Intervju - Marek Antoni Novicki, bivši međunarodni ombudsman Kosova:
Korupcija i provizorijum

"Ideja je bila da sve institucije od značaja budu pod kontrolom, odnosno da se ne dogodi da jedan dan Ahtisari priča jedno, a sutradan ombudsman drugo. Suština je da se spreče disonantne informacije sa Kosova po pitanju ljudskih prava i standarda", kaže za "Vreme" Marek Novicki o razlozima za ukidanje međunarodnog ombudsmana

UNMIK-u SE NISU DOPADALE KRITIKE OMBUDSMANA: Marek Novicki

Bivšem međunarodnom ombudsmanu za Kosovo Mareku Antoniju Novickom početkom ove godine nije produžen mandat. Njegovim odlaskom institucija ombudsmana je izgubila međunarodni karakter i time je sprečeno da se šira svetska javnost upozna sa kršenjem ljudskih prava.

"U pitanju su dve vrste problema", kaže Novicki za "Vreme". "Jedno su problemi svih koji žive na Kosovu, a drugo specifični problemi nealbanskog stanovništva. Prvi je problem nefunkcionisanja pravnog sistema, koji možemo nazvati pravnim haosom jer i dalje ne postoji pravni sistem, ne zna se koji zakon je važeći, a nemate koga ni da pitate koji zakon u konkretnoj situaciji treba da se primeni. U opticaju su bivši jugoslovenski zakoni i UNMIK-ove uredbe i sve to dovodi do pravne nesigurnosti ljudi. Osim toga postoje i problemi u radu institucija pre svega pravosuđa, koje se može smatrati najvećim problemom na Kosovu, što je u svom izveštaju naveo i Kai Eide. Specifični problemi za nealbance, pre svega Srbe i Rome, jesu sloboda kretanja, bezbednosti i sve što iz toga proizlazi.

"VREME": Tokom protektorata UN-a na Kosovu počinjen je velik broj etnički motivisanih zločina. Imate li informaciju koliko je počinilaca otkriveno i sankcionisano?

MAREK ANTONI NOVICKI: Vrlo malo. Na Kosovu policija može da dođe do saznanja o počiniocu krivičnog dela, ali ne može da dođe do dokaza i svedoka. Niko ne želi da svedoči, jer je svedočenje na Kosovu, ne samo u etnički motivisanim zločinima, veoma opasno. Posledice svedočenja protiv nekog mogu biti strašne. Osim toga kratko vreme boravka i stalne rotacije međunarodnih policajaca jesu još jedan i to bitan faktor neefikasnosti, ali ne manje bitan faktor je i zatvorenost kosovskog društva. Teško se može ostvariti saradnja sa stanovništvom, naročito u slučajevima etnički motivisanih zločina gde postoji potpuna blokada saradnje.

Da li to stvara atmosferu da je zločin dozvoljen?

Da. S jedne strane postoji problem neefikasnosti organa koji to treba da spreče, a s druge strane postoje i objektivne poteškoće. Problem međunarodne policije je i u tome što su to ljudi koji su došli iz drugih sredina i kultura i koji ne razumeju baš najbolje sredinu u kojoj se nalaze. S druge strane, kosovska policija nema iskustva. Osim toga oni žive među ljudima koji su uključeni u kriminal, pod stalnim su pritiscima i realno su ugroženi. I kad se skupe svi ti faktori rezultat i ne može biti drugačiji.

Koliko je učesnika martovskog nasilja procesuirano od strane kosovskog pravosuđa?

Sankcionisani su neki sitni izvršioci, ali ne i oni koji su počinili teška krivična dela, a da ne govorimo o organizatorima progona. Statistika deluje impresivno, ali kada se malo bolje pogleda, vidi se da su to samo sitni izvršioci.

Zašto je tako?

Da ne pričamo o tome da li je postojala volja da se ti zločini sankcionišu, jer time ulazimo u spekulaciju i ja za to nemam dokaze, ali treba navesti neke objektivne okolnosti. U masovnim dešavanjima fokus je na sprečavanju i teško je istovremeno sakupljati dokaze. Kasnije preostaju svedoci i onda se vraćamo na priču o svedocima na Kosovu.

Da li su 17. marta policijske snage i KFOR bili na visini zadatka?

Pravo pitanje je kako je bilo moguće da to promakne velikom broju raznih UNMIK-ovih i KFOR-ovih službi koje se bave bezbednošću i velikom broju obeveštajnih službi iz raznih država. Kosovo je zemlja sa najvećim brojem obaveštajaca po glavi stanovnika na svetu i oni su morali znati šta se sprema. Oni su zaduženi da iz sata u sat prate bezbednosnu situaciju na Kosovu. I šta se desilo? Ništa nisu znali. To je neverovatno! Postavlja se pitanje da li su ozbiljno radili svoj posao.

Interesantno je da sam u proleće 2004. imao informaciju da postoji plan da se smanji broj vojnika KFOR-a do početka jula tako da na Kosovu ostane otprilike dve hiljada vojnika i da prisustvo postane simbolično.

S obzirom na to da su u pitanju ozbiljne službe bezbednosti, može li se sumnjati u njihovu objektivnost?

Neke stvari ne možete racionalno da objasnite. Na primer, dve nedelje pre 17. marta poslao sam pismo komandantu KFOR-a gen. Kamerhofu tražeći objašnjenje povodom ukidanja punktova u nekim srpskim enklavama sa pitanjem koji su razlozi i koje su druge moguće mere bezbednosti za te ljude koji se plaše. Prvo nisu hteli da odgovore i smetalo im je što je ta informacija izašla u javnost, posle su odgovorili da se situacija poboljšava i da postoji kosovska policija koja je dobro obučena i sposobna da ih zaštiti, a ljudi koji se osećaju nebezbedno treba da traže mobilne telefone od opštine pa da jave ako budu u opasnosti.

Ja sam tada bio u nekim srpskim mestima gde je trebalo da se ukinu punktovi KFOR-a, između ostalog i u Vučitrnskoj Slatini. Ljudima sa kojima sam tamo razgovarao bilo je jasno da je sklanjanje punkta njihov kraj. Čovek sa kojim sam pričao rekao mi je: "Gospodine, nema argumenata za sklanjanje punkta, mi to znamo, mi živimo tu."

Prvo mesto koje sam posetio posle 17. marta bila je upravo Vučitrnska Slatina. Hteo sam da proverim to što sam čuo dve nedelje ranije. Sve je bilo uništeno do temelja, zatekao sam samo dva živa bića, jedno je bio njegov pas koji nas je prepoznao, jer smo tu pre dve nedelje pili kafu i jeli med, a drugo Albanac iz okoline koji je odnosio opljačkane stvari. Delovalo je simbolično, spaljene kuće od kojih se poneka još dimi. Na zgarištu napušteni pas i Albanac koji pljačka.

Da li ljudi kojima je za vreme međunarodnog protektorata uništena ili uzurpirana imovina mogu da ostvare pravo na nadokandu?

Ne postoji zakon koji bi regulisao tu oblast i zbog toga ne postoji pravna mogućnost da se ostvari nadoknada za uništenu ili uzurpiranu imovinu. Posle 17. marta Privremena vlada Kosova je donela odluku da se obnove uništene kuće, ali ta odluka nije bazirana na zakonu, nego je to nekakva politička kompenzacija. Nadoknada mora biti bazirana na zakonu i mi smo više puta skretali pažnju na taj problem. Postoji više od 14.000 imovinskih predmeta koje su Srbi pokrenuli pred kosovskim pravosuđem.

U avgustu 2004. direktor za pravosuđe Monagan poslao je pismo svim sudovima na Kosovu da storniraju sve te predmete dok se ne donese zakon. Od tada do danas ništa nije urađeno. Mi smo kasnije nekoliko puta javno pitali šta se sa tim dešava, ali nikad nismo dobili odgovor. Sumnjam da će se to razvući do rešenja statusa.

Preko 200.000 nealbanaca je napustilo Kosovo, za sedam godina vratio se veoma mali broj. Šta je razlog tome?

Mene to ne iznenađuje. UNMIK-ove priče o velikom i masovnom povratku nisu dale nikakve rezultate. Štajner je pričao o megalomanskim projektima povratka 90.000 Srba na Kosovo, ali od toga nije bilo ništa. Jedan od razloga je i status, jer nije jasna situacija. To donekle utiče i na proterane Srbe, oni su u Srbiji sa porodicama i čekaju da vide rasplet događaja. S druge strane, vlada Kosova i UNMIK nisu obezbedili uslove za povratak, tu pre svega mislim na slobodu kretanja, bezbednost i materijalne uslove za život.

Uzmimo za primer projekat povratka u Belo Polje ili Brestovik. Tamo su 2003. napravili neke kuće i pozvali ljude da se vrate, ali im nisu omogućili da prežive, da organizuju neki normalan život, da obrađuju svoje njive… Njihovo zemljište je uzurpirano i oni nemaju od čega da žive a samim tim nemaju perspektivu i ništa se nije promenilo do danas.

Moja poslednja poseta Belom Polju bila je nedavno. Njima sve ovo vreme, tri puta dnevno, neka humanitarna organizacija donosi hranu – i to je povratak. Šta je to?

Bio sam na jednom sastanku u Brestoviku, ti ljudi su došli, napravljene su im kuće, ali van kuća ništa, a to je selo. Oni su nekada imali nešto zemlje koju su obrađivali, ali to nije bilo dovoljno pa su radili i u Peći u preduzećima – seljaci i radnici u isto vreme. Sada nemaju pristup preduzećima, zemlja je okupirana, a perspektiva za povratak ne može da se gradi na humanitarnoj pomoći. To znači da je jedina razlika između nekog ko je u kolektivnom smeštaju u Srbiji i ljudi koji se nalaze u Brestoviku ili Belom Polju u tome što se ovi nalaze na Kosovu, na svom ognjištu, ali to nije povratak.

Da li Srbi koji su radili u društvenim preduzećima mogu da ostvare prihod od privatizacije?

To je ozbiljan problem, Zakon o privatizaciji ima mnoge nedostatke sa stanovišta ombudsmana, na koje sam skrenuo pažnju u mojoj poslednjoj intervenciji pred odlazak. Naime, u Zakonu piše da korisnici sredstava od privatizatije mogu da budu radnici koji su u momentu donošenja Zakona bili u radnom odnosu i oni bivši radnici koji mogu da dokažu da bi, da nije bilo diskriminacije, i dalje radili u tom preduzeću. Odnosno, Srbin koji je radio pre 1999. u tom preduzeću treba da dokaže da zbog diskriminacije nije dolazio na posao.

A kako bi on to mogao da dokaže?

To je nemoguće – niko ne može da dokaže takve stvari. Na osnovu Zakona EU-a radnik koji se žali na diskriminaciju ima obavezu samo da podnese osnovanu prijavu. Posle toga preduzeće treba da dokaže da nije bilo diskriminacije, znači obaveza dokazivanja je na preduzeću, a ne na radniku. Na primer, Pećka pivara bi trebalo da dokaže da ti ljudi nisu dolazili na posao zbog drugih razloga, a ne diskriminacije. Mi smo podvukli da je ta privatizacija u suprotnosti sa zakonima Evropske unije, a sprovodi je agencija Evropske unije. Apsurdno je da u ovom slučaju EU ne poštuje jedan od osnovnih principa svog zakonodavstva.

U kojoj meri je kosovsko društvo korumpirano?

Korupcija je uz organizovani kriminal jedan od najvećih problema. O tome govore čak i kosovski zvaničnici. To je posledica svega što se dešavalo proteklih petnaestak godina na Kosovu i u njegovom okruženju i to se, nažalost, ne može promeniti tokom noći. Kada se balans u društvu pomeri na stranu kriminala, onda ga je jako teško vratiti u normalu zbog toga što druga strana nema snage. Sva snaga je u rukama kriminala – novac, politika…

Koliko je UNMIK doprineo takvoj situaciji?

Svakako da takva administracija sa svojim privremenim karakterom i privremenim kadrovima pogoduje tome, jer nema kontinuiteta. Sve je privremeno i nema snage institucije koja će implementirati zakone i mene ne čudi da postoje strukture koje žele da se takvo stanje zadrži. Problem UNMIK-a je što toleriše takve stvari iz raznih razloga, svakako i iz političkih. I mi smo se kao institucija suočili sa takvim problemima, naročito kada je jedan deo vlasti prenesen na lokalne organe. Očekivali smo da će nam UNMIK pomoći, ali od toga nije bilo neke koristi. Što se tiče umešanosti funkcionera UNMIK-a u kriminalne radnje i korupciju, imali smo neke informacije, a protiv nekih su podignute krivične prijave u njihovim zemljama. O stepenu korumpiranosti administracije UNMIK-a teško je govoriti bez nekih ozbiljnih analiza. Uostalom, sve situacije koje su privremene, koje su provizorijum, pogoduju onome ko želi to da zloupotrebljava, a Kosovo je od 1999. provizorijum u svakom smislu.

Kakva je bila saradnja sa UNMIK-om tokom vašeg mandata?

Prvo, mi smo tražili da svi faktori poštuju našu nezavisnost. Obaveza ombudsmana je da kritikuje i rad UNMIK-a i to im se nije dopadalo. Problem je bio i u tome što oni često nisu uzimali u obzir naše komentare i preporuke. Nama su pak prebacivali da nismo uzimali u obzir neke političke razloge i da smo u tom smislu bili nelojalni, odnosno da se nismo ponašali kao da igramo u istom timu.

Da li ste zadovoljni svojom misijom?

S jedne strane jesam, a s druge nisam. Organizacija je pokazala da i u takvim uslovima može da uradi nešto. Stanovništvo nas je prihvatilo kao svoju instituciju i taj odnos će ostati i u budućnosti. Problem u kome se danas nalazi institucija ombudsmana na Kosovu je u tome što je ostala bez međunarodnog autoriteta. Toga više nema i sada je to lokalna institucija. Ja sam kao međunarodni ombudsman mogao da se obraćam međunarodnoj javnosti i to je bilo od velikog značaja, toga je bio svestan i UNMIK. Sadašnja institucija je lokalna i ima mnogo manje mogućnosti, ona se danas može obratiti samo lokalnoj javnosti i Skupštini Kosova.

Vama ove godine nije produžen mandat. Koji su razlozi za to?

Mislim da je glavni razlog to što je 2006 – godina rešavanja statusa, znači godina tog delikatnog političkog procesa u kome treba da se donese odluka o statusu. I ideja je bila da sve institucije od značaja budu pod kontrolom. Da ne može da postoji nikakvo nezavisno telo da se ne bi desilo da jedan dan Ahtisari priča jedno, a sutradan ombudsman drugo. To je učinjeno po sistemu prenosa vlasti na kosovske institucije, a suština je da se spreče disonantne informacije sa Kosova po pitanju ljudskih prava i standarda.

Šta mislite o ideji da se status Kosova reši do kraja godine?

Po mom mišljenju, pogrešno je postavljati rokove. Do rešenja će se doći teško i za to je potrebno dosta vremena, a to je rešenje po kojem svi koji žele da žive na Kosovu moraju imati uslove za normalan život i perspektivu. Mislim da je to moguće rešavati samo u procesu priključivanja EU-u. Takođe, mislim da je jedini način da srpska zajednica opstane na Kosovu taj da dobije nekakav specijalni status u okviru decentralizacije, i ne vidim da se to može rešiti na neki drugi način.

Kako biste okarakterisali misiju UNMIK-a?

To je eksperiment. Nekoliko puta sam sebi postavljao pitanje, s obzirom na realno stanje na Kosovu, da li je UNMIK mogao da postigne bolje rezultate, i mislim da je mogao. Pravo pitanje je da li je 1999. postojala neka jasna vizija toga šta oni hoće, u šta ja nisam siguran.

Slaven Kranjc