Naučni kafe:
Torta za vanzemaljce

Tokom svih dosadašnjih kosmičkih misija, čovek je u svemiru boravio ukupno oko 28.000 dana ili 76 godina. Da li je tamo bio sasvim sam? Gde sve u Sunčevom sistemu može da postoji vanzemaljski život

Dan posle ustavnog referenduma, dok su temperature u Srbiji na svim nivoima naglo opadale, a promrzli večernji prolaznici se razilazili iz centra Beograda, na drugom spratu zgrade na Terazijama 8, u toplim i svetlim prostorijama Britanskog saveta, pedesetak mladih ljudi vatreno je raspravljalo ima li života u dalekom, hladnom svemiru. Ovaj neuobičajeni skup bio je Café Scientifique, drugi naučni kafe koji je u ovom semestru organizovala beogradska kancelarija Britanskog saveta. Ovog puta, kafe je realizovan kao video-konferencija u dve zemlje istovremeno, pa je zahvaljujući internetu, veb-kamerama i projektorima, publika i u Srbiji i u Izraelu mogla aktivno da prati predavanje iz Kembridža u Velikoj Britaniji, kao i potonju diskusiju o potrazi za životom u svemiru.

"Najviše volim Jupiter", rekla je prisutnima u obe zemlje britanski astronom dr Karolin Kraford, odgovarajući na pitanje jednog od mlađih slušalaca koje joj je nebesko telo najdraže. Ona je objasnila da Jupiter voli ne zbog nekih naučnih razloga, već zbog lepote predela i detalja oblaka koji se mogu videti na fotografijama kosmičkih sondi koje su ispitivale ovu planetu. Inače, upravo je Jupiter jedna od planeta gde, po mišljenju astronoma, život skoro sigurno ne postoji. Uz Saturn, Uran i Neptun, Jupiter spada u gasne džinove na kojima se život ne očekuje zbog negostoljubivosti sredine, a slično je i sa takozvanim patuljastim planetama, u kakve od proteklog leta spada Pluton. Zato se potraga za životom vodi na većim satelitima Jupitera i Saturna ili na nekoj od četiri čvrste, stenovite planete, Zemlji, Marsu, Veneri i Merkuru, mada je taj izbor dodatno sužen temperaturom, masom i aktivnošću ovih svetova.

Pre dvočasovne rasprave o ovim pitanjima, dr Karolin Kraford, inače ugledni profesor Instituta za astronomiju na Univerzitetu u Kembridžu, održala je predavanje o aktuelnim istraživanjima Sunčevog sistema koje su uporedo pratili posetioci kafea i u Izraelu i u Srbiji. Potom su slušaoci u obe zemlje profesorki Kraford postavljali razna pitanja, od toga koji je svet najlepši, preko etičkih dilema o naseljavanju i eksploataciji planeta, pa do gotovo stručnih pitanja o budućnosti upotrebe fisione propulzije i molekularnoj osnovi života izvan Zemlje.

"Nas obične ljude takođe zanima nauka", rekla je za "Vreme" Brana Lišić iz beogradske kancelarije Britanskog saveta, objašnjavajući da je cilj programa Café Scientifique popularizacija nauke. Ideja naučnih kafea je da se laičkoj publici obrate afirmisani naučnici poput doktorke Kraford, bez obzira na to da li su lično prisutni ili govore putem video-linka, a da posetioci kafea, uz posluženje, kolače i sokove, podrobno rasprave sve što ih zanima o temi koju su čuli. Po okončanju kafea, zainteresovani posetioci imaju priliku da napišu esej o temi koju su slušali, što Britanski savet objavljuje na svom sajtu. Posebnu draž ovog kafea omogućila je video-konferencijska veza sa Izraelom i Britanijom, pošto se kad je debata odmakla učinilo da se svi učesnici nalaze u jednoj sobi, razmenjuju mišljenja, a povrh svega odlično se zabavljaju dok pričaju o astronomiji.

VRLO MALI ZELENI: "Možda sam šovinistički nastrojena, ali jedini način je da tragamo za životom koji liči na onaj kakav postoji na Zemlji", rekla je profesorka Karolin Kraford, napominjući da to ne isključuje ni druge mogućnosti, ali da takvo ograničenje omogućuje registraciju i poznavanje onog što se traži. Zato su u lovu na vanzemaljce dragocena iskustva o životu na Zemlji. "Šta je potrebno da znamo o životu kakav postoji na našoj planeti? Pre svega da je njegova hemija zasnovana na ugljeniku. Život treba tražiti na mestima gde postoje kiseonik i voda u tečnom stanju, vulkanska aktivnost, atmosfera i dovoljno gravitacije da bi se sve to zadržalo u blizini tla", objasnila je dr Kraford. No, vanzemaljski život bi mogao biti zasnovan i na drugim elementima, a ne samo na ugljeniku, a najčešće pominjan kandidat je silicijum.

POGLED U DUBOKI SVEMIR: Život je ovde možda već nestao, dok je slika putovala

Sunčev sistem je tokom višedecenijskog istraživanja dobro upoznat, tako da niko ne očekuje da će pronaći kakav razvijeni oblik života. Ono za čim naučnici tragaju su mikroorganizmi. "To je dominantan oblik života na Zemlji", istakla je dr Kraford. "Mikroorganizmi uspevaju da prežive u svim ekstreminim klimatskim uslovima, na svim delovima planete." Zato se očekuje da bi oni mogli da se razviju i prežive u negostoljubivim sredinama drugih svetova, ali je čak i za njihov opstanak potrebno prisustvo tečne vode, pristojna temperatura i kiseonik.

Uzimajući u obzir sve uslove, astronomi su zaključili da se život može pronaći najverovatnije samo na tri tela u Sunčevom sistemu – na planeti Mars, na Jupiterovom satelitu Evropi i Saturnovom satelitu Titanu. Titan ima debelu atmosferu, prekriven je metanom i drugim gasovima, a satelit Evropa je potpuno okovan ledom i sumnja se da se ispod njegove površine nalazi voda u tečnom stanju.

Do sada je najdetaljnije istraživan Mars, planeta u susedstvu, a ideja o postojanju Marsovaca postala je popularna krajem XIX veka kada je astronom Persival Lovel otkrio navodne marsovske kanale, za koje se kasnije ispostavilo da nisu kanali za navodnjavanje, nego duboki kanjoni nastali radom geoloških sila. U svakom slučaju, udaljenost Crvene planete od Sunca najpribližnija je udaljenosti Zemlje od Sunca, ima sličnu temperaturu, stenovitu podlogu, retku atmosferu i vodu u zaleđenom stanju, pa je moguće da se tu negde u marsovskim kanalima zapatio i kakav mikroorganizam.

ŽIVOT U KOMŠILUKU: U savremenoj potrazi za životom u našem Sunčevom sistemu, koriste se misije nadzora iz kosmičkih sondi koje prolaze pored nebeskih tela i snimaju ih, sonde koje sleću i prikupljaju materijal sa tla, a u planu su automatizovane misije sa vraćanjem uzorka tla na Zemlju, kao i misije sa ljudskom posadom. Početkom 2005. godine na Titan je, posle sedam godina putovanja, stigla misija bez ljudske posade Kazini-Hajgens, kad su iz sonde Hajgens načinjeni detaljni snimci ovog satelita.

Mada se nalazi u komšiluku, na Marsu još godinama neće boraviti misije sa ljudskom posadom, ali je zato tamo upućeno više kosmičkih sondi. Automatizovani roboti sa ovih letelica pomoću robotske ruke prikupljaju delove tla, a potom rezultate svoje analize radio-vezom šalju nazad na Zemlju.

"Očekujemo da ESA za tri godine na Mars pošalje kosmičku sondu Exomars, dok je NASA najavila slanje sonde Mars Scinece Laboratory između 2009. i 2010. godine", rekla je Karolin Kraford, najavljujući da se misije u kojima će uzorci sa Marsa biti vraćeni na Zemlju očekuju oko 2014. godine. Prve misije sa ljudskom posadom i eventualni početak kolonizacije Marsa mogu se očekivati oko 2040. godine. Zanimljivo je da je trenutno, u fazi istraživanja pomoću kosmičkih sondi, lakše otkriti vanzemaljski život, budući da će sa prvim dolaskom ljudi na ovu planetu s njima doputovati i hiljade mikroorganizama sa Zemlje.

ULOGA BRUSA VILISA: Mada su astronomi sigurni da nigde u Sunčevom sistemu ne postoje mali zeleni sa velikim šiljatim ušima koji hodaju na dve noge, kako su stanovnici Marsa prikazivani u starijim naučnofantastičnim filmovima, ovakvi vanzemaljci su se ipak pojavili tokom kafea. Naime, ogranizatori iz Britanskog saveta pripremili su veliku tortu koja je ličila na kamenitu površinu Crvene planete sa malim, zelenim vanzemaljcima od marcipana. Učesnici kafea su posle debate pojeli ove "marsovce", mada je tokom rasprave bilo više ozbiljnih pitanja da li bi se moglo desiti obrnuto. U slučaju da se na nekom od svetova otkrije prisustvo života, da li bi takvi mikroorganizmi mogli nekako da kontaminiraju astronaute u svemiru ili samu Zemlju?

DONJI RAKURS: Mars iz perspektive automata

"Čovek na dugim svemirskim letovima teško podnosi efekte smanjene gravitacije, kosmičku radijaciju i monotoniju tokom duge izloacije", rekla je doktorka Kraford ističući da bi kontaminacija vanzemaljskim organizmima u tim uslovima bila sasvim pogubna za astronaute. Zato se mora uspostaviti kontrolni mehanizam koji bi to sprečio. Očekuje se da će u narednim decenijama neka nebeska tela postati zanimljiva za eksploataciju zato što poseduju izuzetno rudno bogatstvo. "Moraju se postaviti jasna pravila i kontrola svega što stiže na Zemlju", istakla je Karolin Kraford.

Vanzemaljski život na Zemlju može da stigne ne samo svemirskim brodovima, već prirodnim putem – udarom kometa i meteora koji bi uspeli da prođu kroz atmosferski omotač. NASA je ispitivala meteoritsko kamenje za koje se sumnja da je poteklo sa Marsa, ali je dosad na njima otkriveno samo prisustvo mikroorganizama koji postoje na Zemlji. Nekim učesnicima kafea posebno je bio zanimljiv mogući sudar svetova i šta sve astronomi čine kako bi na vreme otkrili masivne objekte koji se približavaju Zemlji. Mada je teško uočiti tamne meteore od kojih se svetlost ne reflektuje, noćno nebo se neprekidno posmatra, a astronomi su razvili nekoliko scenarija upućivanja sondi na ovo svemirsko kamenje i njihovo pomeranje sa putanje, što bi sprečilo moguću apokalipsu. "Ko će spasiti Zemlju?", upitala je koordinatorka grupe iz Izraela i dodala: "Ne treba brinuti dok je tu Brus Vilis."

VIŠE OD NAUKE: Publiku nisu činili naučnici i isključivo dobri poznavaoci astronomije, već uglavnom mlađi ljudi raznih obrazovnih nivoa, od maturanata gimnazija, studenata, do postdiplomaca i nešto starijih. Mada Café Scientifique još nije postao velika društvena atrakcija kao u drugim gradovima, svi posetioci su nekako čuli za njega i prijavili se na internet stranici www.britishcouncil.org.yu.

Zanimljvo je da je poseta Naučnom kafeu u Beogradu bila dvostruko veća od one u Izraelu, a prema interesovanjima ovdašnjih radoznalaca bilo je jasno da ovakvi skupovi imaju veliki potencijal. Zapravo, sama posećenost naučnih kafea je najbolji odgovor na jedno od pitanja o kome se diskutovalo na skupu – da li ima svrhe finansirati skupa naučna istraživanja svemira? Interes običnih ljudi za nauku je mnogo veći nego što se obično misli. To bi i Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine i druge naše državne ustanove ponovo mogli da razmotre. Dok naučni sektor dobija samo procentualni ogrizak nacionalnog budžeta, dok jedva preživljavaju retki naučno-popularni časopisi, a javni servis snima svadbe umesto naučno-obrazovnog programa, na svaki skup o nauci za koji se neko seti i ozbiljno potrudi da ga organizuje jedva da može da se uđe zbog posećenosti.

Slobodan Bubnjević