Godišnjica Španskog građanskog rata:
Karavan sećanja

Jugoslovenska kinoteka, Ambasada Kraljevine Španije i Udruženje španskih boraca i prijatelja – živa su još trojica, prijatelja je mnogo više – prošle nedelje su u okviru obeležavanja 70. godišnjice Španskog građanskog rata izložbi u Muzeju istorije Jugoslavije dodali i festival filma posvećenog bolnoj temi koju je Španija preživela, a nama tek predstoji

TOČKOVI: Slučajna simbolika?

Kako je Lusito postao kurir? Leto je. Raspust. Ona vozi bicikl, on joj recituje pesmicu, ona blaženo trepće. Sve obećava držanje za ruku i trapavo vatanje u obližnjem parku. Lusito ima četrnaest godina, keca iz fizike, tatu vinara, sestru koja sanja da postane glumica i mamu koja dobro kuva. Fali mu još samo bicikl i Lusito će otkriti sve čari prve ljubavi. Njegov i život njegove porodice je dosadan u svojoj predvidivosti. Mama će uskoro kuvati nedeljni ručak za zeta i unuka. Tata će otvoriti najbolje vino i duhovito nazdravljati. Po drugi put trudna sestra će i dalje sanjati da postane glumica, ali samo u odsutnim trenucima. Lusito će prestati da piše poeziju, triput se zaljubiti i odljubiti, popraviti keca iz fizike i dva puta sam zameniti gumu na biciklu.

DIJALOG S VEČNOŠĆU: Milo Petrović, prijatelj

Kad počne rat, oni ne brinu mnogo. Tata je vinar, a kad se puca, više se pije. I sestra konačno dobija priliku da se pokaže u svetu šminke i reflektora jer sada su potrebe za samozaboravom veće. Neočekivano, bombe padaju iz dana u dan, a dani se protežu u nedogled. Porodica vinara u Madridu strpljivo čeka da sve prođe i da konačno republikanci pobede. Lusito se sada vata sa služavkom, na devojčicu i bicikl više i ne misli. Sestra je trudna sa već poginulim vojnikom, a mama ne zna ko joj krade ručak iz šerpe. Rat čini ljude svesnijim smrti, osim toga većina van fronta trlja ruke u iščekivanju rezultata dok prazni stomaci ne nadjačaju rafale. Svemu dođe kraj, pa se tako i rat nekako završi. Ako nije nasilno prekinut, život koji su očekivali pre sada se nastavlja drugačije. Jedni dobijaju priliku da nastave školovanje, žene se ili udaju za prave prilike kako su se i nadali, piju dobra vina uz pesmu, raduju se povišicama. Tata vinar Luis uskoro će u zatvor, kao i mnogi drugi. Manolita, kraljica muških srca i glumica u pokušaju, sada je dvostruka udovica sa malim detetom. A naš Lusito, sa prvim brkovima i bez šanse da nadoknadi propušteno, postaće kurir i možda će na biciklu ponekad odneti mamin ručak tati u zatvor. Ako vlasti dozvole.

KONSUELO I PEPI: Hiljadu sedamsto Jugoslovena je pohitalo da se bori za Španiju pod parolom "No pasaran". Više od polovine je poginulo. Neke su ratne rane spasile od sigurne smrti. Mnogo godina kasnije, Španija je za njih sećanje iz mladosti. Sećaju se mrtvih drugova na rukama i kako su drugima oduzimali život, sećaju se bolesti i ozdravljenja.

"Ja sam se zaljubio u Španiji, prvi put u jednoj bolnici. Ona se zvala Konsuelo i negovala me dok sam bio bolestan. Pevala mi je kad mi je temperatura bila četrdeset. I ja sam pobedio. Vidite da se sada smejem", priča izborani starac, prisećajući se uz pomoć crno-bele fotografije tamnopute devojke u širokoj haljini, uspravnih leđa, lica nameštenog za fotografisanje. I stvarno se smeje. Drugi je u ratu našao oca. Zvao se Pepi, bio je metalostrugar i upravo je izgubo sina u ratu. Toliko je zavoleo mladog vojnika da je jednog dana došao, svečano odeven, sa tapijama svega što ima. Jednu malu radionicu i sobičak. Pepe je našao način da preživi tako što je sve dao nekom ko je dovoljno hrabar, lud i srećan da preživi ono što njegov rođeni sin nije.

SMRT ILI ŽIVOT NA KOLENIMA: U tiho malo mesto na severu Španije dolazi Lusija da radi kod tetke u kafani. Rat se završio. Pali su i Barselona i Madrid. Vlast je uspostavljena. Nema više frontova. Seljani su mirni i poslušni, za to se brinu nadležna lica, čuvari reda bujne mašte i originalnosti, bar kada je ponižavanje drugih u pitanju. Lusija nije došla iz grada zbog svežeg vazduha i usamljene tetke, ona je tu zbog Manuela, koji kaže da mu nikad neće skinuti osmeh s lica. I Lusija i Manuel i svi seljani znaju da se jednom pozvani u sivo-žutu zgradu sa natpisom "todo para el pueblo" ne vraćaju. Tako Manuel postaje jedan od gerilaca, dobija novo ime i živi nomadskim životom u slepom uverenju da će ipak nekako odbraniti Republiku. Rat se završio, ostali su vojnici. Stanovnici ovog malog sela ćutke podnose svakodnevne pretnje smrću, potajno se nadajući da će se desiti čudo, a smisao pronalaze u pomaganju odmetnicima. Dok desetogodišnji dečak, pod pretnjom puške, kopa grob za odbeglog oca, Lusija krišom nosi hranu svom dragom i njegova pisma prosleđuje starom ocu, sve dok ne zatrudni. Manuel ostaje na planini, a Lusija se vraća u grad.

Gerilcima pomaže još samo njena tetka. Starom ocu niko ne šalje pisma. Kad su morali da izaberu – tihi život ili bučnu smrt, većina je odabrala ovo prvo. Kao što su doskora revnosno pakovali hranu i alkohol, sada dojavljuju mesta na kojima se zločinci nalaze, čim ih spaze. Manuel je i dalje pri svom. Bolje osmeh u šumi, nego patnja u izgnanstvu. Lusija, zajedno sa tetkom i Manuelom, prvi put gleda unutrašnjost sivo-žute zgrade. Dva pucnja rešavaju pitanje tetke i nasmejanog buntovnika, a Lusija izlazi živa da se vrati u grad. Poslednji koji će ostati da se nada je Manolov otac, kome će Lusija revnosno sastavljati duga pisma, kao što bi to radio Manolo. Samo da je živ.

Posle rata se pričaju priče o ratu. Jedni slave, drugi pametuju na temu šta je trebalo uraditi ili za gubicima u tišini žale. Posle rata najjasnija su sećanja na zakopane bez obeležja, izgnane i nestale, izgubljene domove, teritorije prožeta gorčinom izgubljenih ideala. Snimaju se filmovi o njima, pišu se knjige, osnivaju se zajednice i partije da sačuvaju sećanje i isprave nepravde. Oni koji su patili zaboravljeni, vaskrsavaju na platnu da bi nas podsetili na sebe. Tako se, ponekad, u toj ulozi nađu i oni koji nisu pucali, intelektualci i pacifisti koji su naivno verovali u utopije, žene postaju heroine zato što su bezuslovno volele, deca zato što je trebalo da žive, i mnogi drugi koji predstavljaju suprotnost diktatoru koji nasilno zauzima vlast na kojoj ostaje do nepravedno udobne smrti.

POMIRENJE: Junakinja XXI veka se može zvati Lola – ona živi u malom, lepo uređenom stanu u blizini univerziteta na kom predaje književnost. U svakom pokušaju da napiše roman ostaje na slovu A. Sa bivšim mužem se zbunjeno pozdravi u prolazu. Previše puši i živi na brzoj hrani. Redovno posećuje oca u staračkom domu i odahne ako je prepozna. Iza njegove smrti ostaje ručni sat i njen požuteli članak koji je čuvao u praznom novčaniku. Nabacuju joj se jedna gatara i mlađani student. Lola nema pobunjenog vojnika u planini i zato svog heroja traži u prošlosti.

Osvetlivši događaj u kom je od sigurne smrti jedan republikanski vojnik spasio falangistu, pesnika Rafaela Sančeza Masasa, Lola traži pravdu tako što će svog vojnika osloboditi anonimnosti. Sve što zna o njemu jeste da je bio ćutljiv momak koji je jednom iznenadio sve prisutne kada je u napetom iščekivanju napada frankista odjednom počeo da igra na kiši i peva pesmu Španijo, za tebe živim. On je sada u staračkom domu i ne treba mu slava nego kutija pljuga. Sedamdeset godina kasnije Španija je pri kraju demokratske tranzicije, tokom koje su rehabilitovani borci za Republiku i obnovljena sećanja na dugo potiskivane događaje.

Neda Radulović