Petrovdan u Valjevskoj Kamenici:
Kapo moja šajkačo

Ministar Velja Ilić bio u prelepoj Kamenici i, iako nije bio na kamionu, na, Mala mojaaa, obeć’o pet kilometara asfalta, a kad je čuo sastav direktorice škole, tanke pa visoke, uz’o da ručava dok nije počelo da smrkava

Valjevska Kamenica je mesto, selo, u valjevskoj opštini, koje je izbilo na glas, dobilo na značaju, i sve tako to, postavši baza i ponos i dika Nove Srbije. U tako primernoj Kamenici, i ove godine, primereno organizovani Petrovdanski dani, koji, kako veli pozivnica, "traju dva dana i odražavaju versku kulturnu i zabavnu turističku manifestaciju u valjevskoj opštini i Kamenici". Prvog dana, kako piše u programu, bio doček gostiju, bilo svečano otvaranje, kulturno-umetnički program, i bila lilijada sa vatrometom. Onda doš’o drugi dan, Petrovdan, 12. jul, sreda, Kamenica, zadnja pošta Srbija.

TOPLINA I VELIČINA: Ulica-put ide ravno, pa ide uzbrdo, s obe strane kuće, s obe strane šatre sa muzikom, Ej ženo moja draga, o’zdo se, svom širinom puta, pojavi litija, pređe jedno sto metara i stade, uto stiže vladika Lavrentije, izađe iz "audija", Pomaže bog svima, vladiku kako treba dočeka prvi novosrbin Marko što ga viču Struja. Tu svi postajaše, pa još postajaše, vele, čeka se ministar Velja. Kad su i preko još postajali litija krenu sto metara nizbrdo, stade kod mermernog krsta pored puta. Pristigoše funkcioneri Nove Srbije iz Valjeva, i muškinje i ženskinje, digoše slavu, izlomiše kolač, uzeše slavsko žito, mesni sveštenik, sve umačući rukovet bosiljka, koji je bio pojačan šljivovom granom na kojoj je bilo nekoliko još zelenih šljiva, u belu posudu sa svetom vodicom, uze da spušta bosiljak sa šljivama na glave prisutnih uz reči, Na zdravlje i spasenije.

Svi krenuše još, na drugu stranu, uzbrdo, stigoše do oguljenog Zadružnog doma, tu beše cisterna sa pivom, red stolova sa pitom i gibanicom, kolona sve to prođe, pa domaćin sve zavede u prizemnu zgradu u kojoj behu umetnost i narodna radinost. Neki uspeše da uđu na postavku te narodne radinosti na kojoj su vredne ruke i vredne glave puno radile. Prostorija beše omanja, na podu seno i slama, na podu i isečene oblice breze, na podu još koječega, ali to nije bilo ništa, na plafonu behu povijene i još zelene bukove grane, do zidova behu posečene breze sa čijih grana je visio sav taj ručni rad, svi ti ćilimi, sitan vez, marame i pregače. Prvo do reči dođe vladika, Ovo je lepo, pleni oči svakoga čoveka, osećate toplinu, veličinu i plemenitost, umetnost duše koja je to stvarala. Inspirisanom vladici dođe ideja da se sve to predstavi u jednom centru, da se otvore prodavnice u Evropi, to je sveti posao koji zaslužuje pažnju, bio je 22 godine vladika u Evropi i Australiji, 18 godina je ovde, ovo je toliko lepo, to će Srbi da kupuju u svetu, nostalgija vuče čoveka, u Australiji je upoznao čoveka koji je 18 godina držao flašu piva iz Jugoslavije, zbog etikete, nikom nije dao da je popije...

NAOČITA MALINA: Uđe jedan, s vrata, doš’o Velja, pita gde su njegovi, sve izađe, u drugu prostoriju, stig’o ministar Velja, obilazi izložbu duboreza, sve sam ženski akt, obiđoše i izložbu ikona, opet duborez, uđoše u prostoriju u kojoj se predstavljaše Gljivarsko društvo, čajevi, neke mandže, rakije travarice, vladika sustiže ministra, ministar opazi vladiku, dadoše ministru knjigu utisaka, stade da se piše, Drago mi je da u prelepoj Kamenici kreće niz kulturnih manifestacija. Sa Božjom pomoći uspećemo. Velimir Ilić, ministar Vlade RS. Dadoše mu još jednu knjigu utisaka, prihvati, Pomozimo ovo što je Božjom voljom početo, Velimir Ilić, ministar Vlade RS.

Dok smo čitali te blagougodne reči, ministar napolju već počeo da se izjavljuje novinarima, jeste, da se kaže, sportski obučen, ali ministarski deluje, skroz podašišan, crna majica sa kragna, s leve strane zeleni krokodil, svaka mu na mestu, Drago mi je da smo se sreli u Kamenici na veliki srpski praznik Petrovdan, drago mi je, evo narod se malo okuplja i vraća starim običajima, i biće mi zadovoljstvo da uradimo što više na infrastrukturi, da meštani budu zadovoljni... Reče se još, put za Divčibare se radi, izlazak na Ibarsku magistralu, imali opstrukciju, ali će ubrzati. Uvedoše i njega u prostorije sa one posečene breze sa sav taj ručni rad, ona iz Aktiva mu sve potanko objasni, Velja, sa žutu ružu u jednoj ruci, sve sasluša, složi se, uz božju pomoć sve će bude dobro.

Pa ministar izađe na otvoreno, primače se vladika, primakoše rakiju, ministar opazi reportera "Vremena", uze rakiju, pa se obrati reporteru, biće nešto nezadovoljan, Gde ima da Srbin ne pije rakiju, pa pojača konstataciju, Je l’ tako, svi se složiše, složi se i reporter, Tako je. Priđe mu jedan sa problem koji je izložio na ‘artiji, Velja to turi u zadnji džep, rešiće, može i put od osam kilometara, obrati se jedan što ide peške, prolomio se put, odma’ da se popravi, hitno, problem i put za Šabac, dogovoriće se i krenuti odmah. Vladika uze da interveniše, Ajde pustite čoveka, ministar dobi i crvenu ružu, uvedoše ga u grupu pevača, Eeee, Velja pita, znaju li, Kapo moja šajkačo, jok, stade da pojašnjava, Na glavi, Ja sam Srbin pravi, jok, ovi teraju svoje, Mala mojaaa, prihvati i ministar, I marama tvojaaa, uspomena ne zaboravljenaaa, ministar uze pauzu, Imate pet kilometara asfalta, Uspomena ne zaboravljenaaa...

Krenuše dalje, upadoše u gibanicu, bi neka obojadisana rakija, ministar mladoj plus naočitoj novinarki, koja kao znak profesionalne pripadnosti držaše mikrofon, dade obe ruže, od jedne naočite plus crne, koja nije imala mikrofon, uze maline iz ruke, uze još jednu ‘artiju za zadnji džep, svi stigoše do cisterne sa pivom, tu ministar nazdravi sa vladikom, sve se okrećući od reportera "Vremena" koji je to nišanio fotoaparatom, šta će, i reporter uze čašu piva, nazdravi sa ministrom, i to se ovekoveči.

POD GUBEROM: Šta onda bi, ministra uvedoše u taj Zadružni dom, mnogo lep objekat, prelep, da nabave projekat, dobijaju 3,5 miliona da to dovedu u red. Pa izađoše iz Doma, ‘oće ga popnu na kamion sa zadignutom ciradom, na kome je bilo ozvučenje i sve to, jok, ministar stade ispred kamiona, jedan ga najavi, Naš ministar, naš dragi gost, Velja uze mikrofon, Braćo i sestre, želim da vas pozdravim, čestitam današnju slavu, što se tiče Kamenice mi smo pomogli vodovod sa pet miliona, pomoći ćemo još, popravićemo Dom, imaćete pare, i još nešto, imaćete pet kilometara asfalta gde god želite... Jopet dovatiše ministra, zauzeše put, kolona krenu uzbrdo, na prvu stranu, Velja se javi levoj šatri, javi se i desnoj, U naručju mome bila, manu ljudima na verandi kuće, o’zgo s brda, izbi krdo koza, čobanin uze da i’ savatava, ministar pokaza interesovanje, dobi iscrpan izveštaj, preko 200 koza, ali vlasnik ne da nijednu ni za kakve pare, bi još interesovanja, Pa šta radi s njima, odgovora, Napasa.

Popeše se još uzbrdo, Velja pohvali školu, pohvali mesto, vrati se na jariće, kad, pred školom vladika, već stig’o, ministar ga upozna sa impresijama, mnogo lepo mesto, i vladika imaše lepu reč, Zaista za pohvalu, vidite ovu žalosnu vrbu. Ministar sve obuhvati, reče da mu vladika mora biti gost, pored kuće u Čačku ima i kuću u selu, 100 ovaca, najveći prinos šljive. Uto stigoše pred vrata škole, a na vratima direktor ženskog roda, nakarminisana, laka šarena haljinica, pa karnerčići, pa plus tanka pa plus visoka.

Sve to siđe u donje odaje škole, sve se to smesti za postavljene stolove, u čelu ministar, levo direktorica, desno vladika. Bi molitva, vladikino Prijatno. Ustade direktorica, bi pažnja, Naša škola je domaćin našem ministru i našem vladici, i meni je velika čast da ih pozdravim, pa podiže bijelu ‘artiju, uze vazduh, pogleda u daljinu i još dalje, Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo veće zgrade, ali kraće živce, šire puteve, ali uža gledišta... Pažnja ne da nije popuštala, Ovo su vremena brze ishrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera... Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru, dajte vremena podeli vaših dragocenih misli sa drugima. Život se ne broji brojem udisaja, nego momentima koji nam oduzimaju dah. Završi sastav sa, Hvala, tišina je bujala, ministar ko da osta bez daha, ko da nije svoj naže se na levu stranu, pruži desnu i spreda ka direktorici, levu ministarski prebaci preko njenog naslona stolice, nekako uspe da zatraži jedan, samo jedan, primerak sastava. Šta onda bilo, bilo posluženje, redno i prema visokim gostima.

Dok je ručak uzeo da traje, napolju je tek počinjalo. Šatre se razgalamile, na onom kamionu pred Zadružnim domom počeo program što se zove Prvi petrovdanski festival narodnog stvaralaštva. Cirada zadignuta, na kamionu ozvučenje, na kamionu orkestar, na kamionu voditelj, takmičenje mladih talenata narodne muzike. Prvi učesnik, Polomio vetar grane, drugom, kome nisu uzete mere, sve upada glava u ciradu, ima i žensko čeljade sa pesmom Ko ostavlja ruže ispred moga praga, ima humorista, Proš’o sneg, prošlo je i inje, da l’ se isplati da gajimo svinje, ima pesnik, Oj Javorka nemoj da me kudiš/ šta ti meni od ljubavi nudiš/ Nije guber izaš’o iz mode/ nisu decu donosile rode/ Pod guberom zorno si shvatila/ da se roda u gaće vratila... I ima kolo, splet kola, pred kamionom se dohvatiše četvorica, pa stadoše da se raspoređuju po putu. Uto, sa kamiona, proglasiše pobednika Prvog petrovdanskog festivala, jednu jedinu i vrednu nagradu, televizor u boji, dobio pobednik Dragan Birčanin. Šatre uz put se odvrnuše, poče da mrkne, o’zgo još nema ministra, jali deli asfalt, jali direktorkin sastav izučava.

Dragan Todorović