Nuspojave Etnografski muzej Kako biti odjedared promovisan u glavnog dušmanina "Guče", manifestacije koja pleni specifičnom ljupkošću

piše: Teofil Pančić

Kuda god da kreneš, ma šta da radiš – od Guče uteći nećeš. Ova mala (pardon: veeeelika!) seoska zabava u kojoj ljudi koji ne znaju da sviraju (čast dobro poznatim izuzecima) zabavljaju ljude koji ne znaju da piju, isfabrikovana je u "paradigmu srpskosti" i ne daj ti Bože da se, majci, ne postaviš ispravno prema toj činjenici: iscipelariće te i sleva, zdesna i iz sredine. Dobro, što se mene tiče, nema problema – uvek sam za to da svako može da ima svoje veselje. Kako je to onda ispalo da je gorepotpisana malenkost najedared promovisana u glavnog dušmanina ove manifestacije koja pleni stručnu i širu javnost specifičnom ljupkošću? Klasična priča: bio na nekoj tribini (u Kuli), pitalo me (i) o Guči, ja rekao nekoliko stotina rečenica, od kojih je novinska agencija prenela (hm, više parafrazirala) čak dve, i to skoro-pa-ništa postade predložak za Javnu Raspravu, Bog te... Evo me čak i u "Politici" razvlači neki Mislilac, onako na tanko, bezbeli po nečijoj meri – jal' mojoj jal' njegovoj.

Zanimljiva je to priča, sve to sa Gučom, ali ne zbog mene (imao sam i težih slučajeva, hvala lepo), no zarad onoga što nam njen razvoj može reći o "nama" i o onome u čemu živimo. Pođimo, zato, redom. Te davne godine hiljadu devetsto šezdeset i prve, Bane Bumbar se smarao sa Gocom i Lepom, Ušketom i Rubirozom, roditeljima i nastavnicima; Tito, Naser i Nehru su iz Beograda u globalnu orbitu lansirali Pokret nesvrstanih; Bitlsi su se zlopatili po jazbinama ne sluteći da će godinu-dve docnije biti "popularniji od Isusa" (Dž. Lenon), a u ušuškanoj i pitoresknoj šljivarsko-malinarskoj zapadnosrbijanskoj provinciji osnovana je etnokulturna manifestacija međuopštinskog ranga Dragačevski sabor trubača, koja će koliko sledeće godine postati tradicionalna... Suprotno jednom već opštevažećem retroaktivnom predubeđenju kako je ovdašnja varijanta komunizma gušila sve "pretkomunističke" tradicije – naročito one koje izrazito mirišu na "nacionalno" – onaj ko je odrastao u SFRJ dobro zna da smo, naprotiv, još od najnežnijeg detinjeg uzrasta od jutra do sutra bivali bombardovani zvukovima i slikama svakojakog drndiguza i sisotresa u ritmovima pesama i igara svih naših zbratimljenih naroda i narodnosti, i to do te mere da bi neupućeni stranac pomislio da ovde ljudi još masovno hodaju ulicama u širokim učkur-gaćama, opancima-šiljkanima, bećarskim jelecima, šubarama ili škrlacima i drugim elementima narodnih nošnji; tome dodajte još neprestano slikavanje čak i najbizarnijih Drevnih Običaja što ratarskog što stočarskog potkontinentalnog življa, i nećete se čuditi da sam ponekad imao utisak da me je majka rodila u nekakvom etnografskom muzeju koji se neubedljivo izdaje za pravu pravcatu državu. Ako bi gdegde i usfalilo "autentične tradicije", važilo je geslo – nema problema, će izmislimo... Taman posla da neki narod, narodnost, republika, pokrajina, region ili neki drugi samoupravni subjekt ili društveno-politička zajednica bude uskraćen(a) za svoje parče Slavne Tradicije (koju su naši časni preci ustanovili još koliko prekjuče, ali sabajle).

Tako je, hoćeš-nećeš, i Dragačevski sabor bio sastavni deo naših života otkad znamo za sebe, ništa manje (ili više) nego Sinjska alka, Zlatna tamburica, Vukov sabor u Tršiću, Zagorska popevka, Prođoh Levač, prođoh Šumadiju, Melodije Istre i Kvarnera... Nešto se ne sećam da je bilo ko imao nešto protiv – ja ponajmanje. Uostalom, odrastao sam u kući u kojoj se izobilno slušala svakojaka "izvorna narodna muzika", uglavnom sa Radio Beograda i Radio Novog Sada, a svog prvog vinilnog Šabana Bajramovića (Ašunen romalen; PKP RTV Ljubljana – remek-delo!) kupio sam pre dobrih četvrt stoleća, dok snobovski i politički korektni world music trend nije bio ni u srednjoročnom prednacrtu.

Uf, zašto ja sve ovo pričam? Nemam se ni zašto ni kome pravdati, no samo hoću da ilustrujem šupljinu i bedu loše prikrivenog (para) ideološkog narativa koji neprestano i neinteligentno mantra da se "protiv Guče" postavljaju nekakvi "kvaziurbani snobovi kojima je gadno sve što je naše, i narodno, i balkansko". Ma, odjaši bre u skokovima... Guča je, naravno, kao i toliko toga drugog, školski primer "izmišljene tradicije", kao što je i mitologija trubaštva kao "izvorno i tradicionalno srpskog" samo pusta, čak ne mnogo složena i pametna – mitologija. Ali, to nije ništa strašno. Ono što jeste strašno jeste mutacija Guče, nešto diskretnije započeta onda kada je i štošta drugo u Srbiji mutiralo u divljem i odvratnom pravcu – s nadiranjem smrdljive i rušilačke populističke naplavine u naše živote, pre već skoro dve decenije. Poslednjih godina to je još izraženije, jer nadobudni politički "narodnjaci" u Guči i gučanstvu vide odličan izvor političkog profita. Recentni freestyle mentalni ispad aktuelnog premijera dr Koštunica Vojislava kako "dobro znamo da oni koji ne vole i ne razumeju Guču ne mogu da razumeju Srbiju" samo je otužni – ali i potencijalno opasni – vrhunac jedne višegodišnje dekadencije, jednog sistematskog propadanja i srozavanja svake bolje reči i misli, svake naznake trezvene autorefleksije u društvu. Njegov je prizvuk otvoreno totalitaran: on s bahatom samovoljom Vladara koji tobože ima nekakav privilegovani uvid u fantazam "narodnog duha" izabire jedno od bezbroj ospoljenja jedne složene kulture, jednog policentričnog duha vremena i mesta, i ritualno ga proglašava Merom Stvari. Ko se u tu meru ne želi ili ne može uklopiti, taj neka ćuti, taj nema šta da kaže o "nama". E, u tome je suštinska razlika između Guče i, recimo, Oktoberfesta: super su i pivo i kobaje, ali u Nemačkoj vam već nekih šezdeset godina niko ozbiljan neće tvrditi da su obeućeni bilmezi koji se valjuškaju i uneređuju nekakva paradigma savremene nemačke kulture. Jednom su, naime, to već bili, i to nije izašlo na dobro!