Roman:
Čerupanje perja

Marko Vidojković: Sve Crvenkape su iste; Samizdat B92, Beograd 2006.

Pišući o nekim prethodnim romanima Marka Vidojkovića, čovek & kritičar je, naprosto, pisao o delima koja, kako god okreneš, spadaju u "normalnu" književnu produkciju; ovo nije vrednosni sud, nego definicija njihovog društveno-kulturno-cehovskog "statusa": Vidojković je bio tek još jedan od mlađih pisaca "urbane tematike", doduše, po mišljenju dolepotpisanog, onaj koji odskače, onaj koji nudi jedan sasvim osebujan svet, i poseduje izvesne pripovedačke kvalitete koji bi možda trebalo da budu "normalna stvar", ali ovde to više, iz nekog razloga, nikako nisu. Onda su se, međutim, dogodile Kandže: promenivši izdavača na pravi način i u pravi čas, Vidojković kao da je dobio neviđeno ubrzanje, njegov je četvrti roman strahovito jako – do i preko granice kontraproduktivnosti – izreklamiran, dosegao je, što bi se reklo, "platinast tiraž", a njegov je pisac gotovo preko noći postao Zvezda. A zna se šta se sa Zvezdama radi, svugde, a naročito u malim, incestuoznim sredinama: one se strasno obožavaju i još strasnije pljuju.

Tako je Vidojković naprasno postao fenomen, a recepcija njegovih romana – dotadašnjih, a nužno i onih koji će uslediti – postala je gotovo neodvojiva od tog kakofoničnog "šuma" koji ga prati: kao što je on, kao "javna faca", odjednom morao Imati Mišljenje o svemu – što on odlično ironizira u svom novom romanu – tako su i svi odjednom Imali Mišljenje o Vidojkoviću. Za razne je, i iz raznih razloga, bilo poželjno da to mišljenje bude negativno. Ne govorim ovde o pukom negativnom književnokritičkom vrednovanju Kandži: naravno da je to, samo po sebi, posve legitimno. Govorim o nekoj vrsti loše ili nikako prikrivane jarosti i pozerske mrzovolje s kojom je dočekan kako u stanovitim krugovima mlađih pisaca i would-be pisaca, tako i u onom nadobudnom delu "šire javnosti" koji, recimo, obožava da se anonimno iživljava po internet-forumima, tim sajber-kloakama današnjice. S druge strane, Vidojković je kao "javni lik" svojim "radikalnim" (u prevodu: normalnim) stavovima navukao na sebe i svojevrstan ideološki odijum i tvrde desnice, ali i naše mile "zlatne sredine". Rezultat: teško da ovde postoji još neki pisac, ili "javni lik" uopšte, koji je tako omražen istovremeno u "Betonu" i u, recimo, "Dverima srpskim" ili tako nečemu... Bizarna pozicija, za koju je sam pisac tek uslovno "zaslužan", ali verujem da se zbog toga ne sekira, jer je to, na kraju krajeva, "normalno": u Srbiji se načelno uspeh ne prašta; u srpskoj javnosti još manje; u srpskoj književnosti ponajmanje. Naročito ako se radi o onoj vrsti samoniklog uspeha koji nikako nije povezan sa posdtepenim, ama stalnim rastom uticaja i moći serklova fakultetskih drugara, što je vajkadašnji način povezivanja i oformljavanja "klanova" u nas, i u tome su svi nekako patetično slični, nezavisno od poetičkih i političkih razlika...

Možda i nije mudro što sam toliko prostora posvetio "kontekstualizaciji" novog Vidojkovićevog romana, ali rekao bih da baš sam taj roman to traži. Sve Crvenkape su iste, naime, vraća u orbitu Bobana Šestića, koji je, recimo, dežurni Vidojkovićev alter-ego. Nekadašnji panker-žutokljunac, Boban Š. je sada uspešan pisac (sic!), omiljen koliko i omražen, i dalje u borbi sa svojim starim demonima i porocima, sa bezbrojnim, uvek lascivnim, nikada vulgarnim, i nikada zadovoljavajućim vezama, a sve u okruženju "tranzicionog" Beograda, razapetog između teške snobovštine i provincijalne japijevštine na jednoj strani – Šestićev pokušaj da opstane u marketinškoj agenciji mestimično prerasta u pravi satirični dragulj! – i puste sirotinje na drugoj, naročito one u obličju pro(lu)pale, činovničke i sitnointelektualne "srednje klase", koju Vidojković vispreno predstavlja pre svega kroz likove nepovratno smorenih Šestićevih roditelja.

Kao i u prethodnim knjigama, dakle, Vidojković se vrlo otvoreno poigrava i koketira sa delovima sopstvene biografije – ovaj se put to čini još transparentnijim jer svi imaju utisak da "znaju" o njemu mnogo više nego ranije – ali razume se da Šestić nije Vidojković, mada mu je mnogo nalik... – i otuda takvo "naivno" čitanje romana krije niz (namerno postavljenih) zamki. Međutim, baš ta upadljiva sličnost recentnog Vidojkovićevog života (onog "javno vidljivog", naime) sa Šestićevim posrtanjem pod teretom slave, čini piščevo izvanredno p(r)oigravanje sa čitateljskim "horizontom očekivanja". Vidojkovićev "autsajderski" nesmiljeni prikaz naše medijske i književne palanke upravo je ona vruća pedagoška šamarčina kakvu ona i zaslužuje. Šestićevi, pak, krvavi "obračuni" sa nekim osobito iritantnim forumdžijama (kaogod što se Mihal Viveg u jednom svom romanu radikalno razračunao s gnusnim književnim kritičarom!) uvode u srpsku književnost – na beskrajno duhovit način – novi tematsko-motivski krug, baš kao i način na koji Marko V. tretira e-mail i SMS dopisivanje. Demonstrirajući sve već poznate kvalitete, Vidojković novim romanom pridodaje tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost – izvanredno kontrastiranu sa ispadima inadžijskog ego-tripa, tek da dodatno razjari dušmane... – nedostižnu mnogim našim nadobudnim samozvancima i "javnim higijeničarima" bez lika, a kamoli dela (uzgred: kakve Drvenmarije! Imaš dojam – kad bi se samo nasmešili, raspali bi se!). Slutim: leteće perje na sve strane, jer će se mnoge guske i gusani s razlogom osetiti očerupanima!

A sex, drugs & rocknroll? Naravno, svega u izobilju, ali i dodatnog spisateljskog sazrevanja, tačno onoliko koliko treba, prateći "evoluciju" samog Bobana Šestića. Sve Crvenkape su možda iste, ali svi pisci nisu: Vidojković je među onima čiji kvaliteti daleko nadmašuju neizbežne nesavršenosti. I koji, pri tome, nisu deo nikakvog "izma", "etike" ili barem naraštaja-povezanog-kao-creva, i utoliko baš nikome baš ništa ne duguju. Razume se da tako težak prekršaj čaršijskog reda ne može ostati nekažnjen.

Teofil Pančić