Turkmenistan - Saparmurat Nijazov:
Groteskni diktator

U eri globalizma, o fenomenu lika i dela Turkmenbaše sigurno će se još mnogo raspravljati. Način na koji je Saparmurat Nijazov 22 godine vladao Turkmenistanom izaziva i smeh i zgražanje. Siroče iz Drugog svetskog rata, uvek nasmejan, Saparmurat Nijazov brzo je napredovao partijskom lestvicom ka vrhu države. Kompleks iz detinjstva Nijazov je uspeo da prenese na celu naciju, proglasivši se "ocem svih Turkmena". Dok zapadni analitičari pitaju da li je samoproglašeni "otac svih Turkmena" (bio) najluđi diktator na svetu, istočni lideri bivšeg sovjetskog bloka smatraju da je Nijazov, za razliku od njihovih zemalja, uspeo da sačuva socijalni mir u zemlji. Turkmenistan je nakon pada Berlinskog zida postao zatvorena zemlja sa ogromnim rezervama prirodnog gasa, peta na svetu, koji se izvozio u Rusiju i zemlje Zapada. Turkmenbaša je zabranio i korišćenje interneta, a strane organizacije i mediji tretirani su kao "peta kolona". Promenio je nazive dana u nedelji i meseci, tako da godina počinje mesecom Nijazova, a subota je dan "duhovnosti Turkmenbaše". Uveden je i nacionalni praznik dinje. U Turkmenistanu, prema Nijazovu, pubertet traje do 25, mladost do 37, a starost počinje u 85. godini. U glavnom gradu Ašhabadu imena ulica zamenjena su brojevima. Saparmurat Nijazov obećao je da će pobediti pustinjsku klimu tako što će nedaleko od Ašhabada, u planinama Kopetdaga, sagraditi ledeni dvorac u kome će hiljade turkmenske dece učiti da skijaju dok je napolju plus 40 stepeni. Usred pustinje, Turkmenbaša je uložio 18 miliona dolara u izgradnju zoološkog vrta za pingvine kako bi, prema njegovim rečima, "spasao tu životinjsku vrstu od globalnog zagrevanja".

Otac svih Turkmena napisao je dva dela knjige Ruhname, što u prevodu znači Knjige duhovnosti, koje u turkmenistanskom parlamentu stoje u istoj ravni sa ustavom i Kuranom. U njima Saparmurat Nijazov iznosi svoje misli o moralu, braku, bratskim i komšijskim odnosima. Ruhname su obavezne gotovo za sve Turkmene, uveden je specjalni ispit o poznavanju Knjige duhovnosti bez čega nije moguće upisati fakultet, dobiti posao ili vozačku dozvolu. Ukoliko deca primete da njihovi roditelji nedovoljno poznaju učenja Nijazova, slobodno ih mogu prijaviti učiteljima ili predstavnicima vlasti. Turkmenbaša je tvrdio da svako ko tri puta pročita njegovu knjigu direktno odlazi u raj.

Zakonom su zabranjeni opera i balet, koje je Nijazov nazvao "potpuno beskorisnim". Zabranjeno je slušanje radija u kolima i nošenje duge kose, brade, kao i stavljanje zlatnih zuba – nekad rasprostranjenog običaja kod Turkmena. Saparmurat Nijazov zakonom je zabranio sidu, pa čak i upotrebu te reči.

U Turkmenistanu se zakoni donose bez zvanične rasprave, a političke ličnosti – u skladu sa voljom Turkmenbaše (koji je u zemlji temelj i vrh piramide zakonodavne i izvršne vlasti) – mogu preko noći da postanu slavne ili prosto da nestanu. Više od 200 funkcionera Turkmenbaša je samoinicijativno smenio i kaznio. Pre tri godine iz ne sasvim razumljivih razloga na 20 godina robije osuđen je glavni muftija Narsulu ibn Ibadulu. Smatra se da je muftija planirao da osnuje islamsku partiju – opoziciju Turkmenbaši. Nijazov je stvorio "ministarstvo istine" koje ima ingerenciju nad advokatskom komorom i službom za suzbijanje kriminala. Saobraćajnu inspekciju podredio je Ministarstvu odbrane Turkmenistana, a prihodima od gasa izraženim u milijardama dolara raspolagao je lično Saparmurat Nijazov. Jedan od najvećih političkih bisera Nijazova je uvođenje 36-kilometarskog maratona, koji je bio obavezan za ministre u vladi Turkmenistana zbog "očuvanja njihovog dobrog zdravlja".

U svojim knjigama Nijazov tvrdi da "Turkmeni počinju sisati demokratiju zajedno sa majčinim mlekom". Diktatura Turkmenbaše podseća na grotesku i drugačija je od onih koje smo videli u XX veku, pa i od savremenih autokratija kao što je surovi totalitarizam predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka. To je centralnoazijsko poimanje demokratije, koje je nametnuo sam Turkmenbaša kako bi se zaustavila vekovna pravila koja su vladala između stotinu zaraćenih turkmenskih plemena. Saparmurat Nijazov je početkom devedesetih rasterao opoziciju, čija se većina predstavnika danas nalazi u Moskvi. Uz svu raskoš u centru Ašhabada i luksuzne odaje Turkmenbaše, petomilionski Turkmenistan uglavnom živi u siromaštvu, a prosečna plata je 50 dolara; međutim, Turkmeni besplatno koriste gas, struju i vodu.

Turkmenistan je posebno značajan za Evropsku uniju, gde je od jula 2004. godine stupila na snagu odluka o slobodnoj nabavci gasa. Poslednjih godina Turkmenbaša je počeo da prodire na evropsko energetsko trižište. Cev sa turkmenistanskim gasom stigla je do našeg severnog suseda Mađarske, a potpisan je i ugovor do 2010. godine o isporuci 1,2 milijarde kubnih metara "plavog vazduha". Ukrajina je u 2006. godini od Turkmenistana kupila znatno više gasa nego od Rusije. Znajući da sedi na "zlatnom gnezdu", Nijazov se ne boji ni Rusije ni Zapada. Posle neuspešnog atentata na njega, u jesen 2002, počela su masovna hapšenja među kojima je bilo ostranih državljana, iz Rusije, Turske i Sjedinjenih Država.

Nijazov je uvek bio nasmejan, raspoložen za šalu kada su mu dolazili retki gosti – diplomate i državnici. Zaštitna ikonica državne televizije je u obliku bistice Nijazova, a njegov portret krasi hiljade objekata. Njegovim imenom nazvani su gradovi, sa njegovim likom štampaju se novčanice, pa i poklopci za jogurt. Širom cele zemlje izgrađeni su spomenici i statue Saparmurata Nijazova i njegove majke. Najveći je u centru Ašhabada, pozlaćen je i okreće se putanjom sunca.

"Otac nacije" je bio strog i prema vlastitoj deci. Turkmenbaša junior, Murat Nijazov, poznat je po preprodaji oružja i veliki je ljubitelj noćnog života. Britanski mediji kažu da je Murat za jednu noć u kazinu u Madridu prokockao 12 miliona porodičnih dolara, što je veoma naljutilo "starog". I verovatno bi se autokratija u Turkmenistanu pretvorila u "sultanat", kao što je to slučaj u komšiluku, u Azerbejdžanu gde vladaju Alijevi, ili u Kazahstanu gde je Nazarbajev u politiku uveo svoju ćerku Darigu, da Turkmenbaša još pre smrti nije radikalno odlučio da mesto predsednika neće pripasti "bitangama", makar to bili i najrođeniji.

Boris Varga, dopisnik BBC-ja za Jugoistočnu Evropu