Velika Hoča i Orahovac:
Dečanska vinica

I ove godine su Srbi iz Orahovca i Velike Hoče orezali lozu na Svetog Trifuna i time započeli radove u vinogradima, ali pitanje je da li će dočekati berbu na svojoj zemlji

PROPAST CARSKIH VINOGRADA: Velika Hoča

Smeštena kao u gnezdu međ vinograde, sa Prokletijama i Šar-planinom na horizontu, Velika Hoča u srcu Metohije vekovima živi zahvaljujući vinogradarstvu. Po istorijskim izvorima, još od XII veka kada je Stefan Nemanja ovo mesto priložio manastiru Hilandaru. Vrhunac razvoja je postignut u srednjem veku kada su bogati stanovnici podigli 24 crkve i dva manastira. I manastir Visoki Dečani je prepoznao bogatstvo zemljišta pomilovanog mediteranskim vetrovima, zasadio vinogorja i u Velikoj Hoči smestio svoju vinicu. Tada se obrađivala autohtona sorta crvenog vina: prokupac.

Ostalo je čak 13 crkava iz tog doba, kao i dragoceni primeri gradske arhitekture XIX veka. Neke od njih, kao što je stari Saraj, strani donatori su obnovili. Ali ostalo je samo 650 stanovnika, Srba, koji žive okruženi KFOR-ovim osmatračnicama i žicom, u ritmu svakodnevnih poseta austrijskih džipova i oklopnih vozila. "Sreća da imamo KFOR, inače baš ništa ne bi’ mogli da obrađujemo", kaže Zlatko, mlad, rumen i stasit vinogradar, dok pijucka jutarnju rakiju i kafu sa monasima i vojnicima koji su došli da obiđu selo i nabave zalihe vina. "Svega 35 odsto vinograda može da se obrađuje u ataru, a danas je vinogradarstvo jedina proizvodnja i izvor prihoda za 60 odsto Srba", tvrdi Dejan, koordinator za opštinu Orahovac ispred Koordinacionog centra. Sve manje ima prokupca, gaje se merlot, game i vranac jer proizvode veće količine. Vinograde u "albanskoj teritoriji" niko ni ne pomišlja da obrađuje, već ih polako prodaju.

Strah je sveprisutan i na putu za gornji Orahovac, udaljen tri kilometra, gde je takođe u "enklavi" preostalo 500 Srba i romska mahala. Komšije su im 30.000 Albanaca, od kojih ih odvaja par ulica i "no man’s land" izgorelih kuća. Spaljene su u leto 1999, nakon ulaska NATO trupa na Kosmet i UNMIK-ovog preuzimanja administracije. "Put do Orahovca nije obezbeđen, više puta je pucano na kola, pa se uvek tri puta prekrstimo kada krenemo", kaže Zlatko. A mora se otići: u Orahovcu je kancelarija Koordinacionog centra, srednja škola, srpska pošta i dom zdravlja.

"Nama je najveći problem kako da prodamo vino i rakiju", kaže Zlatko. "Albanci bojkotuju srpske proizvode, a stranaca je sve manje", konstatuje Dejan, koordinator.

Vezu sa tržištem imaju dva puta nedeljno, kada ih UNMIK-ov konvoj vozi za Kosovsku Mitrovicu. Veče pred polazak konvoja meštani Velike Hoče su se okupili u Žikinoj kafani, na trgu pored škole, zadimljenoj i pretoploj. Sami muškarci. Zidove krase slike Kosovskog boja. Sveće su spremne. "Struja nestaje svaki čas", rezignirano kaže Žika, koji takođe iznajmljuje nekoliko soba. Služi se gusto crveno vino, "muško i najbolje na svetu", kažu meštani. "Nije ni čudo što je car Dušan napravio vinodukt od Velike Hoče do Prizrena", dobacuju. "Nikada ovu zemlju neću napustiti", ljutito izjavljuje mladi Uroš, koji prodaje rakiju s izrezbarenim krstom u boci. "Meni je i deda obrađivao vinograde, kuda da idem?", pita se Vita, tužnog pogleda ispod kačketa. "Eh, kada bi’ mogli kolima, da se ne guramo kao životinje i da ne čekamo satima na red da se upišemo na spisak za konvoj. Ali kao prvo, benzinska pumpa je u Orahovcu. Ako stavimo srpske tablice na kola, rizik je, a ako stavimo kosovske, ne bi nas pustili u Srbiju. I ne daj Bože da kola stanu na putu", objašnjava Uroš.

Sutradan su meštani pošli konvojem, noseći vino i rakiju u plastičnim flašama. Prolazeći kroz Mališevo, Uroš pali cigaretu: "Ovde je bio veliki UČK štab 1998. Odavde su došli u Orahovac, osvojili ga, pa ih je srpska vojska isterala posle tri dana. Stradale su desetine civila sa obe strane, a nestali se još traže." Zgrožen, ne može da se pomiri sa novim kosovskim spomenicima koji se nižu usput, podignutim UČK herojima.

U Mitrovici su siromašniji prodali nekoliko flaša vina za 1,5 evra po litru, stojeći na ulici. Drugi su nastavili autobusom za Beograd i Niš, gde se vino služi u kafanama kao "domaće", jer nisu plaćene akcize. "Propisi ne dozvoljavaju da se sa Kosmeta prenese više od pet litara, pa zavisimo od raspoloženja carinika", kaže Dejan. "Traže nam posedovni list vinograda, UNMIK-ov ne priznaju, a katastarska služba koja se priznaje nalazi se u Kruševcu."

Da li će Srbi Velike Hoče i Orahovca ostati na svojoj zemlji, u zaštićenoj zoni po Ahtisarijevom planu? Od onih koji su otišli samo su se monasi manastira Zočište, tri kilometra od Velike Hoče, vratili i obnovili crkvu miniranu 1999. i sravnjenu sa zemljom 17. marta 2004. Spaljene srpske kuće, ponovo sazidane, prazne su. "U Velikoj Hoči ljudi ne znaju šta će sa sobom, piju, a za mlade devojaka nema", kaže otac Milenko, čuvar Dečanske vinice koji ipak veruje da je moguć razvoj turizma. Nije jedini, nevladina organizacija Art forum već godinama organizuje likovne kolonije pod pokroviteljstvom UNESCO-a. "Za sada je mirno, ljudi se slobodnije kreću, ali oprezni smo, liči na zatišje pred buru", ocenjuje Dejan. Orahovac je bio simbol zajedničkog života kao jedino mesto na Kosmetu gde Srbi i Albanci govore isti jezik, "orahovački". "I oni i mi se plašimo, svako svojih radikala, pa krišom i dalje održavamo veze, čak im i otkupljujemo grožđe", tvrdi jedan Srbin zahtevajući da mu ne objavimo ime.

Milica Čubrilo