VREME 845, 15. mart 2007. / VREME
Požarevac – Godišnji pomen Slobodanu Miloševiću:
Ako vas neko pita
Dačić i Vučelić posebno posetili grob svog predsednika, i SRS im’o venac delegaciju, od porodice niko, onaj Bjelica doš’o sutra, a Otpor i Foto Mile radili prelepljavanje imena glavne ulice
|
U subotu 10. marta, dan ranije, u Požarevcu zakazan godišnji pomen smrti Slobodana Miloševića. Dan je, da se kaže, bio bez padavina. U centru grada ko u svakom centru, pitamo starijeg čoveka gde je lice mesta, 500 metara, i samo pravo, neće tamo, šta će, penzioner. Dodatno nas upućuje požarevački novinar, može i novinarčina, ni on neće tamo.
Ajde pravo, grupice starijih ljudi sa vencima, cvećem, identifikacionim karticama sa slikom Miloševića, ima i autobusa, do svaki šofer velika slika Slobodana, kad autobusi stanu sve stane da izlazi sa ti venci, sveće, cveće. Prilaz porodičnoj kući Miloševića širok i asfaltiran, velika zidana kapija, ispred beli drveni stočić zastrt zastavom, postavljen ustakljen Slobodanov plakat za koji zadenuta crvena plastična ruža, tu knjiga žalosti i posuda sa razne i šarene bombone. Pored kapije uniformisana žena, maskirna kapa, maskirne pantalone, u stavu mirno drži uramljenog Slobodana, i još drži neko raznobojno i plastićno cveće.
|
ČEKAJ BORKA: Narod pristiže, ali u redu i poretku, ljudi u godinama sa nekim identifikacijama sve kontrolišu, sve po redu propuštaju grupu po grupu, prođemo, staza mermerna, dvorište uredno, breze, jele, razno šiblje, kuća velika i bela, spuštene roletne, ispred trema sa stubovima kičasta figura neke boginje. Redari upozoravaju, ne može na travu, ne može se slika kuća, desno od kuće mermerna grobnica sa drvenim krstom sa imenom pokojnika. Narod u mimohodu prilazi, polaže cveće, ljubi krst. Pod strehom onaj levi vojvoda Siniša Vučinić, na reveru bedž Miloševića sa florom, pitamo da ga slikamo, nemo odobrava.
|
Ispred kapije sa brojem 41 već gužva, ljudi prilaze ženi koja drži veliki goblen ram sa Miloševićem, ljube sliku, po dvoje se, istovremeno, upisuju u knjigu, žalosti, jedan upisuje, Srpskom rodoljubu, patrioti i heroju, zahvalan sam za sve što je učinio za srpski rod, i uzima bombonu, valja se. Predsednik OO SPS-a Kuršumlija, koji predvodi svoje, daje izjavu nekoj televiziji, novinarka ga istraživački pita, Šta je još po zanimanju.
Na vratima kapije veliko Obaveštenje Udruženja Sloboda, Građanima Srbije, Vlast postmiloševićevske Srbije, vlast podaničke demokratije i mržnje nije dozvolila da Sloboda, Udruženje za odbranu Miloševića, objavi bilo kakvo obaveštenje o njegovoj smrti, pa vas obaveštavamo: Ubiše vođu slobodarske Srbije, ubiše neustrašivog borca za slobodu... Neka njegova junačka smrt inspiriše slobodare, ponižene, porobljene i patriotski orijentisane u Srbiji i svetu da se ujedine da nastave njegovo časno delo.
Narod se nabio pred kapiju, narod uzeo da komentariše, Ovde treba da je Tadić, da vidi šta mislimo, j...š Evropu, neka dođe među sirotinju. Dvojica baš glasni, domaći, jedan će, Šta treba, šta ima da kaže, je l’ snimate, Idemo da odamo počast Slobodanu koji je sve zadužio, svake nedelje su ovde, drugi ga vuče, Ajde, pusti. Začu se aplauz, eto Mrkonjić Milutina u svom radnom odelu, oko njega slike, venci, eto Vučić Borke, u svoju punđu, u svoj pirgav komplet sa neko zlato na reveru, Mrkonjić se razgalamio, Čekaj Borka, Borka, sa ličnim cvećem u levoj ruci, u neke razgovore, uze da ponavlja, Prvo završni račun, eto i onog Šuvakovića, Ružića, Obradovića, Mrkonjić komanduje, Zajedno ulazimo, čekamo Predsednika. Pristiže Dačić u kako treba odelu, prikopča se, stade na čelo, krenuše, priđoše mermernoj ploči na kojoj levo i zlatnim slovima beše ispisano ime pokojnika dok su desna slova ispisivala ime Mire Marković. Položiše veliki venac sa prirodne i crvene ruže, Dačić odstoja, prekrsti se, nakloni, ode do krsta, položi ruku na njega, za njim Mrkonjić koji pomilova slova na krstu, Borka koja položi svoje lično i ljubičasto cveće i isto pomilova slova, prođoše i ostali, priđe onaj Šuvaković sa svoj venac, svi stadoše pa odstojaše.
Jedan reče da će se Dačić obratiti novinarima, primače ga velikom i račvastom drvetu, sve pustiše na travnjak, iza Dačića stade Mrkonjić, iza Dačića stadoše ostali, bi TV pitanje, Dačić se namesti, SPS, Udruženje Sloboda, i svi koji poštuju Slobodana, naravno uz dogovor sa porodicom, organizovali su dan sećanja na Miloševića, reče još, da su Miloševićevi principi živi, i još reče poruku sa ovog skupa, prvo da osude one koji su njega osudili na smrt, drugo da treba prekinuti politički progon porodice Milošević. Jedna novinarski upita, zašto nema Vučelića, zašto nema Bjelice iz Slobode koji će doći sutra, Dačić odgovori da je SPS jedinstven. Mrkonjić isturi onog Šuvakovića, ovaj reče da postoji samo jedno Udruženje Sloboda, oni su tu, bi pitanje o najavi Otpora da glavnu ulicu nazovu Ulicom žrtava Slobodana Miloševića, odgovori da su to ljudi poremećenog uma koji skrnave grob Miloševića, i da one koji skrnave grob onoga koga je istorija smestila treba smestiti u policiju. Reče se pa se pridruži onom Levom vojvodi da i njemu objasni temu, pozdravi se i ode, žuri.
ŠAMPION SVEGA: Svi uzeše da odlaze, u kapiji ona sa goblen ramom stala do maskirne drugarice sa drvenim ramom. Goblen ram velik, ofarban u žuto, u njemu velika Slobodanova slika, u desnom i gornjem uglu tri cvetića u boji zastave, po staklu razne nalepnice Živ je Sloba umro nije, po ramu velikim slovima ispisano Heroj. Žena uze da bude dodatna, Dara Radonjić sa Smokovca kod Podgorice, došla vozom, specijalno, dočekalo je ispred Sava centra i sad je vraćaju u Sava centar. Ram nosi od kad je Sloba na vlasti, lično uramila sliku, za ram dala 200 maraka, slomilo se staklo pa stavila drugo, došla sa sliku i cveće, Heroj je non-stop ispisano, ranije pisala, Slobo vrati se, Sretna ti Nova godina, pisala i Volim te, sve to makla i ostavila Heroj. Uključi se ona maskirna, šta to pitamo tako provokativno, ima i ona ram, treba da budemo profesionalni. Nekako se izmakosmo, knjiga žalosti načisto zauzeta, jedan baš upisuje, Dragi Slobo, prepisujemo Dačićeve reči, Poštovani predsedniče, vreme ide a ideje i principi ostaju. Ideja borbe za Srbiju, i ideja socijalne pravde, za koje ste se borili Vi i SPS biće večne, I. Dačić. Samo što su socijalisti ušli u svoje dobre i crne automobile, iza čoška se pojavi onaj radikal Todorović sa Jadrankom suprugom Šešelj, iduć’ iza velikog venca sa nekim velikim belim kukurek cvetovima, i uz povike, bravo Todoroviću, ode da obavi dužnost i naređenje.
Stignemo u centar baš u pet do dvanaest, kad je požarevački Otpor planirao akciju preimenovanja ulice Lenjina u Ulicu žrtava Slobodana Miloševića. Na glavnom gradskom ćošku grupica ljudi, jedan mobilnim zove, Ajde na prelepljavanje Lenjina, koordinator Otpora Momčilo Veljković izvadio plavu ‘artiju koju će prelepe, objašnjava da su obavestili policiju da ne bi došlo do sukoba sa Borom pekarom koji je zapretio da su kukavice, eto oni su došli a Pekara nema. Tačno na vreme Momčilo izvrši prelepljavanje, kamere sve uslikaše, Momčilo bi spreman za izjave, akcija ima nekoliko razloga, četiri godine od smrti Đinđića, danas i parastos Diktatoru, i još da pokažu da u Slobingradu ima ljudi koji drugačije misle i da je mnogo teško boriti se za demokratiju. Pozvali sve demokratske stranke da dođu, niko nije doš’o, sramota, ali oni će i dalje biti korektiv svakoj vlasti.
Jedan omanji, ko posmatrač, načisto se primak’o, ima da kaže, velika ideja je promašena, nisu table krive, krivi su ljudi, u Srbiji haos, revanšizam i fašizam. Da se predstavi, Kačarević, Kača, dizač tegova i bokser, šampion svega, ‘oće kaže, da se čuje, Glad je ustala u Srbiji, to da se zapamti. Stiže i fotograf Mile Milošević koji izazv’o mnoge reakcije kad se nedavno slik’o sa glogovim kocem nad Miloševićevim grobom, sa umetničke naočare u ruci objasni da je to bio umetnički performans, a ne vandalizam i skrnavljenje kako su to socijalisti nazvali. Opet nam, dok je za neku od TV vršeno još jedno prelepljivanje, priđe šampion svega Kača, ‘oće kaže još jednu, na uvo šapnu reporteru, Kaži iskreno je l’ tebi ovo smešno ko i meni.
Vratimo se na lice mesta, ispred kapije Vučelić i onaj Vulin, već se obavili, Vučelić se izjavljuje medijima, što bi dolazio u delegaciji, niko ga nije zvao. Knjiga žalosti još otvorena, razne poruke, Ako vas upita neko, šta najlepše u svetu imate, recite mu Slobodana, srpskog sina, i još raznije, Loš i sila su se udružili da bi istinoljupca ubili, ali zločinac uvek shvati, ko zlo čini, zlo će dočekati. Prošlo podne, uzelo da omanjuje, onaj Vulin u važnoj razmeni sa onim Levim vojvodom, Vučelić sve pozdravlja, desnom stranom ulice, sa vencima napred, disciplinovano prilazi povorka iz Rače.
U povratku svratimo u kafić kod oni’ koji nisu ‘teli na Lice mesta, stariji konobar pita, Je l’ bilo popova, svi predstavljaju Gaju koji jedini tuk’o Marka, ovaj će skromno da mu to i nije neko znanje. Foto Mile uz'o da priča kako je bio na Licu mesta, preskočio noću ogradu i video knjigu utisaka, video šta sve piše, sam se upis’o, samo upis’o, Mrak mraku, i potpis’o, Foto Mile. Sutradan iscepili tu stranu, i sutradan ga zvali iz policije, ali sutradan opet preskočio kapiju i slik’o se sa glogovim kocem na grobu. Javi se i Gaja što tuko Marka, ne voli za novine, može paušalno, jedan’esta je godina kako je razbio Marku labrnju, ne ponosi se time, ali se diči, jesu ga posle razbili Slobini telohranitelji, ali, eto, diči se.
Dragan Todorović