Koncert:
Rezon(ator) ljubavi

Tommy Emmanuel, 28. I 2007, KNU/Beograd

Kad sam prošlog leta, pentrajući se uličicama Asizija, naleteo na riđeg, bledog i pegavog ali odličnog brazilskog gitaristu Romera Lubamba – jednog od najboljih učesnika obližnjeg Umbria Jazz Festivala – koji je takođe razgledao čuveni gradić, bez naročitog razmišljanja iz torbe sam potegao i poklonio mu aktuelni primerak uobičajeno kvalitetnog koncertnog CD-a beogradskog Guitar Art Festivala. Razgovor je bio prijateljski, kratak i podrazumevajući, pa... valjda Romero čeka poziv.

Tek sam posle shvatio da sam nekoliko komada tog albuma nesvesno poneo i mirne savesti podelio znalcima, jer iza tog izdanja stoji jedna od najpouzdanijih kulturnih/umetničkih manifestacija početkom ovog veka u Beogradu. Jugoslovenska asocijacija klasičnih gitarista s Boškom Radojkovićem na čelu u svega nekoliko sezona prešla je dug put i dostigla zavidan nivo: njihov entuzijazam je pogonsko gorivo Guitar Art Festivala (GAF, www.gaf.co.yu), sad već u čvrstom zagrljaju nadležnih ustanova, sponzora, donatora, prijatelja... Elitizam se ispoljava samo kroz kvalitet, bez predrasuda prema bilo kojoj vrsti muzike, koncerti svetskih zvezda gitare su osa oko koje su razigrani razni programi, prostori, delatnosti. U nizu prednosti koje bi prijale i starijim i bučnijim festivalima prestoničkog Beograda, u svom VIII pojavljivanju GAF se protegao i vremenski pa je ove godine prvi/uvodni deo započeo izvanrednim koncertom Australijanca Tomija Emanuela u punoj, akustičnoj sali Kolarčeve zadužbine (ulaznice po 1200 i 1500 din.).

Mladolik ali prekaljen, samouk/sluhista, svirač brz ko struja, po potrebi čovek-žičano-udarački-orkestar i punokrvni zabavljač, Tomi je ponajviše ostrašćeni muzičar i virtuozni gitarista kome tipično australijska neposrednost ipak ne prelazi u jeftini klovneraj tipa Najdžela Kenedija. Na pola razmaka od Lia Kotkea (Leo Kottke – koga?! Proverite!) do Krokodajla Dendija, T. Emanuel nagazi gas i može da oduševi mrzovoljne pivopije u lokalnom pabu, ali i da natera (možda već u sledećem dolasku?) krcat Sava centar na ples. Heartbreak Hotel nije bio neophodan, s gitarom na desnom kuku i nervoznom levom nogom ionako priziva stav mladog Elvisa, a pristup instrumentu i zvuku su mu pretežno rokerski. Umerena elektrifikacija Tomijevih akustičnih gitara pomaže da se naglase i do danas nedovoljno istražene mogućnosti tog instrumenta, masovno bagatelisanog od miliona lako-ćemo muzikanata-pozera. No Emanuel ne štedi pojačalo pa svaki njegov šafl i bugi udara kako valja, a pristojno i peva u ponekim obradama kao što je odlična House Of The Rising Sun. Laka klasika (Debisi) tu je više kao ilustracija prenosa s klavira, a ne znajući granice među stilovima, žanrovima i inim, časom je u sopstvenom instrumentalu Tall Fiddler posvećenom vratolomnom kantri-violinisti Bajronu Berlinu.

Fingerpicking (čupkanje, okidanje žica prstima – prim. a.) naravno nije kopanje nosa, nego Tomijeva omiljena tehnika i najviše ga približava kantri-i-vesternu, u kategoriji gde je nedavno dobio i Grammy nominaciju za instrumentalni kantri-nastup. On sarađuje s rok/pop zvezdama (Klepton, Vonder) i simfo-orkestrima ali uzori su mu veliki majstori-stilisti s razvođa akustične i električne gitare sredinom prošlog veka – Les Pol, Čet Etkins (s kojim je ‘96. uradio album The Day Finger Pickers Took Over The World, jedan od Emanuelovih 14) i nešto posle Henk Marvin. Utoliko je razložen Day Tripper ne samo uveo u Bitls blok nego i pregledno i primamljivo demonstrirao kakva čuda Tomi čini s tih šest žica – i ‘Da, ljudi, posle požurite kući i probajte ovo na svojim gitarama, svakako!’.

Balade su mu u početku poslužile tek kao predah od brzometnih prstoreda, ali Somewhere Over The Rainbow i Amazing Grace već su filigranski dometi za kojima ne zaostaje ni Angelina nežnog vokalnog uvoda, posvećena njegovoj mlađoj kćeri. Na suprotnom kraju dinamičke osovine ova dva sata (uključujući biseve) neočekivani su udarački zahvati – Tomi Emanuel je i zadivljujući perkusionista, bez dodatne opreme! – te elektronski efekti za dočaravanje aboridžinskog posela. Dotle je već neizbežan zaključak da Tomi i još poneki, istinski vrhunski gitaristi svoj instrument ne koriste kao falusni simbol, već postupaju s njim (skladno oblinama, materijalu, zvuku...) kao sa ženom. Sa strašću tango-igrača Emanuel barata svojom partnerkom, doduše u dobu pre-korektnosti, pa je udara, šamara, gura, lupa, uvrće joj žice i čivije...

Kao i prvi put kad je gostovao u Beogradu, pre godinu dana u Narodnom pozorištu (hvala Korneliju Kovaču), za zvanični kraj intonira Imagine i publika se dirljivo uključuje da peva tu najlepšu nebitlsovsku Lenonovu pesmu.

VIII Guitar Art Festival je sjajno počeo! U februaru nam dolaze Džon Vilijems (ex Sky) & Džon Etridž (ex Soft Machine), Pepe Romero, Miroslav Tadić & Teofilovići, Rene Obri...

Dragan Kremer