Jubilej pisca Radovana Belog Markovića:
Lajkovačko Čudovište

Decenija koja u srpskoj književnosti spaja minulo i nastupajuće stoleće, dobila je u Beli Markoviću svoga najvećeg pisca

Već, da se kaže daleke, 1976, Radovan Beli Marković je objavio svoju prvu knjigu, kratki roman, Palikuća i Tereza milosti puna, Slovoljubve, Beograd. Nedavno mu je, sredina jula, u lepom, za ovu priliku sinonim za velikom, tiražu izašao novi roman, Kavaleri starog premera, Narodna knjiga i Politika, koji je, numerički, četvrta knjiga u zamišljenom valjevskom petoknjižju. Sve se od sebe sabralo i to je bio povod, formalni, da se u Lajkovcu, u kome pisac živi, upriliči književno uzdarje posvećeno piscu sa velikim početnim slovom reči kojoj i malo slovo dobro stoji.

AKUMULACIJA KAPITALA: Radovan Beli Marković je za ovo vreme napisao petnaest knjiga, kritičari koji se time bave su to razvrstali u sedam knjiga pripovedaka i osam romana. U desetak godina na razmeđu dva veka, Beli Marković je objavio, da ne bude u broj, desetak knjiga, i to kakvih knjiga, reći će književni kritičar i istoričar književnosti Stojan Đorđić, kome je ove godine izašla knjiga Pesničko pripovedanje o delu R.B.M.-a. Đorđić će u toj knjizi, uvodno, reći, Ta decenija koja, uprkos kalendarskom rascepu, spaja u srpskoj književnosti minulo i nastupajuće stoleće, dobila je u Beli Markoviću svoga najvećeg pisca. Dvojbe nema, ta decenija-spojnica pripada njemu. I to nije važno samo za Beli Markovića već i za našu književnost koja se može pohvaliti da i na prelazu dva stoleća ima pisca tako grandioznog stvaralačkog zamaha...

Zašto je došlo do toga, neka bude dozvoljeno autoru ovog prepisivačkog teksta da i on nešto kaže, odgovor, moguće, leži u piščevoj biografiji. Biće pre desetak godina, pisac je baš za "Vreme", na pitanje o netipičnoj biografiji, rad na benzinskoj pumpi, urednikovanje u književnom listu, partijsko angažovanje, novinar u lokalnom listu, uredna boemština, i to autorizovano, odgovorio – Živeo sam više zasebnih života, Radovan Beli Marković u početku bejaše zajednički imenitelj grupe ljudi čiji su se najodabraniji pojedinci, jedan po jedan, polako, na prstima išunjali iz doba, ne imajući u takozvanom životu sreće. Ostavši sam, i ruševne duše, Radovan Beli Marković se, neko vreme, vežbao u teatralnom ispoljavanju, retko navraćajući u sopstveni život, preostali i jedini. I sad pomenuti R.B.M. postoji, samom sebi na teretu, sa takvom akumulacijom kapitala. Tako je nastao grande Radovan, ili pre to nesamerljivo Lajkovačko čudovište, kako ga je i ponajbolje imenovao valjevski pesnik, i neka bude pisac u nastajanju, Ljubomir Mihailović.

A zašto je gore navedeno da je R.B.M. napisao petnaest knjiga, ajde opet u prepisivanje, tu je odgovor dao stari profa Novosadskog univerziteta Vitomir Vuletić, u knjizi Stilske i jezičke igre Radovana Beli Markovića – Fragmentacija kompozicije, segmentacija kazivanja, rastresitost forme, izazvali su to da se naš pisac kloni termina roman, njegove knjige su zabeleške, hronike, azbukopotresi, čitule, priče. On svesno ogoljava umetnički postupak, ne priznaje književne konvencije, ako bi se pokušalo da se sačini tipologija žanrova ovog opusa sa gledišta književne teorije, ostala bi nedoumica šta da se radi. Paradoksalna kompozicija, odsustvo fabuliranja, slobodno korišćenje odlika različitih književnih vrsta u istoj knjizi ukazuje na to da je najbolje žanrovsko određenje za svako njegovo delo – knjiga.

GUBERNIJA DUŠE: Na večeri u Lajkovcu, urednik u Narodnoj knjizi, profesor Radivoje Mikić, koji je prvi i dosledno podupro prozu Nesagledivog čudovišta, reče da se Radovan pojavio sa grupom pisaca koja je pokušala da u srpsku književnost vrati zaboravljene srpske krajeve, ali da je vrlo brzo, pokazujući da ga od spoljašnjeg više zanimaju unutrašnji svet i maštenska zbivanja, odustao od tog realizma i provincijske stvarnosti, te da je ovaj u svojoj prozi nastavio tamo gde su stali veliki majstori između dva rata. I još, Radovan je pisac koji ne ponavlja ono što u književnosti postoji, nego nastoji da stvori nešto novo, ali tako da uhvati veze sa prethodnicima, i prethodnicima dâ glasa i u onome što sam piše... I još, Njegov jezik ne opeva stvarnost, već i ono što se u noći belasa.

A o jeziku Beli Markovića rek’o Stojan Đorđić, Jezik naracije buja do raskošne predimenzioniranosti, i u leksici i u sintaksi, prezasićen, ne običnim rečima i jednostavnim konstrukcijama već otežavajućim arhaizmima i varvarizmima, iz njih izvedenim neologizmima i idiomima, uz to još otežan i semantičkim umnožavanjima u razuzdanoj sintaksi razbokorenih narativnih iskaza, koji osim deskriptivnosti, dobijaju i patetične, lirske, burleskne, ironične, simboličke i, kakve sve ne, konotacije i konkretizacije. Njegova naracija ne ide ni za fabulom, ni za nekom posebnom idejom, ni za rekonstrukcijom istorije, ni za snovima, ni za osećanjima, ni za atmosferom, mada stiže i do svih takvih i sličnih postignuća u pripovedanju, već bi uvek negde drugde, na svoju stranu, zapravo, da se razgrana i razlista na sve strane...

Delom o poreklu svog jezika, koji je u njegovoj prozi veči junak od fabule i likova, rekao i Beli Marković u onom intervjuu "Vremenu" – Piscu je jedini zavičaj u jeziku. Ja sam posleratno dete, posle rata su kraj mene odrastale dve devojčice koje su bile ratna siročad, Katica i Milica. Jedna je bila Dalmatinka, druga sa slavonskih prostora. U osnovnoj školi sam učio sa decom izbeglih Markosovih partizana, tu je bila mala fabrika građevinskog materijala, sa svetom sa raznih strana, kasnije je bilo i Mađara na izgradnji pruge. Slušao sam sve te jezike, ali to nije bilo pamjatanije jazikov, već normalno brujanje tih jezika u kome sam se vazda lepo osećao...

A gde je sad Radovan, rek’o sam Radovan, zahvaljujući poštovanom i odličnom skupu, na književnoj večeri u Lajkovcu – Pisac ne može da živi u provinciji, a ako već ne može u centru sveta, onda je najbolje da se skloni u neku od najudaljenijih gubernija svoje duše. Pravom piscu je ionako svejedno gde će ga zlostavljati i pred kim će se, makar tri puta na dan, brukati. Dakle, da se završi, red zapoveda da se kaže, Čudovište nastavlja sa svojom čarolijom. Gospođa mu Emilija će se, nema druge, složiti.

Dragan Todorović