Iz istorije Beogradskog džez festivala:
Duša grada

Festivali za džez muzičara imaju jednu veoma značajnu dimenziju. To je susret sa kolegama, gde je manje značajno slušanje njihovog nastupa. Najznačajniji su lični kontakt, džem sešn i razgovor

Kao izvođaču i autoru nastup na džez festivalu mi je, po intenzitetu, ravan nastupu na svakom koncertu. Jer, količina emotivnog naboja i energije mora biti ista, ili približno ista. Džez se teško može svirati rutinski. Rutina se koristi samo ponekad i to u onim trenucima kada predstoji solo deonica, a istovremeno postoje hiljade puteva i načina kako da se realizuje, kojim putem da se krene... Tada rutina može da posluži samo do trenutka odabira jedne od hiljada mogućnosti.

Ne znam nijednog pravog džez muzičara koji svira unapred pripremljena i napisana sola. Ako neko to ponekad i čini, veoma brzo mu se osveti, i to tako da jedan napisan solo traži drugi, drugi treći... Na taj način gubi se kreativni naboj, a prava kreacija izostane. Gubi se i ona za džez tako značajna interakcija između muzičara.

Festivali za džez muzičara imaju jednu veoma važnu dimenziju. To je susret sa kolegama, gde je manje značajno slušanje njihovog nastupa. Neki čak izbegavaju da to čine, pogotovo pred sopstveni nastup. Najvažniji su lični kontakt, džem sešn i razgovor. Ponekad se iz tih razgovora, a posebno sviranja na džem sešnu, može doći do izuzetno zanimljivih saznanja. To može biti anegdota, razgovor o instrumentu... Među saksofonistima npr. uvek se vodi razgovor o tome koji usnik se koristi i koje trske. Kod trubača i trombonista – koji usnik i koji instrument. Isto je i među bubnjarima, gitaristima – koja činela bolje zvuči, koje žice za gitaru najbolje odgovaraju određenom tipu gitare... Nemam evidenciju na koliko festivala sam svirao. Možda na tridesetak, možda i više. Priče su uvek bile gotovo identične.

Imao sam sreću i zadovoljstvo da sviram sa mnogim muzičarima iz raznih zemalja i raznih stilova. Neka od njih su mi ostala u posebnom sećanju. Trubač Klark Teri je jedno od tih posebnih sećanja. Koncert koji smo održali na Kolarcu davne 1982. godine bio je po mnogo čemu jedinstven. Marković–Gut sekstet je tada imao iza sebe već nekoliko značajnih nastupa, ali to je bilo prvi put da sviramo sa jednom legendom. Malo je nedostajalo da koncert ne bude održan. Klark je najavio dolazak sa suprugom Holanđankom. Čekao sam na aerodromu sa buketom cveća za nju. Vreme je prolazilo, a Klark se nije pojavljivao. Znao sam pouzdano da je bio u avionu. Posle više od pola sata nakon odlaska poslednjih putnika došla je do mene jedna gospođa i pitala da li neko čeka Klarka. Predstavila se kao njegova supruga. Zbog nastavka priče potrebno je naglasiti da je bila belkinja. Rekla nam je da Klark ne želi da se pojavi u Beogradu i da traži prvi avion da se vrati. Bio sam totalno zaprepašćen! Uspeo sam nekako da se saberem i pitam o čemu se radi. Ispostavilo se da je razlog gotovo neverovatan. Njoj kao državljaninu Holandije viza nije bila potrebna, dok to nije važilo za američke državljane, koji su vizu dobijali po dolasku na aerodrom. Ispostavilo se da je Klark ne znajući za to bio uvređen, misleći da njemu vizu traže zbog toga što je crnac. Objasnio sam joj naše smešne propise. Vratila se u međunarodni deo aerodroma i prenela to Klarku. Sve se završilo na najbolji mogući način. Da je kojim slučajem postojao let za bilo koju destinaciju, kao i da nisam dao adekvatno objašnjenje, Klark bi se vratio, a Beograd ostao uskraćen za jedan fantastičan koncert. Sva sreća da je snimljen za radio i televiziju, a izdat je i LP; uzgred, ovih dana sam špartajući po internetu ustanovio da se taj LP prodaje na E-beju za popriličnu sumu.

Snimanje ploče sa sjajnim aranžerom i saksofonistom Ernijem Vilkinsom bilo je posebno uživanje. U toku snimanja palo mi je na pamet da mu predložim da otpeva bluz. Jedva je pristao, govoreći da on nikada u životu to nije radio. Uporno sam nastavio sa ubeđivanjem iznoseći, kao argument, da je za njega otpevati bluz isto kao za nekog otpevati dečiju pesmicu.

Počesmo snimanje ne znajući o čemu će biti reči u tekstu. Erni je otpevao tekst u kome između ostalog kaže: "Evo mene u Beogradu, gde sviram sa ovim sjajnim muzičarima i baš mi je lepo."

Taj snimak se nalazi na ploči Erni Vilkins in Belgrade sa Sekstetom Gut–Marković pod nazivom Belgrade Blues u izdanju PGP RTB-a. Preporučujem ljubiteljima džeza da ako imaju mogućnosti poslušaju ovaj snimak. To je jedini snimak koji postoji gde pokojni Erni peva.

Koliko je Erni Vilkins iskreno bio zadovoljan svojim nastupom u Beogradu najbolje govori podatak da je mnogo godina kasnije članu seksteta Mimi Mitroviću sa kojim se sreo u Švedskoj rekao: "Ja najradije sviram sa muzičarima iz južne Evrope. Nordijski muzičari su fantastični instrumentalisti, ali oni jure po jebenim lidijskim skalama gore-dole, a od emocije nema gotovo ništa."

Pijanista Keni Drju, koji je takođe bio gost na koncertu zamolio me da pre koncerta prošetamo gradom, jer nikada nije bio u Beogradu. Keni je dugo ćutao ne progovorivši nijednu reč. Nakon nekih pola sata zastao je i rekao: "Čoveče, moram nešto da ti kažem." Prvo sam pomislio da nečim nije zadovoljan i da smo nešto zabrljali u organizaciji ili na probi. Rekao je: "Čoveče, ovaj grad ima dušu. Ja to osećam. Fantastično!"

Muzičari su veoma senzibilne osobe. Keniju je bilo potrebno samo pola sata šetnje Beogradom da oseti ono što mi koji živimo u ovom gradu osećamo, iako ponekad toga nismo svesni, ili nam se čini sasvim normalnim što je tako.

I za kraj još jedan događaj sa Klarkom. Kada je u Beogradu, a bio je već tri puta, uvek ruča u našem domu. Nije izbirljiv gost, ali prebranac se obavezno služi. Prilikom poslednjeg boravka zamolio je moju suprugu da mu spakuje ostatak. Nakon koncerta u Sava centru organizovan je prijem u njegovu čast. Klark je zatražio od kelnera kašiku. Kada ju je dobio, otpakovao je onaj prebranac i sa velikim zadovoljstvom ga dokrajčio, ignorišući sve ponuđene đakonije.

Mića Marković, kompozitor i džez muzičar, član umetničkog saveta Beogradskog džez festivala