Književnost – Tri "Lagunina" Latina:
Vota mistejka tu mejka!

Pred publikom su tri izvrsne knjige nesumnjivog komercijalnog potencijala, koje razbijaju mit o totalnoj anglosaksonskoj prevlasti

Da li se to meni čini ili vaistinu sve više naših izdavača, onih okrenutih mahom popularnoj književnosti, uviđa jednu prostu, a dragocenu istinu: da se ne piše sva savremena (atraktivna) proza samo na engleskom jeziku? Okej, u načelu i trezveno gledano, ovo je otkriće dostojno toga da nadobudnom Otkrivaocu onaj azaboravni žandarm Crabtree poželi jedan ironični good moaning, ali fakat je da je trebalo da prođe neko vreme Prvobitne Akumulacije Tranzicionog Izdavačkog Kapitala pa da se shvati da ipak valja da se malo "šara", i da to čak može da bude i unosno... Naravno, svako gunđanje o totalnoj predominaciji anglosaksonske prozne konfekcije – kao i američkih filmova u bioskopima, recimo – predstavlja rizik da čovek čak i samome sebi zazvuči poput nekog od domaćih boraca protiv Novog svetskog poretka i sličnih zamlata: naravno da nije problem u toj i takvoj produkciji, nego u sužavanju i osiromašenju alternativa. Elem, čini se da ta faza naše izdavačke industrije (čuj, industrije?! U maloj, siromašnoj i nepismenoj zemlji?!) ionako sporo, ali neopozivo prolazi. Jedan od mogućih dokaza tome u prilog je i postepeno, sve prijatnije širenje ponude Lagune, poslednjih godina svakako najproduktivnijeg izdavača prevedene književnosti kod nas, koja je nakon silnih angloameričkih literarnih, neretko trendovskih blokbastera (fantastika, čiklit, diklit...), okušala sreću i sa domaćom književnošću, te sa manje razvikanim evropskim prevodima (švedski, poljski...).

Nakon uspešnog pokretanja edicije savremene srpske književnosti, urednik Igor Marojević potpisuje u "Laguni" i Ediciju XXI vek; hm, visoko obavezujući naziv, naročito kad znate da njegov produžetak glasi "edicija za književne sladokusce"... Prva dva naslova novopokrenute biblioteke su pred čitaocima, pa će svako imati priliku da sam proceni koliko je, jelte, opravdan. Kako god, ovaj je XXI vek startovao romanom italijanskog autora Otavia Kapelanija Ko je Lu Šortino (prevela Ana Marković De Santis; Laguna, Beograd 2006). Lako, bre, za tog Šortina, ali ko je, dođavola, Otavio Kapelani?! Ako vam se kaže da se radi o tridesetosmogodišnjem autoru koji je ovom knjigom, svojim romanesknim prvencem, doživeo veliki međunarodni uspeh, sve do Kine, to će vam reći manje nego ako dodamo da se radi o stanovniku Katanije, dakle o Sicilijancu... Koji, pri tome, uopšte ne namerava da izneveri vaša očekivanja od jednog Sicilijanca: pre bi se moglo reći da želi da ih podrije i šarmantno ih ismeje, pri tome sjajno zabavljajući i sebe i vas jednom "standardnom mafijaškom pričom" koja zapravo skoro pa od prve strane počinje da se raspada i da mutira... Te vam je, otuda, u njoj "sve poznato" (nema tog opšteg mesta iz kojekakvih "Kumova" i sličnog koje se tu neće pojaviti), ali je sve to nekako prokleto čudno izmešano, pa na kraju ništa ne pasuje. A sve počinje jednom trapavo, zapravo amaterski bedno izvedenom pljačkom u jednoj katanijskoj radnji, gde kao kolateralna žrtva pada slučajno prisutni policijski potporučnik. O, vota mistejka tu mejka! To je ama baš poslednje na svetu što treba onim pravim good fellas, onim koji rade Ozbiljan Posao, i koji vole da kontrolišu svoju teritoriju tako da se ovakva "sranja" ne dešavaju; kako će jedan od bosova filozofski reći, policija u principu ne pravi probleme najčuvenijoj sicilijanskoj privrednoj grani, osim ako ukokaš nekog njihovog: e, tad baš popiz... pobesne! Zato valja pod hitno naći krivca... Pa ga onda ili ukokati ili oženiti! Prepričavati dalje ovaj sumanuti koloplet ne bi imalo mnogo smisla: tu su američki i domaći donovi sicilijanske mafije u punom sjaju svoje prostačke dekadentnosti, sitni vaćaroši koji im se nađu na putu ili u mreži njihovih interesa, ne znajući šta ih je snašlo, (kvazi)filmadžije koje otvaraju bioskope po američkim zabitima ili snimaju i produciraju filmski šoder samo kao idealno sredstvo za krupno pranje mafijaških para, tu je sva ona južnjačka opaljenost kozanostrinaca u kojoj se "postmodernistički" lako mešaju kičasti sentiment i neograničena brutalnost etc. Kapelani je prokleto duhovit, njegov je jezik (prepun mafijaških anglizama) razgaljujuće iskričav i bogat, a tempiranje bombe, pardon, saspensa nepogrešivo. Ko je Lu Šortino je urnebesna prozna žurka koju ne valja konzumirati na prazan stomak – zbog mnogih njenih jako krvavih sastojaka – a Kapelani se pokazuje kao majstor "uzgrednog", satiričnog razotkrivanja mizernog licemerja jednog odavno besmislenog patrijarhalnog sveta, koji s podjednakim ubeđenjem neguje Svete Porodične Vrednosti i rutinski rascopava glave suparnika ili žrtava. A posle ide kod mamme, na špagete sa morskim plodovima sa kojih se, o da, veselo cedi crveni sos od paradajza!

Druga knjiga narečene edicije mnogo je mračnija, iako njome ne šljiska krv uzduž i popreko. U pitanju je roman čileanskog pisca Roberta Bolanja Čile noću (preveo Igor Marojević; Laguna, Beograd 2007). Marojević je zapravo, svojim prethodnim prevodima, "otkrio" srpskoj publici ovog pisca velikog međunarodnog ugleda (dolepotpisanom se najviše dopada Bolanjova reputacija onoga koji je "ukinuo magijski realizam u latinoameričkoj prozi"; to, bogme, nije mala zasluga!). Bolanjo je bio levičar (umro je 2003) koji je aktivno sudelovao u otporu Pinočeu, i godinama živeo u egzilu, najduže u Španiji (nakon smrti Generalisimusa Franka, dabome). Otuda nije čudo da je dobar deo njegove proze prožet tom tematikom i tim iskustvom; Čile noću se u tom kontekstu doima gotovo kao testamentarna priča posvećena jednom tako karakteristično južnoameričkom Mračnom Dobu; utoliko pred što je i Bolanjov pripovedač zapravo na samrti, i ono što "slušamo" njegova je ispovest. On je katolički redovnik i književni kritičar (!) Sebastijan Urutija Lakroa, jedna od sivih eminencija čileanske kulture i pre i za vreme Diktature; biće da su vam i odavde poznati oni likovi koji se uvek dobro snađu... No, šta je zapravo Čile noću, a bogme i roman Čile noću? Iz perspektive našeg zabludelog pripovedača, to je mesto gde se ipak "može živeti", sa privilegovanom elitom razgovarati o Uzvišenim Stvarima uz birana vina i meze, a sve po terasama i vrtovima Boljih Kuća, iz kojih ćeš sito isteturati tek ujutru, nakon policijskog časa... Veseli je don Lakroa baš takav – brbljivac i kozer koji će tom lavinom reči pokušati da zabašuri vlastiti životni pad, ali će se iz njih ipak sve provideti: Čile noću je teskobno mesto čak i kad se gleda iz vile nekog moćnika ili Uglednog Građanina: nikad ne znaš da baš negde ispod tvojih nogu, u podrumu, ne trune kostur nekog izmučenog nesrećnika... Najbizarniji momenat knjige – gotovo da ima u njemu nečega od, uh, magijskog realizma... – Sebastijanova je priča o najtajanstvenijoj misiji njegovog života, o sitnoj usluzi koju, eto, nije bilo pristojno odbiti: o tome kako je Pinočea i društvo tajno podučavao osnovama marksizma (svaki pravi vojnik zna da mora dobro da prouči neprijatelja...). O kojem ni sam, uostalom, nije znao ništa više od toga, od "osnova". Čile noću je (naravno!) težak i mračan, ali Bolanjo je majstor, i to se ne može sakriti: ovih sto i dvadesetak gustih strana (bez pasusa) udaraju u glavu i stomak kao ona teška čileanska vina od po trinaest-četrnaest odsto alkohola. Jedna od poznatih čileanskih vinarija zove se Đavolji podrum: i ovaj roman bi se mogao isto tako (pod)nasloviti.

Ko sve to preživi, mogao bi na izlet u savremenu Francusku... Kakvog li samo olakšanja! Umesto mračnjaka, diktatora i sličnih dušmana, Fransoa Vejergans, Parižanin belgijskog porekla, uglavnom se muči sa samim sobom, svojom "autorskom blokadom", egomanijom i erotomanijom, poreskim i finansijskim problemima, porodičnim zavrzlamama... A sve to uporno pokušavajući da napokon poseti majku, koja mu (poseta, ne majka) uporno nekako izmiče. Što ne znači da o njoj (majci, ne poseti) nećemo saznati mnogo toga... A sve to u romanu Tri dana kod majke (prevela Anđa Petrović; Laguna, Beograd 2007).

Rekoh li da se Vejergans "muči" glede majke & ostalog? Pa ne "zapravo", jok, on samo piše roman o čoveku koji se muči sa svim tim, a koji se zove Fransoa Vejergraf; koji, pak, taj Vejergraf, zapravo takođe samo piše roman o tipu koji se muči sa svim tim bićima, stvarima i pojavama, a koji se zove Fransoa Vejerštajn... I tu nije kraj. Vejergans (‘ajde da se držimo njega!) otvara nove i nove nivoe, ili velove, zaključava čitaoca u sve manje "babuške", poigravajući se ispovednim, autobiografskim diskursom, tako omiljenim kod današnjeg, tabloidizovanog čitaoca proze. Rezultat? Ma, sitnica: "Gonkur" za 2005... Što je svakako manje važno od činjenice da je Vejergans inteligentan i duhovit pripovedač, vrlo vešt dribler (i dubler!) na malom prostoru; uostalom, da je samo malo manje vešt, čitalac bi možda već posle nekoliko desetina stranica mogao pasti u ozbiljno iskušenje da se upita šta se njega, na kraju i koncu, uopšte tiče svo to piščevo/naratorovo/čije god već preganjanje sa privatnim demonima? Nije li sve to, uostalom, nekako infantilno, a i beznačajno, recimo u poređenju s Ozbiljnim Stvarima o kojima piše jedan Bolanjo? Vejergans, međutim, zna za jadac: on te ščepa, pa te sklupča, pa te ne ispušta u svih ovih skoro pa dvestotinak stranica ležerne prozne čarolije. Na kraju možda i ne umeš tačno reći šta si to čitao, ali si nekako sve vreme uživao. Eh, ti Francuzi: ne hvataju na snagu vina, nego na buke!

Teofil Pančić