Istraživanje – Privatno obrazovanje u Srbiji:
Od vrtića do doktorata

Privatno obrazovanje u Srbiji još nije punoletno. Prva privatna obrazovna ustanova je vrtić "Stankom bajka", koji je počeo s radom 1992, da bi godinu dana kasnije i Univerzitet "Braća Karić" dobio licencu za rad. Danas u Srbiji radi sedam akreditovanih privatnih vrtića (bez Vojvodine), tri privatne osnovne škole, 20 privatnih srednjih škola – osam gimnazija i 12 srednjih stručnih škola, šest privatnih univerziteta i pet samostalnih fakulteta. Tranziciona Srbija postaje, izgleda, pogodno tle za pojavu i rast obrazovanja kao biznisa

U početku se činilo da su se dozvole za rad lakše dobijale, dok danas postoji Komisija za akreditaciju koja propisuje kontrolisane uslove koji se moraju zadovoljiti kako bi nova privatna škola mogla primiti buduće generacije učenika. Sistem obrazovanja regulišu tri zakona: Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakon o srednjoj školi i Zakon o visokom obrazovanju. Odredbe ovih zakona se odnose i na privatno obrazovanje, a posebne komisije Ministarstva prosvete dodeljuju akreditacije.

Naizgled paradoksalno, uslove za akreditaciju lakše zadovoljavaju univerziteti i fakulteti u odnosu na osnovne i srednje škole, tako da je njihov broj daleko veći. Razlog je veliki broj uslova koje moraju da zadovolje osnovne i srednje škole – specijalni kabineti za praktičnu nastavu, sala za fizičko vaspitanje, kuhinja, ambulanta i obezbeđenje.

"Najlakše je osnovati privatne fakultete i više škole, jer su za rad ovih ustanova neophodni samo udžbenici i učionice za predavanja", kaže za "Vreme" Biljana Begović, psiholog u privatnoj gimnaziji "Milutin Milanković". "Na fakultetima studenti se specijalizuju za pojedine oblasti, pa imaju manje gradiva. Tokom studiranja na privatnim fakultetima akademci odlaze na praksu u stručne firme, što im olakšava nalaženje posla nakon diplomiranja."

CENE PO MERI: Školarine na privatnim univerzitetima iznose od 1200 do 5000 evra, a u privatnim osnovnim i srednjim školama od 5000 do 7000 evra godišnje. Odluke o visini školarina donose osnivači, odnosno direktori škola na osnovu procene sredstava potrebih za rad. S obzirom na to da Ministarstvo prosvete ne finansira rad ovih ustanova, ono i ne utiče na određivanje njihovih školarina. Po rečima Bogoljuba Lazarevića, pomoćnika ministra za srednje obrazovanje, Ministarstvo prosvete ne smatra prioritetnim donošenje zakona o privatnom obrazovanju, jer je ono regulisano postojećim zakonom koji se odnosi na državne škole. "U narednih pet godina Ministarstvo neće razmatrati predlog ovog zakona, što ne znači da on u budućnosti neće biti uzet u obzir."

U toku je akreditovanje novih visokoobrazovnih škola i preispitivanje postojećih, čime će do proleća sledeće godine Ministarstvo imati jasniju sliku o ovom sektoru. Po završetku se nastavlja sa dodelom novih licenci u ostalim sektorima. Do sada je od velikog broja vrtića samo sedam prošlo verifikaciju.

PRITISAK I KVALITET: Izmenama postojećeg zakona o obrazovanju otklonjene su izvesne nepravilnosti, kao što je neograničen broj otvaranja isturenih odeljenja fakulteta. Takođe su doneti i novi uslovi za akreditaciju koji se odnose na opravdanost osnivanja škole, zahtev da 70 odsto nastavnog kadra bude u stalnom radnom odnosu, dovoljan broj dece, obezbeđivanje adekvatnog prostora, opreme, i nastavnih sredstava u skladu sa propisanim standardima, kao i higijensko-tehničkih uslova za rad.

Nastavni plan i program privatnih i državnih škola je sličan, razlika je u njihovom izvođenju. U poslednjih deset godina primećen je znatan rast broja privatnih škola, ali taj broj nije definisan Zakonom o obrazovanju, već zakonima potražnje na tržištu. Kao pozitivan primer u privatnom obrazovanju Bogoljub Lazarević navodi gimnazije "Ruđer Bošković" i "Miloš Crnjanski", koje, iako privatne, mogu predstavljati model kvalitetnog obrazovanja u Srbiji.

Predsednica Upravnog odbora vrtića "Stankom bajka" Magdalena Milanović kaže da su još pre 14 godina zadovoljeni propisani uslovi za rad. "U vrtić je ove školske godine upisano 50 novih mališana starosti od jedne do šest godina. U našim objektima trenutno ima 230 mesta za decu, sva su popunjena. U "Stankom bajci" primenjujemo program Ministarstva prosvete za predškolske ustanove, s tim što mi deci nudimo i sadržaje koje nemaju državni vrtići. To su kursevi engleskog jezika, sportskih aktivnosti, škole računara, časovi klavira i baleta, horska sekcija...", objašnjava Magdalena Milanović.

Deca su u vrtiću razvrstana u starosne kategorije. Jaslice imaju dve kategorije, vrtić tri, a postoji i predškolski program. Deca su podeljena u grupe čija veličina zavisi od uzrasta. Oni do dve godine su u grupama do desetoro, mališani od tri do šest godina su u grupama od 12 do 16. Predškolci su razvrstani u grupe od 20 mališana.

Da bi se zaposlili u "Stankom bajci" kandidati prolaze kroz propisanu kontrolu. Prvo popunjavaju test informisanosti i opšte kulture, zatim se proverava znanje konkretnog zanimanja za koje se kandidati javljaju, intervju sa poslodavcem, probni rad koji traje dva meseca i, ako zadovolje uslove, dobijaju posao. U vrtiću zaposleni nose posebnu uniformu, moraju da zarade svoju platu i ne mogu privatno čuvati decu.

"U vrtiću se zna šta je čiji posao – kuvarica kuva, spremačica čisti, vaspitačica radi sa decom", kaže Magdalena Milanović. "U našem timu su i psiholog, pedagog, glavna medicinska sestra zadužena za kontrolu hrane, higijenskih uslova i zdravstvene zaštite mališana. Posećuju nas sanitarne inspekcije Ministarstva prosvete i Gradskog zavoda za zdravlje i do sada nisu otkrili nikakve nepravilnosti. U ovaj vrtić dolaze deca roditelja koji znaju šta plaćaju i da vrtić nije samo prostor za čuvanje mališana. Na prvom mestu je intelektualni i emotivni razvoj deteta."

ČIJI SI TI, MALI: Roditelji decu mogu ostaviti radnim danima u vremenu od 7 do 18 sati, a cena iznosi 22.000 dinara mesečno i pored pomenutih programa obuhvata četiri obroka dnevno. Kada roditelji dođu po svoje dete mogu pročitati izveštaj šta je mališan radio i jeo tog dana. Isto tako, roditelj može da razgovara sa bilo kojim stručnjakom ako proceni da njegovo dete ima neki problem. "Deca koja prerastu vrtić mnogo se lakše snađu u daljem školovanju. Oni ovde nauče srpski i engleski jezik, deo matematike, crtanje, rad na računarima, ali i higijenske navike, poput pranja ruku, zuba, nameštanja kreveta, oblačenja, slaganja obuće i odeće", kaže Magdalena Milanović. "U vrtiću se najlakše otkrije talenat deteta za neku oblast, što mu može pomoći u daljem školovanju. Privatno obrazovanje bi trebalo individualizovati jer samo tako ono daje kvalitet."

U javnosti je rašireno uverenje da privatne fakultete upisuju samo deca bogatih roditelja i da ih lakše završavaju jer ih profesori zbog visokih školarina ne mogu oboriti. Rektor Univerziteta "Braća Karić", prof. dr Danijel Cvjetićanin ovo uverenje negira: "Na Univerzitetu ‘Braća Karić’ mi osposobljavamo profesionalce, odnosno obučavamo studente za profesiju kojom će se baviti, a ne snabdevamo ih diplomama."

U skladu sa zahtevima Bolonjske konvencije koja se primenjuje na Univerzitetu BK ostvarena je saradnja sa velikim brojem poznatih svetskih univerziteta, kao i sa mnogim kompanijama u zemlji i inostranstvu u kojima studenti obavljaju svoju obaveznu stručnu praksu – Beogradska berza, DHL, Raiffeisen banka, HVB banka, hotel Hayatt Regency, Porshe Beograd – posle koje najbolji studenti dobijaju i mogućnost da ostanu u tim firmama. Prema rečima rektora Cvjetićanina, zanimljivo je da je "rejting diplome Univerziteta ‘Braća Karić’ čak veći u svetu nego kod nas".

Godišnja školarina na fakultetima Univeriziteta BK kreće se od 1200 do 4500 evra i može se plaćati u više rata. Ove godine na Univerzitet BK je zbog kampanje koja je vođena protiv porodice Karić upisano nešto manje studenata nego proteklih godina, ali više nego što je očekivano, kaže Danijel Cvjetićanin. Od osnivanja 1993. Univerzitet BK ima licencu za rad dobijenu po zakonu iz te godine, a ove godine je od Ministarstva prosvete dobio dozvolu za otvaranje još dva fakulteta.

Univerzitet se finansira samo od školarina koje plaćaju studenti. Što se tiče stipendiranja na Univerzitetu "Braća Karić", pet najboljih studenata na svakom fakultetu ostvaruje pravo na stipendiju kojom se student delimično ili u potpunosti oslobađa plaćanja školarine.

UKRŠTANJE: Akademija lepih umetnosti počela je sa radom 1997. Njen osnivač i dekan je Milivoje Todorović, koji kaže da samofinansirajući studenti na državnim fakultetima prave konkurenciju privatnicima i slaže se sa Cvijetićaninom da konkurencija postoji i među privatnim fakultetima. Godišnje, Akademija upiše 200 studenata. Ove godine nema kandidata za odsek vajarstva, a takođe se ukidaju i studije džeza zbog malog interesovanja. Školarina se kreće od 1200 do 3600 evra na muzičkim studijama. U cenu je uračunato samo pohađanje nastave i korišćenje kompjutera i drugih prostorija u jednoj od dve zgrade Akademije. Pored osnovnih koje traju četiri godine, organizuju se specijalističke i magistarske studije, ali nije retka pojava ni da studenti sa ovog fakulteta prelaze na državne umetničke fakultete zbog visokih školarina ili drugih razloga, gde im se priznaje većina ispita. Todorović kaže da je polovina profesora Akademije u stalnom radnom odnosu; pored njih, predavanja drže i profesori sa državnih fakulteta Univerziteta umetnosti u Beogradu, afirmisani umetnici, a jedan broj docenata i asistenata dolazi iz redova bivših studenata.

Angažovanje nastavnika ili saradnika koji su već zaposleni regulisano je Zakonom o visokom školstvu, po kom je to moguće samo uz prethodno odobrenje stručnog organa fakulteta na kome je u stalnom radnom odnosu.

Od 19. jula 2006. Akademija lepih umetnosti nije član Univerziteta Singidunum, jer Milivoje Todorović nije bio zadovoljan statusom svoje škole u toj zajednici. Stipendija se može dobiti samo ako Todorović lično to odobri. Akademija sprovodi Bolonjsku konvenciju i planira da zadovolji kriterijume vezane za izborne predmete kojih mora biti bar dva da bi uslovi za akreditaciju bili ispunjeni. Ako ne dobije akreditaciju, škola neće moći da upiše novu generaciju studenata, dok će već upisani studenti po starom zakonu imati priliku da završe fakultet. Dodatna nastava naknadno će se naplatiti.

BANGLADEŠ KAO UZOR: Nedeljko Trnavac, profesor pedagogije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatra da je privatno obrazovanje odlika siromašnih društava. To je stoga što takve zemlje nemaju dovoljno budžetskih sredstava za finansiranje obrazovanja. Nasuprot tome, u visokorazvijenim zemljama preovladava državno obrazovanje, a privatno se delimično finansira. U zemljama u tranziciji, privatno školstvo se uvodi da bi se povećalo tržište obrazovanja. Međutim, takve zemlje nemaju jasno propisane standarde koji bi im omogućili visok kvalitet državnog školstva. Naš sagovornik smatra da privatno obrazovanje nije masovno, i navodi primer Danske i Amerike u kojima je svega šest odsto učeničke populacije u privatnim školama. Da li smo, onda, bliži Bangladešu ili Americi?

"Država bi trebalo da sačuva samo fakultete fundamentalnih nauka i disciplina, Medicinski, Pravni, Tehnološke nauke... Sve visoke škole bi trebalo da budu privatne i na njih država ne bi trebalo da troši novac", kaže za "Vreme" profesor Trnavac i dodaje da "u kapitalizmu privilegiju imaju bogati".

Privatna Osnovna škola "Vladislav Petković Dis"dobila je licencu 26. aprila ove godine, da bi početkom maja počeo upis učenika od prvog do osmog razreda. Školu trenutno pohađa 25 učenika u svih osam razreda. Vlasnica i direktor škole Lidija Ručnov kaže da će u ovoj školi maksimalni broj učenika po odeljenju biti deset. "U našoj školi se primenjuje program i koriste udžbenici koje je propisalo Ministarstvo prosvete i sporta", kaže Lidija Ručnov. "Jedina razlika u odnosu na državne škole je što se dve trećine predavanja izvodi na srpskom, a trećina na engleskom jeziku. Deca koja upisuju našu školu na početku popunjavaju test čiji rezultati pokazuju da li mogu da pohađaju nastavu. Posle toga upoznaju se sa pravilima ponašanja. Nastava se odvija u blokovima od 60 minuta, što je dovoljno da deca shvate propisano gradivo. Sa ovakvim znanjem đaci mogu da nastave obrazovanje u bilo kojoj srednjoj školi. Učenici u vremenu od 9 do 16 sati završe sve obaveze u školi uključujući i domaći, pa kući odlaze slobodni do narednog dana. Za svaki predmet predviđen je poseban kabinet."

Konkursi za zapošljavanje su strogi. U školi predaje dvadesetak profesora i stručnih saradnika. "Za razliku od državne škole, ovde profesori moraju da zarade svoju platu i nemaju slobodno vreme", kaže naša sagovornica. Predavač mora posvetiti pažnju učenicima koji slabije razumeju gradivo. Pored profesora, u školi su zaposleni kuvarica, medicinska sestra, domar i obezbeđenje.

Cena godišnje školarine je 5000 evra, a može se platiti u deset ili dvanaest mesečnih rata. Školarinom su pokriveni troškovi nastave, udžbenika, školskog pribora, izleta, ekskurzija u Srbiji, odlazak u pozorište, bioskop i muzeje. "Roditelji koji dovode svoju decu ovde su doktori, profesori, advokati i svi oni koji hoće svom detetu da obezbede kvalitetno školovanje", kaže Lidija Ručnov. "U školu se upiše 80 odsto odličnih učenika. Đaci su uključeni u likovnu, literarnu, muzičku, novinarsku, šahovsku, a u formiranju je i sportska sekcija". Na kraju osmog razreda učenici se o trošku škole pripremaju za prijemni ispit u srednje škole. Roditelji u svakom trenutku mogu da dođu i razgovaraju sa direktorkom i predmetnim profesorima.

SRPSKI MODEL: "Moje dete je prva tri razreda završilo u državnoj, a četvrti u jednoj privatnoj školi. Kada sam čula da je otvorena ova škola, došla sam da se raspitam za uslove školovanja", kaže Tatjana Stanković, majka jedne učenice škole "Vladislav Petković Dis". "Upoređujući troškove koje sam imala u državnoj i sadašnje u privatnoj školi uvidela sam da mi se isplati da ćerka ima kvalitetnije, a malo skuplje školovanje. U državnoj školi problem su bili manjak stolica za učenike i stalne krađe školskog pribora i udžbenika. S obzirom na to da živimo dalje od škole, moje dete ima siguran i besplatan prevoz do kuće."

Mladen Šarčević, osnivač i direktor privatne gimnazije "Ruđer Bošković" i osnivač prve privatne gimnazije u Crnoj Gori "Luča", kaže za "Vreme" kako privatno obrazovanje nije plodno tle za dobar biznis, jer se u školstvu niko do sada nije obogatio. Godišnja školarina u iznosu od 7000 evra uključuje udžbenike, dve godišnje ekskurzije, posete bioskopima, pozorištima i muzejima. Ostatak novca se ulaže u bolje uslove školovanja. Organizacija i uslovi rada u ovoj školi pokazuju mogućnost ostvarivanja drugačijih obrazaca na istom programu po kom se uči u državnim školama. "Ruđer Bošković" omogućava nastavu na engleskom jeziku čime se ostvaruje mogućnost sticanja međunarodne (IB) mature.

Čelnici pojedinih privatnih škola smatraju da bi se donošenjem zakona o privatnom obrazovanju jasnije ustanovila pravila i kvalitet, sa čime se u Ministarstvu prosvete ne slažu, smatrajući da su pravila jedinstvena bez obzira na to da li je reč o privatnim ili državnim školama. Nikola Tesla, izvršni direktor gimnazije "Milutin Milanković", smatra da se kvalitetom koji se postiže u privatnim školama može izgraditi repezentativni obrazac srpske škole. Kvalitet rada u privatnim školama ostvaruje se malim brojem učenika po odeljenjima i kvalitetnijom saradnjom između profesora i učenika. Finansijska motivacija i dobri uslovi rada ne dozvoljavaju profesorska kašnjenja, istovremeno ostavljajući prostor za njihovu kreativnost.

Ni bivši učenici privatne Klasične gimnazije ne znaju adresu svoje nekadašnje škole. Jedino čega se sećaju su uniforme i tablice množenja. Pomoćnik ministra za srednje obrazovanje Bogoljub Lazarević kaže da je Upravni nadzor Ministarstva utvrdio niz nepravilnosti u radu ove škole zbog čega se ona zatvara.

DOBRO, ALI IPAK: Student menadžmenta Milica Mihailović i Nikola Janjić s Fakulteta za trgovinu i bankarstvo na Univerzitetu BK, kažu da su veoma zadovoljni radom i uslovima na svojim fakultetima. Oni ističu da je prednost rad u malim grupama, kao i prisustvovanje međunarodnim skupovima kao što je skup bankara u Hajatu. Tu je i 160 sati prakse u poznatim domaćim i stranim firmama, kao i aktivna studentska služba i studentska inicijativa koja na svakih šest meseci pravi anketu u kojoj studenti daju svoje mišljenje, sugestije i ocenjuju predavanja i predavače. Nasuprot tome, kolege sa državnih fakulteta kažu da oni moraju više da uče od studenata sa privatnih, ali se slažu svi da je tamo bolja organizacija. "Sada imam mnogo manje predrasuda u vezi sa privatnim fakultetima, ali opet bih upisala državni jer imaju bolji kadar i ´jaču´ diplomu", tvrdi jedna studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Roditelji dece predškolskog uzrasta s kojima smo razgovarali ističu da je u odluci za privatnu ili državnu školu finansijski momenat presudan. Kada bi imali mogućnosti, upisivali bi decu u privatne škole jer im se dopada što u grupama ima manje dece. Slažu se da ni sve privatne škole nisu dobre i da bi se prilikom biranja jedne takve škole trebalo dobro informisati. Najvažnije je proveriti da li je diploma odabrane privatne škole odobrena od Ministarstva prosvete.

"Različiti su motivi koji opredeljuju roditelje da svoju decu privatno obrazuju: sigurnost, bezbednost, kvalitet nastave, prestiž, pomodarstvo, popularnost ili preporuka", smatra Biljana Begović, psiholog u privatnoj gimnaziji "Milutin Milanković". "Nisu to samo bogati roditelji, jer je cena mesečne rate školovanja u rangu kirije za stan. Privatne srednje škole iako rade po programu Ministarstva prosvete i sporta načinom rada uspevaju da privuku učenike, da ne beže sa časova, da budu pažljivi i lako usvoje gradivo." Po mišljenju naše sagovornice, predrasude prema privatnim školama postoje zato što su relativno nova pojava. Postojeće zakone trebalo bi izmeniti i dopuniti s ciljem da se uklone neke pravne praznine i smanje zloupotrebe.

O obrazovanju kao važnom ako ne i najvažnijem poslu društva trebalo bi da se najviše brine država od koje zavisi kakvi će ljudi voditi Srbiju, jer loše metode čine da i dobre knjige i dobri učitelji postanu beskorisni.

Biljana Kovačević, Sanja Vučković, Ivan Epstein, Drenko Šćekić