Rumunija i Bugarska ušle u Evropsku uniju:
Evropski susedi na istoku

U Srbiji bi trebalo mnogoviše skromnosti i realističnosti, kada sa površnih (pro)putovanja stičemo utisak da su Rumuni i Bugari znatno siromašniji čak i od nas i da su u Evropsku uniju ušli više zbog političkih interesa vodećih zemalja EU-a

Bez obzira na nešto bučnog novogodišnjeg publiciteta u našim medijima, stiče se utisak da je Srbija, u ozbiljnom smislu, prilično zatečena ulaskom Rumunije i Bugarske u Evropsku uniju 1. januara 2007, iako je, dakako, konačna odluka o tome pala odavno, još 2004. godine (posle procesa koji je praktično startovao još oko 1990. godine i pregovora o pridruživanju koji su trajali četiri godine). Taj utisak ne umanjuje ni okolnost da je i naše najšire televizijsko gledalište moglo da čuje kako je Boris Tadić, predsednik Srbije, čestitao telefonom svojim kolegama Trajanu Baseskuu i Georgiju Paranovu ulazak u Evropsku uniju, ali kod nas, valjda zbog predizborne gužve, ovim povodom nije publikovano gotovo ništa studioznije o ekonomskim posledicama okolnosti da sada imamo još dva "nova evropska suseda" – i to na istočnim granicama.

Istina, u stručnim vladinim krugovima (koji su se bavili operacijom prethodnog, dvonedeljnog "prisustva" Rumunije i Bugarske u CEFTI) i kod kupaca ovde popularnih, jeftinih Dačijinih automobila (koji sada poskupljuju), već odavno se znalo šta konkretno za Srbiju znači ulazak istočnih suseda u EU, ali bi bilo korisno da je o tome temeljnije izveštena i šira, pre svega poslovna javnost. Naime, ako ostavimo ovde po strani strateško-politički značaj "novih evropskih okolnosti" koje su iskrsnule na prostoru između, na primer, Srbije i Rusije (da spomenemo samo jedan od stotinu aspekata mogućeg geostrateškog mudrovanja na ovu temu), i sama činjenica da je reč o dve komšijske zemlje sa kojima imamo spoljnotrgovinsku razmenu od oko 1,2 milijardi dolara godišnje upućuje na zaključak da moramo imati na umu sve posledice (i pozitivne i negativne) koje će kod nas izazvati, na primer, okolnost da prema uvozu iz ovih zemalja možemo uvesti carine, kao i prema drugim članicama EU-a, a na tržištima tih zemalja uglavnom prodavati po beneficijama koje smo dobili iz Brisela. Preciznije rečeno, protekle godine smo u prvih deset meseci (dotle je stigla tekuća statistika) iz Rumunije uvezli robe za 351 milion dolara, a tamo smo izvezli robe za 133 miliona, dok je uvoz iz Bugarske, u istom razdoblju, bio 317 miliona dolara, naspram našeg izvoza od 122 miliona dolara.

PERSPEKTIVE: Nije, naravno, samo reč o spoljnotrgovinskim posledicama po Srbiju koje će ostaviti ulazak Rumunije i Bugarske u "bolje evropsko društvo", nego i o nizu drugih, veoma važnih stvari. Predsednik Tadić je, na primer, već spomenuo na jednom predizbornom skupu u Banatu, da se sada na stotine evropskih kompanija koje su dosad poslovale u Rumuniji (pa i u Bugarskoj) nalazi pred odlukom da li da svoje pogone presele u Srbiju ili krenu dalje na istok (u Moldaviju ili Ukrajinu, na primer) – a reč je, zapravo, o onim firmama kojima ne odgovaraju evropski (ekološki ili carinski ili drugi fiskalni) propisi i standardi. No, i u tim firmama ima posla i plata za one koji su nezaposleni, pa bi i one bile dobrodošle našoj ekonomiji – dok se i sami ne uselimo u Evropsku uniju, ako se uselimo.

Ili, već i sama činjenica da je Bugarska po uslovnom nalogu Brisela bila primorana da uoči Nove godine ugasi još dva stara generatora, koje su pokretali reaktori "černobiljske generacije", od po 1000 megavata, u nuklearnoj elektrani u Kozlodoju izaziva ozbiljne promene na energetskom tržištu u regionu (bez obzira na to što će kroz pet-šest godina biti izgrađena dva bloka iste snage u novoj bugarskoj nuklearki) – objektivno povećava finansijsku vrednost EPS-a i podiže atraktivnost izgradnje bar još dve termoelektrane u Srbiji.

I naši saobraćajni planeri moraju sada da se ekspresno oslobode i poslednjih naslaga stare floskule o "nezaobilaznosti" Srbije na evropskom putu na jugoistok, jer nije slučajno da će jedan od prvih poduhvata između Bugarske i Rumunije (dve uglavnom pravoslavne zemlje koje se baš nisu ljubile tokom istorije), biti posvećen izgradnji drumsko-železničkog mosta kod Vidina, a ugovor će biti zaključen krajem januara. Naime, pre neki dan je u Sofiji saopšteno da je tamošnje Ministarstvo saobraćaja počelo pregovore sa učesnicima tendera radi zaključenja ugovora za izgradnju mosta na Dunavu, Vidin–Kalafat, na evropskom koridoru koji od Drezdena vodi do Istanbula, a španska kompanija Formento SA sama saopštava da se smatra pobednikom na tom tenderu (ponudila je izgradnju za 150 miliona dolara). Ovde treba naglasiti da je sporazum o gradnji ovog mosta između Rumunije i Bugarske potpisan još 1. januara 2000. godine, ali je ceo projekat, čini se, bio sabotiran protekle četiri godine – sve dok "sukob birokratskih interesa" nije razrešio ulazak obe države u Evropsku uniju. Uostalom, i Rumunija i Bugarska sada će "plivati" u investicionom kapitalu za izgradnju raznovrsnih saobraćajnih i transportnih magistrala – a neke od najkrupnijih opredelila je Evropska unija i oni spajaju Crno sa Egejskim i Jadranskim morem – južnije od Srbije.

Mada ima zlovoljnih posmatrača koji ističu da je Evropska unija proteklih dana u svoj klub primila 21,5 miliona rumunskih građana i oko 7,8 miliona Bugara "bez radosti", valja primetiti da je EU sa svojim novim 26. i 27. članom stigla do korpusa od oko 490 miliona potrošača. Istina, reč je o državama u kojima su obični ljudi siromašni otprilike kao i mi, jer prosek mesečnih plata je u Rumuniji oko 300 evra, a u Bugarskoj oko 180 evra. Naše nove komšijske članice EU-a su zemlje sa trenutno samo oko 33 odsto prosečnog bruto društvenog proizvoda u Evropskoj uniji, ali su već u fazi značajnog prosperiteta – u dužem vremenskom razdoblju praktično bržeg od onog u Srbiji.

BILANSI: Rumunija ulazi u Evropsku uniju nakon godine u kojoj je postigla stopu rasta bruto društvenog proizvoda (BDP) od sedam odsto, sa blizu 24 milijarde evra u deviznim rezervama, sa stopom inflacije koja je oko šest odsto (dok je 2001. godine bila preko 35 odsto), sa prosečnom kamatnom stopom od oko osam odsto na godišnjem nivou, sa ukupnim direktnim stranim investicijama od preko 26 milijardi evra (najveći investitori su došli iz Holandije, Austrije i Nemačke), sa izvozom od blizu osam milijardi evra i uvozom od oko 10,5 milijardi evra, sa stopom nezaposlenosti od oko samo šest odsto itd.

Pri svemu tome, kada je reč o evropskoj budućnosti Rumunije, treba imati na umu da po svim stručnim procenama, u ovu članicu EU-a treba u narednih sedam godina da se slije oko 31 milijarda evra, što zajedno sa obaveznim učešćem same Rumunije znači da će biti aktivirane investicije od ukupno oko 52 milijarde evra. Zanimljivo, poslednji paket zakona koji se našao pred rumunskim parlamentom bio je paket propisa koji treba da zauzdaju moć obaveštajnih službi.

I Bugarska je već uoči ulaska u EU bila u fazi ubrzanog privrednog rasta – samo između 2002. i 2005. godine ona je postigla prosečnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda od oko pet odsto i uspela da ga na kraju tog razdoblja podigne na blizu 20 milijardi evra. Već krajem 2004. godine BDP per capita je otprilike pristigao naš prosek i dostigao 2298 evra ili preko 3000 američkih dolara. Inflacija je takođe stavljena pod kontrolu i već šest godina se kreće između dve i šest odsto godišnje. Devizne rezerve su krajem prošle godine dosegle oko 8,6 milijardi evra itd.

Mogli bi se sa obilnih sajtova institucija Rumunije i Bugarske skinuti i mnogi drugi, nepovoljniji podaci, koji ukazuju i na krupne i mnogobrojne probleme njihovih ekonomija, ali se pisac ovih redova ovde ograničio na one koji jednostavno upućuju na zaključak da bi nama u Srbiji trebalo daleko više skromnosti i realističnosti, kada sa površnih (pro)putovanja stičemo utisak da su Rumuni i Bugari daleko siromašniji čak i od nas i da su u Evropsku uniju ušli više zbog političkih interesa vodećih zemalja EU-a, nego iz njenih potreba da nastavi sa širenjem tržišta. Slike koje traju u našim glavama uglavnom potiču iz prošlosti, a ako se i sami ubrzo ne pridružimo komšijama u evropskom klubu – verovatno ćemo biti suočeni sa "pokaznom" vežbom ubrzanog rasta, pa nam se može dogoditi da posao uskoro počnemo tražiti ne samo u Rumuniji nego čak i u Bugarskoj. Uostalom, zar češka industrija od ulaska u Evropsku uniju nije zabeležila 50 meseci uzastopnog rasta – a to bi nama toliko trebalo.

Dimitrije Boarov