Evropski pregovori:
Briselski raskovnik

Ako Akcioni plan srpske vlade o saradnji s Haškim sudom koji je prošao test evropskih zvaničnika bude praćen konkretnim akcijama, posle letnje pauze može biti obnovljen mandat za pregovore o pridruživanju Srbije Evropskoj Uniji

Na početku leta, tačnije sredinom maja, iz Brisela je saopšteno da se pregovori o asocijaciji i pridruživanju sa Srbijom zamrzavaju zbog neispunjenja haške obaveze. To je bacilo u depresiju naše evropejce, i izazvalo nervozu i krizu i rekonstrukciju srpske vlade (ostavka Miroljuba Labusa), mada je u toj neprijatnoj majskoj poruci o zamrzavanju prećutano to da pauza u pregovorima mora da nastane da bi se posle crnogorskog osamostaljivanja obnovio pregovarački mandat – ta sitnica je gurana u stranu kako bi se pojačala haška poruka.

Ove nedelje u Srbiji opet je izgledalo da svi putevi vode u Brisel i da tamo ima nagoveštaja nekih boljih vesti, vesti o mogućem izlasku iz močvare, ako je primereno da se poslužimo asocijacijom na (holandsko) poreklo imena Brisel, Broekzelle, "selo od močvare".

Predsednik Srbije Boris Tadić tamo je otišao u utorak 18. jula na poziv generalnog sekretara NATO-a Japa de Hop Shefera, da razgovara o reformi Vojske i o perspektivi priključenja Srbije Partnerstvu za mir, a u ponedeljak uveče srpski premijer Vojislav Koštunica predstavio je Akcioni plan Vlade Srbije za saradnju sa Haškim sudom ministru spoljnih poslova Finske i predsedavajućem Saveta ministara EU-a Erkiju Tuomioju, ministru spoljnih poslova Nemačke i budućem predsedavajućem EU-a Frank-Valteru Štajnmajeru, visokom predstavniku Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Havijeru Solani i komesaru za proširenje Oliju Renu.

Na poslednjem sastanku Saveta ministara Evropske unije u junu, sugerisano je da bi ipak bilo dobro poslati "pozitivnije" poruke Beogradu, da treba "pomoći Srbiji, da ona pomogne sebi". To je već tada značilo da se traži modus da se pregovori s Beogradom ipak nastave. Pre toga, iz srpske vlade dolazili su znaci koji govore o zamoru Beograda negativnom inercijom pritisaka na Srbiju i manjih polemika kod kuće o tome da li podignut ton pomaže ili odmaže.

SIGNALI: Iz finskih, britanskih i nemačkih diplomatskih krugova dolazili su prošle nedelje glasovi da bi Evropska komisija u septembru ipak mogla da nastavi pregovore sa Srbijom, prekinute u maju, ukoliko se Akcioni plan pokaže kao dovoljno ubedljiv i ako bude praćen konkretnim, kako mu i ime kaže, akcijama koje će dovesti do pune saradnje s Hagom, što je u poslednjim mesecima značilo – hapšenje generala Mladića. Ocena haške tužiteljke Karle del Ponte biće po svoj prilici i dalje od presudnog uticaja. Po Nikoforovu (haški portparol) biće potrebno nekoliko meseci za procenu efekata tog plana.

Predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tibunalom Rasim Ljajić, koji na taj dokument gleda kao na mogućnost vraćanja poverenja u Srbiju u međunarodnim krugovima, obavestio je novinare da je Akcioni plan zapravo i sačinjen u saradnji sa Tribunalom i Evropskom unijom.

Navodno je u diskretnoj komunikaciji traženo da se poboljša koordinacija službi bezbednosti, da se precizira ko je za šta u tom poslu odgovoran. Pominje se da bi operativni koordinator mogao da bude specijalni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, a Rasim Ljajić – politički koordinator.

U javnosti se pominje i moguća tehnička pomoć stranih obaveštajnih službi, ali ne i njihov direktan rad u Srbiji. Vojislav Koštunica je u ponedeljak kasno uveče rekao novinarima da je više nego zadovoljan sastankom sa evropskom trojkom. Izveštaji govore da je bio raspoložen i da je ostavljao dobar utisak, a televizijski snimci nisu pokazivali da žmuri na jedno oko kao kad se zainati i iznervira. Solana je pohvalio plan. Ponudio se da bude i sudija u eventualnom srpsko-finskom fudbalskom meču, što je govorilo da je iščilela gorčina poruka razmenjenih između Koštuničinog i Renovog kabineta proteklog neslavno-fudbalskog juna.

I kad je u utorak predsednik Srbije Boris Tadić razgovarao sa predsednikom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom, čule su se pohvalne reči o tom Akcionom planu od šest tačaka izloženih na tri stranice.

Posle Koštuničinog susreta sa Evropljanima pominjano je da sledi izrada detaljnog operativnog plana i da će biti potrebno da budu izmenjeni i neki zakoni, za šta je takođe potrebno izvesno vreme. Od rokova Koštunica je opet pomenuo – juče.

Sprovođenje tog plana pratila bi Radna grupa Evropske unije, u kojoj treba da budu predstavnici finskog predsedništva EU-a, Evropske komisije i visokog predstavnika Havijera Solane. To podseća na slučaj hrvatskog generala Gotovine...

MANDAT: Ako se stvari pomere s mrtve tačke, trebalo bi da nakon letnje pauze, dakle u septembru, budu odobreni mandati za pregovore – preinačeni mandat za pregovore o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom i novi mandat za pregovore o SSP-u sa Crnom Gorom.

Ministar finansija Dinkić je nekoliko nedelja pre ovog obrta nagoveštavao da će srpska vlada napraviti i "plan pus" koji bi uključivao otpis dugova Pariskom klubu, traženje pomoći za infrastrukturu itd., ali o tome će očito biti reči kasnije, ako bude. Pominjano je samo delimično labavljenje viznog režima za pojedine kategorije, što Evropljani smatraju velikom uslugom, a što većinu stanovnika ipak ne pogađa.

O tom Akcionom planu je inače razgovarano na marginama sastanka Saveta ministara Unije, u okviru koga se definišu novi mandat za pregovore sa Srbijom o pridruživanju, nova evropska uloga na Kosovu, a i o mandatu posrednika Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija. On je uputio poziv za nastavak pregovora o kosovskom statusu 24. jula u Beču u kome bi učestvovali srpski i kosovski predsednici i premijeri, o čemu u Beogradu u trenutku nastanka ovog teksta ima još dilema. Srpski predsednik i premijer treba da se usaglase da li da se sretnu na primer s Čekuom koga traže ovdašnji sudovi. O kosovskim pregovorima, ali ovim ekspertskim u prisustvu premijera Koštunice i predsednika Tadića, raspravljao je u ponedeljak 17. jula pre podne na zatvorenom sastanku i beogradski pregovarački tim.

Upitan nešto o paraleli između evropskih i kosovskih pregovora, Ahtisari, koji je valjda već upoznao ovdašnju osetljivost, rekao je da su to dva odvojena procesa. Ipak, te dve teme se sve češće pominju jedna pored druge, tako da se mora zaključiti da neko pokušava da ih upakuje u isti paket.

I pored toga što premijer Koštunica posle Moskve, Berlina, Londona i Vašingtona kaže da se argumentacija Beograda sada sluša pažljivije nego ranije, ostaje utisak da se od Srbije u vezi s Kosovom traži nešto zbog čega nijedan političar u Srbiji, ako nije, kao Svilanović, uhlebljen u nekoj međunarodnoj organizaciji, ne može računati na to da zadrži posao. Upozorenja predsednika Srbije Tadića da ne treba preterano podgrevati očekivanja stanovništva razumna su, međutim, nešto drugo se i od toga čini važnijim, a to je konsolidovanost države. Ona sa svojim institucijama treba da bude pripremljena i na nepovoljan razvoj situacije, na primer onakav kakav smo gledali 17. marta 2004 – kad krenu kolone izbeglica, kad dođe do uznemirenja stanovništva, kad zavladaju neobuzdanost, očaj i revolt a nasilje počne da se širi po spojenim sudovima.

Nije sigurno da naše vlasti imaju hrabrosti da se detaljno upuste u analizu tog najgoreg scenarija i onoga što u takvim okolnostima treba, a nikako ne bi smele da čine.

Kad im postavite takvo pitanje, gledaju vas kao da orete drumove, kao da ste okrenuli kalpak naopako, ili bar kao da upravo navijate za lava koji ih juri kroz korov i šiblje.

MEĐAŠ: Evropske integracije su s jedne strane važan prioritet srpske vlade, i jedna od glavnih među deset tačaka predsednika Srbije. S druge strane, evropski pregovori su uslov opstanka Koštuničine vlade, s obzirom na to da su ministri G17 plus za kraj septembra kovertirali ostavke ako se ne nastave evropski pregovori. Pretnja socijalista da će uskratiti podršku vladi ako bude hapšenja haških begunaca, unekoliko slabi u svetlu izjave predsednika Srbije Tadića u Briselu da podržava Akcioni plan vlade, za koji kaže da nije u njegovoj odgovornosti (a u čiju izradu, bar do prethodnog utorka 11. jula, nije bio uključen). Pri tom, pitanje je da li je hapšenje generala Mladića veći rizik po tu vladu od, na primer, hapšenja oficira zato što su pomagali svom optuženom ratnom drugu.

Jedna izjava nove potpredsednice Vlade Ivane Dulić-Marković govori o porastu elana. Ona kaže kako sad treba da zasučemo rukave i uhapsimo Mladića, ili... (Zašto da zavrćemo rukave, šta to treba činiti golim rukama, nije valjda odbegli general pastrmka u potoku?)

Šalu na stranu, produžetak evropskih pregovora jedna je od tačaka dodira ili slaganja između DS-a, DSS-a i G17 plus. Vraćanje te teme na "jelovnik aktuelnosti" može u principu da deluje pozitivno na buduće odnose u ovoj grupaciji koja je trenutno delom na vlasti (DSS i G17 plus), a delom i opoziciji (DS), ili je, s druge strane gledano, podeljena na dve grane vlasti – vladinu i predsedničku. To je grupacija koju mnogi vide kao potencijalnu branu radikalizacije Srbije, ali čiji su aktivisti blokirajuće opsednuti jedni drugima. Na taj fenomen bliske netrpeljivosti treba obratiti pažnju kao na sitnicu s dalekosežnim posledicama. Dok, na primer, predsednik i premijer u najvažnijim pitanjima gaje ili bar izgrađuju optimalne odnose, čini se da u nižim ešelonima i među satelitima jetru izgrizoše zbog kohabitacije. A šta bi bilo da predsednik Srbije Tadić 2004. nije proglasio kohabitaciju? Bila bi opet kohabitacija, jer svaka grana vlasti ima svoja zaduženja i mora funkcionisati tako da u osnovi državna politika bude usaglašena. Razlike u toj grupaciji su delimično urođene i proizlaze iz srpskog političko-intelektualnog mentaliteta (Slobodan Jovanović), ali su sigurno pojačane takozvanim haškim pitanjem, koje se pojavljuje kao prepreka evropskom, koje još izgleda kao neko pitanje maglovito i daleko, ali koje je ipak uslov bez koga verovatno ne može da opstane demokratija u Srbiji.

Milan Milošević