Crkva i cenzura:
Egzorcizam u Zmaj Jovinoj

Pop zvezda Madona može samo da pozavidi pozorištu Dei Venti iz Modene. Njeni višegodišnji pokušaji da šokira crkvu izazivaju samo blage osude, optužbe za loš ukus i nepristojnost. S druge strane, modenskom pozorištu je posle samo jedne predstave i ometanja samo jednog telefonskog razgovora pošlo za rukom da bude proglašeno satanističkim

ŠTA KOME SMETA: Pozorište Dei Venti iz Modene...

Na uglu Balkanske i ulice Kraljice Natalije, u neposrednoj blizini najvećeg beogradskog porodilišta, pre par godina postavljen je znak za zabranu trubljenja i pravljenja nepotrebne buke. Buka, kao što je poznato, smeta bebama. Slična stvar uskoro bi mogla da se dogodi u centru Novog Sada, pored Vladičanskog dvora. Buka, naime, smeta i vladici bačkom Irineju.

"Kada je divljanje pred crkvom i pod mojim prozorima počelo, morao sam prekinuti telefonski razgovor jer se više ništa osim izbezumljenih krikova i besomučnog bubnjanja nije moglo čuti", opisao je u pismu upućenom novosadskom "Građanskom listu" i svekolikoj javnosti nakon što je 22. avgusta 2006. zakuvao još jedan u nizu skandala u kojima glavnu ulogu igra Srpska pravoslavna crkva.

ŠTA JE BILO: Postoji nekoliko verzija onoga što se dogodilo na novosadskim ulicama tog utorka uveče: jednu su izneli neposredni svedoci, druga je policijska i treća, u ovom slučaju najvažnija, crkvena. Prema prvoj, predstava Mala parata pozorišta Teatro Dei Venti iz Modene prekinuta je tako što se na Trgu slobode pojavio najpre komunalni inspektor, zatim policajac i na kraju čitava policijska patrola: na osnovu svedočenja koja je objavio novosadski "Dnevnik", inspektor i nekoliko policajaca ponašali su se "izuzetno neprofesionalno i neprimereno situaciji", a jedan policajac "prišao je jednom od glumaca, uhvatio ga za rame i... tražio da prekine predstavu" nakon čega je policija legitimisala organizatore.

...i vladika Irinej

Iako je isto veče objavljeno da se policija pojavila na poziv vladike bačkog Irineja, novosadski SUP je izdao saopštenje u kome se ta "sitnica" ne pominje. Tu se, naime, tvrdi kako se "više građana žalilo na izgled i ponašanje ove pozorišne grupe" i kako "policijski službenici... nisu prekinuli održavanje javnog skupa, već su učesnike upozorili na odstupanje od trase kretanja i vratili ih na mesto koje je bilo prijavljeno za održavanje javnog skupa". Jedini detalj koji odstupa od ove službene verzije jeste opis onoga što su "policijski službenici" zatekli na ulici: "... Jedan broj članova bio je neprimereno obučen u odore koje su podsećale na satanističke motive, što je izazvalo uznemirenost prisutnih šetača u centru Grada, a pogotovo dece." Poetska analiza ove rečenice zahtevala bi mnogo vremena – tu je pitanje izbora reči (arhaična "odora"), pitanje kako odeća može da podseća na bilo kakve motive, pitanje šta su to zapravo satanistički motivi, kao i pitanje šta tačno znači "uznemirenost" bilo koga, a "pogotovo dece". Naravno, tu je misterija koja mora da zaintrigira svakog ko nema kokošije pamćenje: nekad previše sklon korišćenju pendreka i ostalih "sredstava sile", prosečan srpski policajac odjednom se silno potresa zbog "uznemirenosti" građana koje je do pre par godina nemilice mlatio kad god mu se pružila prilika (i dnevnica). No, sve je to od drugorazrednog značaja. U ovom slučaju, primarno je to što je novosadski SUP delao po nalogu crkvenog lica, što je zaboravio da pomene na čiji je poziv predstava prekinuta, kao i to što njegovo saopštenje neverovatno podseća na pismo kojim će se već sutradan oglasiti vladika Irinej.

ĐAVOSLUŽENJE I KOMENTARI: Pošto su mu iz "Građanskog lista" upućena dva jednostavna pitanja, Irinej je zasukao rukave i sročio tekst koji bi, da se navodi u celosti, zauzeo dve strane "Vremena". U tih 1598 reči, odnosno 10.069 znakova, Irinej je uspeo ono što do sada, i pored silnih napora, nije uspelo nijednom velikodostojniku SPC-a: da na jednom mestu sublimira sve antihumanističke, radikalno nacionalističke i s razumom posvađane teze zbog kojih je SPC izašla na glas kao institucija za koju srednji vek još nije završen. Ima tu svega: od priče o tome kako hramove i verske centre u Turskoj "danonoćno čuvaju naoružani ljudi", preko podsećanja na ankete prema kojima se 95 odsto stanovnika Srbije deklarišu kao vernici ("Sada se, nažalost, dešava da šačica ateista kod nas bukvalno vrši medijski teror nad ogromnom većinom sugrađana vernika i čak pretenduje na medijski monopol"), do teze o "legitimnom zahtevu vernika da budu slobodni i ravnopravni sa onima koji to nisu". Ima tu i objašnjenja da nije kriva Modena, nego "duhovno ubogi naručioci ove odvratne mrzosti pred Gospodom", podsećanja da je SPC podržala Islamsku zajednicu kad je u Danskoj objavljena karikatura koja vređa njihova verska osećanja, poziva na solidarnost upućenih svim hrišćanskim crkvama, poruke da vladiku nije briga što će na njegovo pismo reagovati "sveznajući" i "nezavisni" komentatori "na raznim forumima i sajtovima".

No, sve ove pažnje vredne teze padaju u senku pred onim što je Irinej napisao o događajima 22. avgusta. Predstava Mala parata, po Irineju, izgleda ovako: "To je bila maskarada u kojoj je jedan iz grupe, odećom i maskom, izigravao samog satanu, a ostali učesnici demone. Rečima, bolje reći užasnim kricima i urlicima, veličali su nečastivoga, koji ih je jedini i mogao nadahnuti na ovaj izopačeni ‘obred’. Sve su to pratili užasno preglasni bubnjevi i divlja muzika, a gestikulacijom u pravcu Saborne crkve pokazivali su da im je bogohuljenje i vređanje verskih osećanja većine Novosađana bio glavni cilj... Kada su posle krenuli Zmaj Jovinom, u istom izdanju, u nekakvom morbidnom transu, nevina dečica su plakala, vrištala i bežala..." Uz konstataciju da je posredi bila "satanistička demonstracija sile", "đavosluženje" koje su izveli "svesni ili nesvesni poklonici satane", vladika je još naglasio da je "dao nalog da se dugim zvonjenjem svih zvona Sabornoga hrama izrazi protest Crkve zbog ovog svetogrđa i varvarstva", kao i da je "idućeg jutra dao nalog da se čitav prostor pokropi osvećenom vodom, uz odgovarajuću crkvenu molitvu".

LOŠA PARADA: U ovom slučaju, sreća u nesreći jeste to što su članovi pozorišta iz Modene odlučili da do kraja ostanu pre svega pristojni. Posle incidenta u Novom Sadu, njihova predstava doživela je slične probleme i u Rumi, ali s njihove strane nije bilo vređanja po novinama, pravljenja još većeg skandala, intervencija italijanske ambasade... Ukratko, svega onoga što su mogli da urade kako bi, ako ništa drugo, napravili sebi besplatnu reklamu. Odgovarajući na pitanja "Vremena", režiser modenskog pozorišta Stefano Te objašnjava da Tetro Dei Venti do sada nije imalo slične probleme s katoličkom crkvom i da samim tim nije očekivao da će ih imati sa SPC-om. "Vratićemo se u Srbiju zbog toga što nam je ovo iskustvo dalo materijala za dalja umetnička istraživanja. Naravno, tom prilikom procenićemo eventualnu rizičnost tog poduhvata, a od nadležnih institucija očekujemo da se pozabave ovim ozbiljnim problemom", kaže režiser.

Rad Teatro Dei Venti, kako objašnjava Te, "naglašava moralne vrednosti u borbi čoveka protiv neznanja, predrasuda i tiranije". Po njegovim rečima, Mala parata pravi je dokaz za tu tezu. U ovoj predstavi, glupi i pokvareni đavo i sedam žena koje predstavljaju sedam smrtnih grehova sude čoveku kojeg nazivaju jeretikom, a koji je alegorija za razumno biće. Čovek je osuđen na spaljivanje, kao što se radilo s vešticama u srednjem veku. Ali, baš kad se sprema njegovo pogubljenje, dolazi jedan anđeo, spasava ga, spasavajući samim tim i čovečanstvo, a osuđuje đavola. Istovremeno, sedam žena koje je đavo izneverio, bore se s njim i šalju ga u pakao.

"Poruka predstave je da dobro pobeđuje zlo, ali ako to predstavlja problem, promenićemo je zbog vladike Irineja. Na samom početku, mi nismo shvatali ono što je rekao i smatrali smo da je reč o nesporazumu. Ali, ono što se dogodilo narednih dana prilično nas je uplašilo. On nije ni video predstavu, a ipak nas ne smatra humanim i moralnim bićima", ističe Stefano Te za "Vreme". Ipak, kako kaže, i dalje postoji nada da će Irinej, posle smirivanja situacije, uspeti da "razmisli o razlici između glume i realnosti, istine i groteske, glumca i njegove uloge".

Posle svega, zaista se postavlja pitanje na osnovu kojih je parametara vladika zaključio da je Mala parata produkt satanista, na osnovu čega je ocenio da je reč o đavosluženju. Imajući u vidu da je Teatro Dei Venti prethodno nastupilo u više vojvođanskih gradova i da se tom prilikom niko nije bunio, da nijedan sveštenik nije pominjao "nečastivog", reklo bi se da je Irinej jedina osoba koja je u predstavi videla zlo – svoj sud, dakle, nije zasnovao na tuđim iskustvima. S druge strane, kako predstavu nije video, čini se da je zaključke doneo samo na osnovu kostima i buke (koja je navodno ometala bogosluženje, a njemu samom smetala da obavi telefonski razgovor).

Konačno, čak i da je svoju ocenu bazirao na nekim zdravorazumskim elementima, nije jasno na osnovu kojih je ovlašćenja mogao da pozove policiju da dela u njegovo ime i jednostavno prekine ono što se njemu ne dopada. Da li to znači da će policija i ubuduće reagovati kad god se ovom ili onom sveštenom licu nešto ne dopadne (mini suknja devojke koja prolazi pored crkve, frizura mladića koji šeta ulicom...)? Ili će, možda, izaći na teren kad god se neki građanin požali da ne može da telefonira u devet sati uveče?

DVA PISMA: Iako su tokom proteklih par dana po ko zna koji put otvorene priče o pravoj ulozi Pravoslavne crkve u Srbiji, čini se da od toga opet neće biti nikakve vajde: neumerene ocene da je reč o instituciji koja deluje poput inkvizicije izazivaju isto tako neumerene reakcije verski i nacionalno "osvešćenih", a sve zajedno vodi ka još dubljem jazu između kritičara i poštovalaca SPC-a, ka večnom "šumu na vezama" i nestanku svakog glasa razuma. S jedne strane, jasno je da SPC, uprkos svim svojim gafovima i izuzetno lošem PR-u, za sada ipak nema pretenzije da spaljuje nevernike na vračarskom platou, kao i da se zapravo ponaša slično svim drugim crkvama – konzervativno, strogo dogmatski. S druge strane, isto je tako jasno da u jednom modernom društvu crkva ipak ne može da se ponaša kao u vreme Konstantina Velikog, Ignacija Lojole ili Torkemade: odbrana crkvenih nazora i dogmi ne podrazumeva pravo da se javno vređaju i proklinju svi koji drugačije misle, da se u tom smislu zahteva (i dobija!) asistencija državnih organa, da se širi mržnja premu svemu što dolazi sa strane, da se a priori osuđuju svi koji se usude da o crkvi kažu nešto loše... Nažalost, za razliku od većine drugih crkava u svetu, to SPC još uvek ne može da shvati i kao da se trudi da dodatno ocrni svoj inače mračni imidž.

To se možda najjasnije vidi kada se Irinejevo najnovije pisanije uporedi s pismom koje je povodom prekida predstave Sveti Sava vladika Amfilohije objavio u "Ekspres politici" u junu 1990. U tom takođe sramnom tekstu koriste se uvrede, neumesna poređenja, blati se čak i film Skupljači perja (jer, navodno, "... pronose slavu srpskog sveštenika, pijandure i bludnika..."), dovodi se u pitanje suština pozorišne umetnosti i opravdava huliganski upad u Jugoslovensko dramsko pozorište. Ipak, opšti ton suštinski se razlikuje od Irinejevog. Amfilohije je svojim pismom uspostavio temelje budućih odnosa na liniji crkva–društvo i "otvorio sezonu" agresivnog crkvenog nastupa, ali on i pored svega ipak piše o, po njemu, ugroženoj crkvi i veri. Šesnaest godina kasnije, uz sličnu terminologiju, vladika bački ističe brojnost vernika, solidarnost verujućih, njihovo pravo da dignu glas (i policiju) protiv svih koji se s njima ne slažu, odnosno u prvi plan stavlja – moć crkve. U Amfilohijevom tekstu, crkva (istina, nevešto, nevaspitano, ostrašćeno) apeluje. U Irinejevom, ona već otvoreno preti.

Događaji u Novom Sadu izazvali su brojna reagovanja – deo javnosti je ogorčen, a deo (pre svega aktivan na raznim nacionalističkim internet forumima) pozdravlja ponašanje vladike Irineja. Književnik Filip David ocenio je da crkva ima ogroman uticaj u društvu i da se "često ponaša kao u vreme inkvizicije". Novosadski umetnik Nikola Džafo rekao je da ljudi kojima smetaju deca i buka ne bi trebalo da žive u urbanim sredinama, dok je književnik i slikar Mileta Prodanović ocenio da se "u Srbiji često zaboravlja da su crkva i država razdvojene". Zvanične reakcije su i ovaj put izostale, od postupaka vladike bačkog niko se nije ogradio, svi skandalozni momenti polako se zaboravljaju. Posle svega, građani ipak mogu da izvuku nekakvu pouku: radi očuvanja duševnog mira raznoraznih vladika, ubuduće bi svakako trebalo da pripaze kako se oblače i koliko decibela proizvode pod prozorima objekata SPC-a. U suprotnom...

Tamara Skrozza