Zoom Treneri i mandatari – Ko je napustio brod a ko je izgubio kormilo Sve se meri preko prošlih i nekih budućih izbornih rezultata kao da se u tome iscrpljuje smisao politike i kao da je broj osvojenih poslaničkih mesta jedini cilj politike i jedini pomena vredan rezultat

piše: Dragoljub Žarković

Princ s Neretve: Javno prihvatanje odgovornosti za poraz

Dušan Bajević, do protekle subote trener fudbalskog kluba Crvena zvezda, naljutio se na igrače i publiku i napustio teren usred utakmice. Nije mogao da otrpi slabu igru svog tima i zvižduke publike s tribina. Posle će se spekulisati da je u džepu sakoa koji je nonšalantno prebacio preko ruke u trenutku kada je krenuo ka severnoj tribini Zvezdinog stadiona, tamo gde je izlaz s terena, već imao ugovor s nekim grčkim prvoligašem.

"Princ s Neretve", kako su Bajevića, dok je igrao fudbal, nazvali pesništvom nadahnuti sportski novinari, povukao je, po njima, nimalo prinčevski potez i ostavio je na terenu igrače koje je vodio. Učinio je to u trenutku njihovog posrtanja krunisanog posle i trećom loptom u sopstvenoj mreži, što Bajević nije ni video jer je već svima bio okrenuo leđa i otišao pravo u – legendu.

Svaka sportska priča ima neku širu poruku. To je, uostalom, osnov univerzalne privlačnosti sporta, kao kanalisanog, jasnim pravilima omeđenog nadmetanja između ljudi.

U osnovi, Bajevićev potez je ocenjen kao nesportski, ali, s druge strane, bio je to jasan gest o prihvatanju poraza i odgovornosti za poraz, priznanje nemoći da uspešno rukovodi kolektivom.

Literarno nadahnuće, pomešano s opštim mestima, nikako ne napušta sportsko novinarstvo pa sad čitamo i slušamo o "kapetanu koji prvi napušta brod koji tone" i odapinju se ka Bajeviću strele moralne i svake druge osude, a malo ko je spreman da u činu ove demonstrativne demisije prepozna i hrabrost da se javno, na stadionu, pred publikom, prihvati odgovornost za loš rezultat, da se na licu mesta plati cena neuspeha.

Čini mi se da je za to potrebna veća hrabrost nego za ostavku u klupskim prostorijama, koja bi, verovatno, i usledila nakon drugog uzastopnog poraza Zvezde na njenom stadionu, prvog posle dvadesetak godina. Nekako mi se još čini da su i onu natuknicu o Bajevićevom već tobože potpisanom ugovoru izmislili oni koji bi trebalo da slede njegov primer, isto onako ili nekako drugačije, ali svakako bi trebalo da odgovaraju za loše rezultate. Bajević je priznao da je izgubio a to se ne oprašta lako.

Politički semafor: Promena rezultata posle Đelićeve izgubljene lopte

Ova sportska priča nije nikakva alegorija o politici, najmanje o Vojislavu Koštunici, kako bi neki mogli i želeli da je pročitaju.

Koliko znam, on još nije primio tri gola a počeo je i da ih daje i to šutom s četrdesetak metara od protivničkog gola, posle greške Božidara Đelića koji je preterao u driblingu i izgubio loptu na sredini terena.

Ne mislim pritom na Đelićev sukob s kolegama iz Demokratske stranke (Vlahović i Pitić) i sukob s Radovanom Jelašićem, guvernerom Narodne banke Srbije, na "srpskom Davosu", kako se naziva skup ekonomista na Kopaoniku. To je ostalo nekako u familiji. Niko nije hteo da potpiruje tu stvar.

Radi se o tome da je u jeku rasprave o sastavljanju vlade, odnosno o tome ko će dati premijera, Đelić, kandidat za mandatara ispred Demokratske stranke, podgrejao staru svađu s Mlađanom Dinkićem, osporivši mu pravo da sa tako malo poslanika računa s mestom ministra finansija i da raspolaže parama iz Nacionalnog investicionog plana.

Dinkić je smirio loptu kojom je Đelić nepromišljeno driblao i odmah je u obliku tog "šestog principa" servirao na volej Vojislavu Koštunici. On je raspalio po njoj i iz razloga što je Mlađanov šesti bio njegov primarni princip.

Posle su se, očekivano, pridružili Sulejman Ugljanin i, neočekivano, Jožeš Kasa, predstavnici stranaka koje će takođe participirati u vladi, ako je bude, pa se sad promenio rezultat na političkom semaforu. "Šesti princip" vodi, mereno brojem poslaničkih mesta, sa 71:64 protiv "nultog principa".

Leskovački scenario: U čemu se iscrpljuje smisao politike

To relativizuje argument o starešinstvu zasnovan na činjenici da je Demokratska stranka na januarskim izborima pojedinačno dobila najviše glasova među partijama iz demokratskog korpusa koje imaju šansu da sastave vladu, ukoliko se, naravno, oko toga dogovore. U Leskovcu se isti ti, bez Ugljanina i Kase, naravno, dogovaraju već skoro pola godine, pa – ništa.

Oko ovog pitanja – principa, a ne Leskovca – sasvim očekivano raspaljuju se strasti i množe polemike a čini mi se da je stvar krenula naopako. Sve se meri preko prošlih i nekih budućih izbornih rezultata kao da se u tome iscrpljuje smisao politike i kao da je broj osvojenih poslaničkih mesta jedini cilj politike i jedini pomena vredan rezultat.

Bajević je, dakle, otišao, a ovi s političke scene nemaju tu nameru. Publika već zviždi, ali treneri skaču s klupe, rukama pokazuju razne taktičke zamisli, napadaj, brani se, razvlači igru... Verujem da je jedna od glavnih osobina političara instinkt samoodržanja i mislim da će se na kraju dogovoriti, jer od novih izbora šteta bi bila opšta a ne bi bilo koristi za one koji ih isprovociraju.

Inače, po zakonu, u Leskovcu bi već morala biti uvedena privremena uprava, kad bi imao ko da je uvede. Taj scenario preti i Srbiji.