Ajde, potonuće kaca, javi stric, i nije se imalo kud, pravac selo. I pored imperativa, dobre volje, nije to bilo lako – Gunjaci su najveće selo u osečinskoj opštini, Osečina na pola puta od Valjeva do Loznice – nema autobusa na toj liniji, no prijatelj Bane sa Uba je razumeo stvar i potrebu i krenem na vreme. Otkud u Gunjake, pa tamo mi poreklo, neka ovo bude zadatak iz sećanja na detinjstvo, uostalom, i koliko se sećam, tamo i nema ništa osim šljive, maline, i sećanja na sve to.

Otac rano otiš’o od kuće, o tome nije kaziv’o, a ja se nešto i nisam interesov’o, osnov’o se u gradu, i kad je zadruga, tamo krajem šezdesetih, uzela da se deli, on se prihvati dela imovine, uzme baštu, što će reći šljivik, malu njivu i šumu pod njom, sve dole do potoka. Nisam se nešto, dobro nisam nikako, zanim’o sa imovinom, kao ni sa poreklom, ali sve, i koliko može, dođe na svoje, kad su roditelji otišli bogu na istinu, ostalo je da bar održavam, pošto nisam neki kućanik, ono što su ostavili.

Dakle, rođen u Valjevu, jedan ima i pesmu s tim nazivom sa Springstinovom muzikom, ipak, prva sećanja vezana za Gunjake. Naime, i sve to, i otac i majka radili, pa kad su me dobili daju me nerođenoj babi, koja nije imala dece, na brigu i ostalo čuvanje do škole. Stara kuća, basamci, ili kamene stepenice, unutra ognjište, verige iznad njega, levo od vrata klupa na kojoj su bili kablovi, drvene posude, kačice sa vodom za piće. U velikoj sobi sa zemljanim podom bilo sve, zidana furuna, kreveti, dugačak astal u ćošku, sinija sa tronošcima, zajednički obroci, sećam se kako u vruću proju stavljam tvrd kajmak i pravim grudvu. Im’o privilegiju, spav’o u sobici sa babom Ružom, naša zidana furuna, slamarica, zimi guber za pokrivanje, suvo meso, jabuke, kruške, koje mi baba donosi krišom od ostalih ukućana.

Lampek, što je sinonim za tu napravu za pečenje rakije, bio iza kuće, do drvljanika. Oko lampeka – koji je bio zidan, tzv. čučavac sa drvenim kapakom, pa je svako nastavljanje kazana bio veliki pos’o jer se blatom i komionom morala lepiti veza između kazana i kapaka –bavila se se glava kuće, deda Borisav. Pekla se komina od šljive, ali i dženarika, trešnja, sećam se da je deda za tog posla bio raspoložen, povremeno se od kazana čulo, Pupa none, reči čije je značenje, valjda, samo on znao.

Kad sam stig’o, petak po podne, gore, u brdima, sneg je uzeo da promiče, stric, čiča, Todor je bio u poslu oko pečenja svoje rakije. Drva, sitnija, naslagana, voda obezbeđena, one moje dve kace, obe, potonule, što je značilo da se pokorica na vrhu kace formirana vrenjem šljiva urušila u kominu. Nije opasno, objasni čiča, kace su bile pokrivene, klobuk tanak, i samo što je popustio, juče, gled’o, bio na svom mestu. Da istera kazan, tu je mrak, pa ćemo sutra početi moju rakiju. Kad posvrši, pređemo kod mene, u kuću koju je otac napravio kad je otiš’o u penziju. Založim vatru, sednemo, uključim i radio, najbolje se ‘vata Glas crkve, ima muzike, voditeljka ponavlja, Držimo se pravoslavlja... Šta ćemo, prekrstimo se, i nazdravimo, ljutom rakijom, čiči, kaže, ne ide bistrina, ta vina i sve što je gabaritno. Tu čiča podseti kako se živelo u zadruzi, složismo se oko onih projinih grudvi sa tvrdim kajmakom, pobroja ko je gde od familije, reče da su onda prvo zaklali kravu Moravku, pređe na ‘41, kako je praštalo na Krivom brdu, kad su, gore, upali partizani, iz gornje kuće sve streljali, i Dragića kome ni metak nije mog’o ništa, im’o krila, na obe plećke crvenilo k’o dve šake, pa ga dokusurili kundacima... Složimo se i da je vreme za leganje, ujutro je ček’o pos’o.

Kad sam ust’o, a poranio, čiča već sip’o kominu u kazan, založio, samo da potekne. Tu ti se i ja dam u pos’o, nastavim da ložim, važno je da plamen bude jak, da komina vri, da bi alkoholna vrenja što pre stigla u tabarku gde se para kondenzuje dok ne poteče na lulu. Sneg je nastavio i ujutro, u daljini, na Petinoj steni, Rožnju, već se zabelio. Poteče, u limenu kantu, dođe stric koji je izvlačio kukuruz iz Gradine, priđe, stade da širi nozdrve, pitam, šta je, kaže, osećaš li, pitam, šta, pa kako miri. Složim se da miri, on uze da proba, iako ta prva ima oko osamdeset stepeni. Kažem da sačekamo, da odmakne u kofi, da padne jačina, on će, samo da lizne, ‘de da budeš pored šerpe sa pekmezom a da ne umočiš prste. Nastavim da ložim, pazim da se ne zagreje tabarka, proveravam jačinu rakije, nema potrebe za gradiranjem, pošto je šljivovica tera se sve dok rakija ne gasi plamen, pa se tako rakija sama natera na nekih dvan’es’ gradi, što je 30 stepeni. Taj dan isteramo sedam kazana, svaki po petnaestak litara meke rakije.

Uveče opet založimo vatru, udarimo po bistrini, ona sa Glasa crkve nudi sabrana dela Dučića, ponavlja, Držimo se Dučića, može i plaćanje na odloženo... Teme se nastaviše, e jes’ onaj preso, neki bućkuriš od mleka i surutke, bio dobar, čiča opriča i o vašaru na Ilin’sku nedelju, sa rakijom najvoli kiselu vodu, u što onda more da popije, pred ponoć se vrati na ono Krivo brdo...

Ujutro iz početka, založismo, čiča nekoliko puta sprovede onu narodnu o pekmezu, ni ja ne budem nepristojan, do popodne isterasmo i drugu kacu, bi puno bure od dvesta litara meke rakije. Neka je malo da odstoji, pa ćemo prepeći kad dospemo.

Dragan Todorović