Novogodišnja razglednica:
Super je, samo bezveze

"Šta se vašoj deci najviše sviđa?", pitaju ženu kraj ubrzanih ringišpila i Hali-Galija na novogodišnjem vašaru. "Najviše im se sviđa ono na šta ne smeju da sednu."

Ako hoćete nešto sa rukavima, predlažem pižamu, nezamenjiva stvar za putovanja po morima…

Mihail Bulgakov

"Kako se ovde rano smrkava", rekao je Kiš i otišao u Pariz. U Parizu je strašno kasno svanulo. Pola sata smo gledali svoj dah u zatvorenom autobusu ispred aviona. "Čekamo red za poletanje", lagale su stjuardese. Pred avionom su stajala policijska kola. Loš znak. Ljudi su polako ušli u avion, smestili prtljag i zatvorili pregratke nad glavama. Odjednom se tip na zadnjem sedištu oglasio krikom brontosaurusa koji izumire. Čovek do njega ga je pokrio svojim telom. Rekao bih da to prijatelj smiruje prijatelja. Pomislio sam: pijan je. Neartikulisani zvuk se ponovio. Čovek je imao okruglu glavu, kao da ga je nacrtao Dado Đurić. Skočio je i udario tom glavom u isto tako okrugli prozor aviona.

"Samo što ga nije razbio", poučno je primetio neko.

Čovek nije bio pijan. Derao se "Turne pa!" sa nekim pešterskim akcentom. Sprovodili su ga iz Francuske ili zato što je bio kriminalac ili prosto zato što nije imao dozvolu za boravak.

"Četrdeset hiljada su ih tako sproveli", objasnio nam je sveznalica u avionu.

Hm. Valjalo nam je leteti sa očajnim čovekom koji udara glavom u prozor a može i da zapali zavese. Dva čoveka do njega bili su policajci. Devojka je pokušala da im prevodi i primetila je ispod glasa:

"Ubiše boga u njemu."

Prosedi profesionalci zavrtali su tipu ruku i tukli ga kratkim udarcima i bez mržnje. Prisustvo neočekivanog nasilja u avionu uznemirilo je putnike i oni su se stavili na stranu potlačenog.

"Ja sam platio kartu da se lijepo vozim, a ne da se uznemiravam", izjavio je jedan Crnogorac.

"Meni se povraća", požalila se slikarka koja se vraćala sa izložbe u gradu svetlosti.

"Ovo je sramota."

"Što ga šalju s nama?", pobunio se neko. "Što ga ne pošalju policijskim avionom?"

"Ajde u Beogradu svi da odemo do Er Fransa da nam vrate pare."

Neartikulisani krici su postajali tiši. Čovek je mumlao. Dospeo je u stanje iz Džejove pesme "pada glava ko od bensedina". Pomislio sam da su mu dali nešto za smirenje. Tajni udarac glavom postigao bi isti efekat. Putnici su razgovarali o lažnosti zapadne demokratije i finoće.

"On je možda kriminalac. Može da zapali zavese", pomislila je ćudoredna kukavica u meni. "Ovi ljudi u suštini rade svoj posao."

Prema našim policajcima ne bih bio tako popustljiv. Konačno je došla još jedna marica. Ušla je visoka policajka i mumlajućeg putnika kome su pantalone pale do pola dupeta izveli su iz aviona.

"Sad će boga da ubiju u njemu", otpratio ga je zloslutni putnički glas.

Kao posledica policijske gluposti zakasnili smo četiri sata, izgubili red na snežnom beogradskom aerodromu i u magli odleteli u Budimpeštu. Tamo su odjednom zapištali svi mobilni telefoni.

"U Pešti smo. Za pedeset minuta ćemo poleteti. Ti nemoj da napuštaš aerodrom pa da mi čamimo tamo."

"Ne brini, super je, samo bezveze. Sigurno ni Nada iz Moskve nije poletela."

"Podgrevajte supu."

"Mi ćemo svi sa profesorom na slavu."

Bio je Sveti Nikola. Svi u avionu su bili pozvani kod nekoga. Šerpe su čekale na terasama. Sa ljutom ranom na srcu, ljudi su oplakivali svoju sudbinu. Tokom leta od Budimpešte do Beograda slušao sam Jeremijade gladnih i pobožnih. Iz putnika se izlivao raskošni talenat srpskog naroda za kukanje.

"Dosad bismo već jeli. Dosad bismo do deserta došli."

Neko ko je onomad, vraćajući se iz rodne grude, preživeo trodnevnu blokadu Hitroua može izdržati i ovo. Konačno se beogradski aerodrom ukazao u plavoj tmuši. Sitna svetla su zaiskrila duž piste.

"Baš je pobeleo ovaj Nikola", vikali su putnici.

"Koji?"

"Pa Tesla."

"Kod nas stvarno zima došla."

"Sibirska rapsodija."

"Sad bi trebala da se pojavi jedna devojka u šumadijskoj nošnji sa kondirom onako…"

Lepo je biti ovde. Makar bio umoran. Pojeo sam jagnjetinu, popio pivo, razgovarao s ocem i majkom, istuširao se posle dvadesetočasovnog puta, rekao sebi "Jutro je pametnije od večeri". I zaspao.

U toku noći su zavijale sirene kola jer ih je neko drmao ili obijao. Ujutro su poznati žuti mravi gmizali po pločicama u kupatilu. Pucale su petarde u magli. Verovali ili ne, psu jedne poznanice daju po tri grama bromazepana zbog tih petardi. Jutarnji lift je mirisao na parfeme. Nad autobusom su se uzvitlali udruženi galebovi i gavranovi, kao u Fiziologu. Sušilo se mnogo veša oko ciganskih baraka. Prešao sam Brankov most, radujući se prizoru. Opet sam prolazio pored bravarsko-buregdžijskih radnji. Pečenje jagnjeće, praseće, kuvana jela – obznanjivali su natpisi u izlozima kafana. U Knez Mihailovoj sam ugledao prosjaka za koga mi se učinilo da psuje, dok deklamatorski uzmahuje rukom kao da peva. Posle sam shvatio da ne psuje, već drži nemi govor. Obradovala su me srebrna drveta i draperije od električnog lamea pred "Jadranom".

Izborne bilborde je u gradu nemoguće ignorisati.

Izborna tema je vreme.

Đelić gleda na sat. Demokratska stranka poručuje: "Zato jer budućnost ne može da čeka". Pokojni Đinđić sa pocepanog plakata veli: "Imamo samo jedan Život". Pobednik Šešelj, koji u Hagu pravi društvo Pobedniku Pavkoviću, osmehuje se prolaznicima naduvanim osmehom. U kazahtanskom tehnikoloru Vuk Drašković izgleda kao da se popare najeo. Potamneli Bogoljub poručuje da "Srbija ima snage" a G17 se predstavio impersonalno – novcem. "Gore glavu, socijalisti." Koju glavu? Fašisti mrze Čedu što znači da bi trebalo da ga ja volim. Medijski vešto, on koristi sličnost sa Murnauovim Nosferatuom da bi apelovao na glasove srpske kulturne alternative. Pored lepe kravate nudi nam životvoran odmak od sabornosti. Koštunica, naprotiv, živi u vanvremenosti, tijo i bogougodno, skroman i pravedan, trećinu svega što zaradi daje hramu, trećinu – sirotinji. Zato se opredelio za parolu "Živela Srbija" i populističku uvlaku "Narod najbolje zna!".

Sit sam ih kao da sam jeo i povraćao. Sem miloševićevskih referenduma desili su se i Partnerstvo za mir i gasovod. Ali bez Kosova i Mladića sve je to… Možda je kleptokratska mrtvoumnost konstanta srpske političke scene i oni će ostati nad nama kao poklopac mrtvačkog sanduka. Možda nove vizije nisu moguće bez novih iskustava. Možda će navijači koji su pre ovih ratova obaveštavali zagrebačke navijače gde se nalazi najbliži Mekdonalds shvatiti gde se nalaze najbliže zemlje Evropske unije i kako se ide do njih. Možda će podići ruke i sa Anom Bekutom zapevati: "Draže mi je svoje ništa nego tvoje sve." Najmanje od Đinđićeve smrti, sumnjam da će nas naša pamet izvući iz jame u koju smo upali, nego samo neka globalna promena geostrateških odnosa.

Toliko o tome.

Interesantnije mi je šta se prikazuje u bioskopima i šta se prodaje u malim oglasima. Sve me zanima, i to što fitosept otklanja promuklost, i to što je manić – rečni bakalar, što je Ljubičevo ostalo centar domaćeg konjizma, i što je "Gumar ostavio devojku zbog para", i što su u Kraljevu ukrali bistu s groblja, i što nam svadbeni salon "Mlinarev san" nudi proslavu Nove godine, uz orkestar Preldžije… Zanima me sve što piše po zidovima. Primer? "Grafit mi možete precrtati ali srce ne"; "Koca Profuknjača"; "Bežanijska kupus klub, izbijem vam kurcom zub". Kad dođem kući, televizor me vodi kroz "krajeve teško zamislive lepote" u emisiji "Lov i ribolov Mongolije". Brega mi okreće onaj neprolazni osmeh u slatko-kiselom sosu. Počinju radovi na novom tornju na Avali. Otvorio se novogodišnji vašar sa mirisom roštilja, rasprodajom i zabavom. "Šta se vašoj deci najviše sviđa?", pitaju ženu kraj ubrzanih ringišpila i Hali-Galija na vašaru. "Najviše im se sviđa ono na šta ne smeju da sednu." Neka cura u noćnom programu liže mobilni telefon. "Za moju dušu ranjenuuuu-uuu", oteže pevaljka. Na pijaci tip prodaje čarape a na kartonu je ispisao "kupujem auto", Može li trampa?

Vratio sam se u zanimljivi grad koji će vreme učiniti običnim. Ja ti nudim sreću kao iluzionist, tamnu stranu grada, govor ulice… Najinteresantnije je osluškivati pisane i izgovorene reči u ovom prvom periodu. Punim se jezikom kao kola benzinom. Ovaj proces mi periodično pomaže da obnovim svoju gradsku podsvest. Narodnjaci, trač revije, kič – jesu rezervoar vitalnosti. Šta je loše zavisi od toga čega ti je previše, za čim osećaš avitaminozu. "Barabe? Nisu ti ni prošli pored baraba", brbljaju ulice. "Majke im ga spotaknem! Svi su antiglobalisti, a ‘oće kompjutere, mobilne telefone." "Ovde je najveća filozofija najesti se", mudruje moja rođaka. "Sve su lepše i sve su dalje", setno veli moj drugar za beogradske devojke i žmirka zelenim očima. Ideolozi smatraju da višeglasje grada ima samo jedno značenje. Nisam siguran.

Pošto usled džet lega ne mogu da spavam, na Pinku slušam reči koje su, po Vuku, izašle iz srca "cijeloga naroda".

"Metafora. U njoj ti ja", visokoumno peva Petra; "Hvala za ruže crvene al’ meni slabo stoje / bolje mi dajte uvele ko što je srce moje"; "E moj Žiko, ‘de su pare / Ostale kod konobare"; "A život teče, pomera se starog sata klatno"; "Jednom nas neće biti drugi će vino piti, svanulo je, svanulo pa šta?"

Zaista sviće. Sunce se probija kroz maglu. Zlatni i žestoki jutarnji prozori učestvuju u obnovi sveta.

Raspevana Tijana se kreće kao Fric Langov automat i poručuje:

"Kad padnu zavese nadam se da bolje uloge čekaju nas."

Vladimir Pištalo