Roman:
Kastorp se vraća iz rata

Srđan Valjarević: Komo
Samizdat B92, Beograd 2006.

Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, mnogo hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.

Eto čemu služe književne stipendije: zato da se tokom njihovog trajanja ne radi ništa. Pa da se o tome posle napiše roman... Tako to izgleda u šali, ili u viziji onog poslovičnog Malog Đokice, ali Srđanu Valjareviću uistinu uspeva da se izvanredno poigra sa konvencijama regularnog "književnog života", možda otuda što mu habitusom uopšte ne pripada, pa mu otuda nit ugađa nit mari da ga "parodira".

Kako god, jako brzo nakon izvanrednog Dnevnika druge zime, Valjarević objavljuje Komo, novi roman nesumnjive i neprikrivene autobiografske inspiracije, zaronivši još malo dublje u (ličnu) nedavnu prošlost koja je, u konačnici, rezultirala onim što je opisano u prethodnom romanu. Njegov junak – baš kao i sam pisac – dobija koncem devedesetih Rokfelerovu stipendiju, i odlazi na mesec dana u raskošno odmaralište na obali jezera Komo, na severu Italije, tik uz granicu sa Švajcarskom. Svrha ovog boravka: "da na miru piše". Što je, međutim, Valjarevićevom junaku, piscu u nestajanju, smorenom i dezorijentisanom od osobne i kolektivne egzistencijalne čamotinje, poslednja stvar na pameti. Odlazak iz tmurnog, raspadnutog, koleričnog, represivno-depresivnog Beograda s kraja Miloševićeve ere, u kojem junak jedva preživljava baveći se nizom bezveznih trange-frange poslova i zaglibljujući se u dugove i rutinu besciljnog životarenja, u idilično, prirodnim lepotama i diskretnim – u smislu: nerazmetljivim, neskorojevićkim – luksuzom prebogato okruženje rezidencijalne vile u mestu Belađo, sam je po sebi na granici nadrealnosti, bajkovitosti: Valjarevićev se narator do kraja knjige neće prestati čuditi šta ga je snašlo i otkud on uopšte onde. Mada je to tiho čuđenje, kao i uvek kod Valjarevića, istovremeno i prihvatanje: život smišlja scenario, ti mu se prilagođavaš i buškaš mesto za svoju rolu... Ta spoljnim i u dobroj meri slučajnim okolnostima prouzrokovana promena perspektive, to privremeno, oročeno, jedva-pa-stvarno izgacavanje iz bljuzgavice ratno-kvazitranzicijskih beogradskih zima u svet jasne i bistre vode i isto takvog neba nad njom, to osvežavajuće izmeštanje tačke gledišta, omogućava piscu da uobičajenu "introspektivnost" svojih proza jače, kompleksnije i bolje nego ranije nadogradi klasičnijim romanesknim rekvizitarijumom: iako naizgled organizovan kao neka vrsta nedatiranog dnevnika (trideset poglavlja za trideset jezerskih dana), Komo je punokrvan roman čiji su važniji junaci oblikovani umešno do perfekcije, baš kao i njihovi odnosi sa pripovedačem. U tom je smislu najzanimljivija njegova mahom neverbalna, izmenjivanjem crteža ostvarivana komunikacija sa mladom seoskom konobaricom Aldom, partnericom u jednoj, recimo, ne-baš-realizovanoj (a opet izvanrednoj i uzbudljivoj) ljubavnoj priči: te su stranice romana uistinu antologijske, one su još jedna potvrda stare istine da je Valjarević – u ovo doba sveopšte raspričanosti – poput nekog zen majstora: što manje, i što "običnijih" reči koristi, to više kaže... Slično se može reći i za nepogrešivo izveden razvoj muškog prijateljstva s kafedžijom Augustom. Na drugoj strani, ovoj Valjarevićevoj strategiji, naizgled paradoksalno, pripada i opušteno i drugarsko komuniciranje s konobarima Grigoriom i Mahatmom (nimalo lišeno ironičnih verbalnih eskapada, neretko dobrih prilika za demonstriranje nedovoljno uočavane Valjarevićeve ležerne, neiskreveljene duhovitosti), kao underclass "marginalcima" raskošnog mikrosveta Vile, te distancirano opštenje sa većinom drugih gostiju Vile, među kojima ostaje stranac – neko ko "klasnim instinktom" oseća da ne pripada svetu koji se kreće po takvim mestima.

Kao što ume da napravi malo čudo od "nevažnog" susreta u nekom beogradskom sokačetu, Valjarević je i u Komu iznad svega fenomenalan opservator, liričar detalja, od onih iz prirode, preko onoga što se može pročitati na ljudskome licu, pa do pripovedačevih unutrašnjih stanja. Karusel svojih "sustanara" portretiraće briljantno, a još će se radije posvetiti "običnim" meštanima Belađa, koji su mu mnogo zanimljiviji, i sa kojima uspostavlja najdublje relacije.

Ima, međutim, jedna stvar koja me kopka: od trenutka kad sam sklopio korice ove knjige živo me zanima da li je Valjarević čitao Manov Čarobni breg, i da li mu ta knjiga išta znači? Jer, ja se te paralele ne mogu osloboditi: onaj koji dolazi u Komo kao u nekakvo privremeno utočište od oluja epohe, kao u sanatorijum za zdrave, tihi i izolovani mikrosvet – nota bene: na švajcarskoj granici, pod Alpima... – mimo "ostatka planete", pomalo je nalik Hansu Kastorpu, mada i lično i "epohalno" od njega stariji i umorniji. S tim da je on, moglo bi se reći, Kastorp koji se vraća iz rata, pa dolazi da vidi šta je od svega gore preostalo; uz mali napor volje, pronaći ćete u internacionalnom serklu na obali jezera Komo i Setembrinija, i Lea Naftu, a o Madam Šoša da i ne govorimo... Bolje i gore Ruse, zamenili su pak Novi Rusi, kasta za sebe.

Sa ili bez autorove svesti o ovoj, ‘ajmo reći, "kastorpovskoj paradigmi", Komo je izvanredan roman, a Valjarević postaje pisac do te mere dragocen za zdravlje i čestitost savremene srpske književnosti da bi ga vredelo, ako treba, svake godine slati na po mesec-dva negde da ništa ne radi, pa da nas posle izvesti o tome: on nam, brat-bratu, više vredi i kad "ne radi", nego mnogi drugi kad crnče, dušmanski mučeći i papir i nas koji smo na njih osuđeni zbog ko zna kojih grehova iz prethodnih života.

Teofil Pančić