu čitavi timovi rade na rešavanju ovog problema. U Americi su, na primer, urađena velika istraživanja na ovu temu. Tako se došlo do podataka da 13 odsto starih Amerikanaca zbog preloma ‘troši’ 36 odsto hospitalizacija ili 49 odsto svih dana provedenih u bolnici i 50 odsto radnih sati lekara. Za ublažavanje ovog problema ozbiljno se istražuju razna preventivna sredstva i pomagala. I mi bismo ovaj veliki problem mogli ublažiti prevencijom i edukacijom stanovništva što kod nas gotovo i ne postoji. Da ne govorim o potrebi bolje organizacije na klinikama."
PREVENCIJA: Broj preloma kuka mogao bi se smanjiti borbom protiv osteoporoze i takozvanom prevencijom pada.
Značajniju ulogu u prevenciji mogli bi imati lekari opšte prakse koji bi upućivali pacijente na rutinske preglede gustine kostiju i potom određivali odgovarajuću terapiju. Pacijenti moraju biti obavešteni; na primer uzimanje kalcijuma bez vitamina D u obezbeđivanju čvrstine kostiju ne daje željene efekte. Ili, da borbu protiv osteoporoze treba početi u četrdesetim godinama života, zdravom ishranom i rekreacijom.
Ma kako to čudno zvučalo, raspremanje kuće u prevenciji od preloma ima i te kako važnu ulogu. Lekari savetuju da se sklone nepotrebne stvari i upozoravaju da se najveći broj preloma događa upravo u stanovima. Razlog su klizavi podovi, tepisi, pragovi, raspored nameštaja, neodgovarajuće osvetljenje. Broj rizika od preloma kuka dodatno se povećava ako osoba živi sama.
Sticajem okolnosti, ortopedski hirurg je prvi koji dolazi u kontakt sa pacijentom koji ima izraženu osteoporozu. On dolazi sa prelomom, a da prethodno nikada nije bio kod interniste ili endokrinologa koji bi se pozabavio problemom osteoporoze. Jedna operacija kuka društvo u proseku košta 100.000 dinara, a suma varira u zavisnosti od vrste proteze. Cena lekarskog rada je standardno niska i nepromenjiva.
Dolazak u bolnicu je početak muka i za pacijente i za doktore. Često nema odgovarajućih implantata, ili fale delovi, ili nema mogućnosti za brze dopunske analize. Ne tako retko pacijenti sa prelomom kuka u bolnici čekaju na operaciju i po mesec dana.
Sagovornik "Vremena" optimistički tvrdi da je i u postojećim ekonomskim uslovima moguće poboljšanje lečenja ovih pacijenata: "Ključna stvar je društveno definisanje strategije u borbi protiv preloma kuka. Deo toga je i dobra i kompletna organizacija zbrinjavanja ovih pacijenata od trenutka kada se prima u bolnicu do izlaska. To, pored ostalog, podrazumeva dobru snabdevenost bolnica, u svakom trenutku ispravne medicinske aparate i ukidanje državne štednje na lekarskom kadru."
Na naše pitanje da li je uopšte nekome, osim porodici, stalo do lečenja i boljeg tretmana starih ljudi dr Dulić kaže da, bar što se lekara tiče, to se ne dovodi u pitanje: "Postoji etika i ona se mora poštovati."
Trenutno stanje daje drugačiju sliku: samo pominjanje godina pacijenta, prvo u hitnoj pomoći a zatim u bolnici, izaziva najblaže rečeno neprijatno gunđanje. Podsećanja radi, medicinska nauka u celom svetu bori se da zaustavi starenje i produži ljudski vek. Kod nas uglavnom važi pravilo: umro star čovek, pa šta?
Branka Kaljević