Lični stav:
Potcenjivanje birača

Zamislite da DSS ima 61 poslanički mandat, a DS 33, i da DS insistira da dobije mesto premijera! Kako bi reagovali mediji, stručnjaci? Upravo tako – nasmejali bi se. A zašto to nije smešno kada se dve stranke nađu u obrnutoj poziciji? Mislite o tome

Zoran Lutovac

Dakle, kada je na parlamentarnim izborima pre tri godine DSS imao najveći broj glasova u "proevropskom bloku" stranaka, nikom nije palo na pamet da ospori pravo te stranke da imenuje mandatara. I ne samo to. Nikom nije palo na pamet da kaže da im je previše da posle imaju i zajedničkog kandidata za predsednika. To je sve bilo normalno, pa čak i to da se formira manjinska vlada uz pomoć i podršku Miloševićevog SPS-a. Takva vlada je obećala da će u roku od godinu dana doneti novi ustav i raspisati izbore na svim nivoima, pa i na nivou tada još uvek postojeće državne zajednice Srbije i Crne Gore. Ništa od toga se nije desilo. Umesto toga isticalo se kao vrednost po sebi to što je vlada uspela da opstane više od godinu dana! To što se Crna Gora odvojila uprkos obećanju da će opstati državna zajednica nije bio nikakav problem, ili čak povod za raspisivanje izbora. Nije bio problem ni to što je jedna članica koalicije G17 plus upravo bila za samostalnu Srbiju. Zanimljivo da G17 plus, druga po snazi partija u toj koaliciji, nije imala ništa protiv da premijer i kandidat za predsednika budu iz iste stranke, a sada zastupaju "šesti princip" u kojem to smatraju neprihvatljivim. Da su tada insistirali na tome, imali bi pravo da njihov predstavnik bude zajednički kandidat na predsedničkim izborima. Naravno, da bi tada, kao što je i sada, taj "princip" bio besmislica. Naime, reč je o dve potpuno različite stvari, o parlamentarnim i predsedničkim izborima. Trgovina predsedničkim mestom imala bi jedino smisla da se predsednik bira u parlamentu, što su radikali predlagali, ali trgovati nečim o čemu neposredno odlučuju građani stvarno je besmislica.

Takav pristup znači potcenjivanje birača, tretiranje birača kao privatne svojine kojom stranke raspolažu bez ograničenja. Kao da nisu izvukli nikakvu pouku iz slučaja Maršićanin. Naime, tada je on kao zajednički kandidat proglašen od medija i mnogih eksperata kao favorit ili bar kao sigurni kandidat za drugi krug. Računica je bila prosta – birači svih stranaka koje čine vladu glasaće za njega plus efekat priklanjanja pobedniku, plus pomoć naklonjenih medija... Međutim, po ko zna koji put pokazalo se da je politika mnogo više hemija nego matematika i da dva plus dva nisu uvek četiri, nego mogu biti i tri pa čak i ispod dva. Na tim izborima se još jednom pokazalo da je na neposrednim izborima za predsednika presudno kakav je kandidat. Takođe, pokazalo se i da birači misle svojom glavom i ne rade uvek ono što im "njihove" stranke sugerišu!

Očigledno je da mnogi iz ovog nisu izvukli nikakvu pouku. U normalnoj zemlji posle takvog rezultata (četvrto mesto) vlada bi pala, a kod nas ne samo da se to nije desilo nego stranke sebi pripisuju zasluge što je bolji kandidat pobedio u drugom krugu! Kao da su one u tom trenutku imale bogzna kakav autoritet. U stvari, te stranke su podrškom Borisu Tadiću spasavale ono malo autoriteta što im je preostalo – podržale su ga zbog sebe, a ne zbog njega.

Dakle, čak i ako bi se stranke dogovorile o zajedničkom kandidatu, pitanje je kakvu bi to hemijsku reakciju izazvalo kod birača. Zato je najbolje da se vlada sastavi na osnovu izbornih rezultata, a da se na predsedničke izbore ide sa dva jaka kandidata, pa koji od njih dobije većinu u prvom krugu da u drugom krugu dobije podršku svih. Ako se zajednički kandidat pojavi već u prvom krugu, šanse radikalskog kandidata da dobije apsolutnu većinu rastu, jer birači jednih ili drugih teško da unapred mogu prihvatiti zajedničkog kandidata – on mora da se u fer borbi izbori za tu titulu. U drugom krugu za takvog kandidata bi mnogo veći broj mnogo lakše glasao. Dakle formula za predsedničke izbore je jednostavna i u skladu sa demokratskim principima i izbornim sistemom: zajednički kandidat postaje onaj ko se kvalifikuje. Nedostatak dobrih kandidata ili strah od ponovne provere rejtinga ključni su razlog što se predsednički izbori uvode u stranačku trgovinu o podeli "odgovornosti". Sad je valjda svima jasno zašto većina stranaka nije htela istovremeno raspisivanje predsedničkih i parlamentarnih izbora.

Nikakve pouke očigledno nisu izvučene iz svega navedenog. Država se i dalje poima kao partijska svojina, dogovori stranaka su važniji od izborne volje građana. Političkim strankama nije dovoljno to što poslanici nemaju slobodan mandat po novom ustavu, nego bi da i volju birača koriguju "principima".

Zoran Lutovac, politikolog