Knjige:
Hrapave priče

Milan Đorđević: Majmun
Prosveta, Beograd 2006.

Ne upuštati se ali biti oprezan i, naravno, nikad se ne opuštati. Posmatrati svet ali u onome što se događa ne učestvovati.

Da li početi prikaz sa ili bez osvrta na gornji citat? U potonjem slučaju, moglo bi se početi ovako: "beogradski pisac Milan Đorđević ponajpre je poznat kao suptilan pesnik, svakako među najznačajnijima u svojoj i okolnim generacijama, te kao prevodilac sa slovenačkog. No, poslednjih je godina – recimo, "isprovociran" preterano zanimljivom stvarnošću ovog dela sveta – prisutan i kao prozaik i esejista".

Ipak, sve to vi valjda već znate. Zato je bolje početi ovako: gornji je citat svojevrstan životni moto junaka Đorđevićeve priče Oko, ali bi mogao funkcionisati kao kredo – svesni ili ne – i većine drugih ključnih protagonista Đorđevićevih priča u zbirci Majmun. Njegovi su naratori ponajčešće intelektualci, zatečeni u Velikoj Pometnji (rat, hiperinflacija, najezda nasilja i kriminala, emigracija...) koja će samleti njihove dotadašnje živote i (samo)predstave, izobličivši njihov identitet na najneverovatnije načine; u drugoj varijanti, oni su rezoneri koji nemoćno gledaju, prepoznaju, katalogizuju primere izobličenja svoje okoline.

Gore izrečeno daje naslutiti da Majmun nije baš zabavna i "laka" lektira za kraćenje vremena. Upravo tako: Đorđević je, štaviše, skloniji svesnom preterivanju kao (rizičnom, uvek rizičnom...) sredstvu za "razbuđujuće" udaranje čitaoca u intelektualni pleksus, nego što bi se poslužio (žanrovskim ili nekim drugim) strategijama zavođenja čitaoca. Za razliku, dakle, od onog živahnog hajvana u kavezu zoološkog vrta, Đorđevićev Majmun je opor, (su)mračan, kiseo ili gorak; gotovo bez izuzetka, u ovih je šesnaest priča neujednačenog dometa koncentrisan, recimo, ekstrakt beznađa jedne sive i surove balkanske epohe. I tu je negde izvorište i vrlina i mana ove proze.

Milan će se Đorđević u Majmunu najbolje "snaći" tamo gde stvarnosnu potku nadograđuje (kvazi)autobiografskim flešbekovima (Vinarna ‘Narcis’, odlična Emanuelova ćerka u kojoj je moćna ljubavna priča ostvarena bez otklizavanja u grotesku ili vulgarnost, Bara), smeštajući svoju naraciju u spisateljski svet (Slovenija, Klub književnika alias Francuska 7...), sa njegovim supijanim ritualima, sa njegovom sklonošću da se lepi za Zvučne Parole, ili da ih – još bolje – sam smišlja... Priča Oko intrigantan je pokušaj fikcijske nadogradnje i "prepričavanja" one čuvene fotografije na kojoj, u Bijeljini 1992, arkanovac šutira mrtvu (?) ženu; tri pripovetke koje su posvećene Filipu Davidu, Draganu Velikiću te Mirku Kovaču sračunato "oponašaju" njihove tipične spisateljske svetove, atmosfere, karaktere, no te su priče ipak dobro odmerene posvete, a ne samosvrhovite imitacije. Solitude je nepretenciozni, a dojmljivi kroki kakvih bi u Majmunu moglo biti i više, nekoliko je pripovedaka, kako rekoh, neposredno "inspirisano" bedom i sramotom ljudske egzistencije u Srbiji devedesetih (karakterističan primer: Pismo iz 1993. godine).

Đorđević se u pričama iz Majmuna koristi i fantastičkim motivima, ponajčešće u svrhu simboličkog, "nedidaktičkog" poentiranja, kao i ironijskim oneobičavanjem do posvemašnje grotesknosti (recimo, Iz dnevnika dedinjskog manijaka). Ovakva i slična "preterivanja" najjasnije otkrivaju gotovo opsesivan satirički naboj Đorđevićevog pripovedanja. Naravno da je to opasno: u nekolikim je pričama (Furia Balcanica, pre svih) "angažovanost" naprosto pojela naraciju, to jest, one se pre doimaju kao lamentativni politički eseji ovlašno preliveni pripovednom glazurom nego kao punokrvne pripovetke (iako u njima može biti puno krvi, ako znate šta hoću da kažem...). E, baš u takvim pričama, odviše tezičnim – kao i u nekim iz kojih probija jedan papirnati, neutemeljeni egzistencijalizam light (znate već ono: suicid, apsurd življenja...) – gdegde se pojače oseća i stanovita "drvenost" Đorđevićevog pripovedačkog jezika; kao da im je bila potrebna još jedna "ruka" pre puštanja pred čitaoca...

Dobro, da li je Majmun, na kraju i koncu, bolji kao celina ili na parčiće? Teško je reći. Radi se o zbirci apartnoj, hrapavoj, koja vam se neće tako lako dati, ali oko koje se ipak vredi potruditi, jer nije da neće biti nagrade/naslade. Uostalom, nisu li lake priče kao i lake ženske: prebrzo se izgustiraju?

Teofil Pančić