Poluvekovni jubilej Evropske unije:
Francuski paradoks

Evropa će biti tabu tema sve dok se ne završi izborna ludnica i na noge ne stane nova vlast

Specijalno za "Vreme" iz Pariza

Ako u procesu ujedinjenja Evrope postoji odlučujući događaj onda je to sigurno potpisivanje Rimskog ugovora 25. marta 1957. godine koji je postavio temelje Evropske unije koju poznajemo danas. Ali, nevolja je u tome što je, baš kada treba da se slavi taj jubilej, Evropska unija u najvećoj krizi u svojoj istoriji a ona traje već nekoliko godina. Možda je prvi silovit udarac Evropi zadala upravo Francuska, jedna od šest država osnivača ove pedesetogodišnje epopeje, kada je na referendumu 29. maja 2005. godine odbila projekat ustava. Još je zanimljivije to što je inicijator i dirigent ovog projekta bio bivši francuski predsednik Valeri Žiskar d’Esten. Kada je pretprošlog proleća trajala kampanja povodom referenduma, svi vodeći političari u zemlji, od predsednika Žaka Širaka i cele desnice do socijalista i ekologa, zalagali su se za prihvatanje ustava. Jedino su ekstremne partije, kako levih tako i desnih struja, kritikovale taj projekat. Svi Francuzi su tada u poštanskom sandučetu pronašli po primerak tog famoznog ustava, da ga dobro prouče, i da posle ne bi mogli da kažu da nisu bili upoznati. Ovo je lekcija naučena iz referenduma o Ugovoru iz Mastrihta u septembru 1992. godine, kada su građani glasali "naslepo". Evropski entuzijazam je splasnuo s prvim mrakom tog 29. maja: blizu 60 odsto Francuza reklo je svoje istorijsko "non".

Dugo posle toga prijatelji s prostora bivše Jugoslavije su me zvali da me pitaju da li su se Francuzi naprasno "poenglezili". Francuzi nisu Englezi, to je sigurno, jer je njima dovoljno da zabetoniraju tunel ispod Lamanša i da se reše problema. Francuzi nisu na ostrvu, a ionako ne žele da se izoluju od ostatka Evrope. Ubrzo potom, imao sam priliku da nakon dugo vremena putujem automobilom ka severu Evrope bez granica. Na samom izlasku iz Francuske i dalje morate da usporite i prođete brzinom od 20 km/h pored kućice u kojoj su carinici ili policajci. Ne traže vam dokumente, ali ako ste im sumnjivi ništa ih ne sprečava da vas provere, baš kao pre dvadesetak godina. Iznenađenje je bilo još veće između Belgije i Holandije, i dalje prema Nemačkoj: na autoputu više nema čak ni one table Wilkommen in Deutschland! Jedina razlika su različito dizajnirani putokazi na autoputu i jezik na kom su ispisani. Zato običan putnik s razlogom može da se zapita zašto je francuska toliko obazriva.

Jedno od prvih objašnjenja je možda i odnos prema evropskoj moneti. Kada je konačno došlo novo platežno sredstvo i kada su Francuzi u rukama imali nove novčanice sa beznačajnim simbolima, sve je nekako krenulo nizbrdo. Ne samo da nije više bilo onih šarolikih novčanica sa kojih su se smešili Sezan, Delakroa ili Marija Kiri, nego su i cene naglo skočile. To je bio prvi znak razočaranja. Polako ali sigurno javio se gnev i osećanje da je Evropa samo pogoršala ionako nezadovoljavajuću ekonomsku situaciju a obećavano je mnogo toga. Za političke lidere vezanost za evropski projekat ostao je netaknut, ali oni očigledno nisu shvatili da je evropesimizam prevladao u javnom mnjenju. Prvi šamar pao je tog 29. maja 2005. Danas, kada se vodi besomučna predsednička kampanja, nijedan kandidat ne sme da se upusti u te mutne vode jer zna da bi ga to koštalo glasova. Zato se u kampanji vešto izbegavaju evropske teme, one nisu popularne kod glavnih kandidata, Sarkozija, Roajalove ili Bajrua, a svi su se oni svojevremeno zalagali za prihvatanje evropskog ustava. Svi kandidati se boje da 22. aprila ne dobiju i drugi šamar, tako da će Evropa biti tabu tema sve dok se ne završi izborna ludnica i na noge ne stane nova vlast.

Ipak, jedno od nedavnih istraživanja javnog mnjenja pokazalo je da su Francuzi u 71 odsto slučajeva ponosni što su deo EU-a. Zanimljivo je, međutim, što među najupečatljivijim ličnostima vide Žaka Delora, kao najzaslužnijeg za evropski projekat, i generala Šarla de Gola koji je šezdesetih godina prošlog veka ovim projektom želeo da ujedini beznadežnu Evropu koju su podelile SAD i SSSR. Francuzi su čak nedavno izabrali i sliku koja simbolizuje ujedinjenje Evrope koje je konačno kontinentu donelo mir i prosperitet – rukovanje Fransoe Miterana i Helmuta Kola u Verdenu. Za Francuze je to označilo istorijski završetak vekovnog straha od Nemačke, tog dugogodišnjeg neprijatelja s druge strane Rajne.

Ujedinjenje "zavađene" Evrope predstavljalo je tu pokretačku snagu i veru u bolje sutra, ali je ona danas, barem iz francuskog ugla, gotovo iščezla. I pored ohrabrujućih podataka iz pomenute ankete, u Francuskoj kao da više nema tog evropskog elana i žara za evropske ideje. Ali, nema više ni velikih političkih vođa kao što su bili De Gol, Pompidu ili Miteran. Sarkozi po svaku cenu želi da provuče evropski ustav (onakav kakav je odbijen) u parlamentu ako bude izabran i pokaže kako je Širak pogrešio što je uopšte raspisao referendum (tobože, šta tu ima da se pitaju građani). Roajal želi da dobije na vremenu i obećava radove na izmeni projekta ustava, a Bajru se vraća na početnu tačku i predlaže novi referendum. S druge strane, vođa ekstremne desnice i kandidat na izborima Žan-Mari Le Pen želi vrlo radikalno da prekine sve veze sa Unijom, a najpre da vrati francuski franak i izađe iz Šengena tj. ponovo postavi prave granične prelaze.

Između paranoje i nedostatka pametnijih ideja prosečan Francuz zbunjeno gleda na Evropu.

Mnogi se ovde pitaju zašto je EU dogurala do 27 članica, a sutra će možda brojati i preko trideset zemalja. Ne postavlja se pitanje da li te države zaslužuju članstvo u EU, ali je istinski problem u tome što je funkcionisanje saveza tolikih država naprosto nemoguće. Na sve učestalija premeštanja fabrika ka istoku gleda se upravo kao na posledicu širenja Evrope na zemlje gde je radna snaga jeftina. Neminovna posledica je porast nezaposlenosti u onom delu Evrope koji je svojevremno predstavljao pokretačku snagu.

Što su ekonomski problemi u Francuskoj veći, to je stanovništvo nezadovoljnije evropskim projektom i u njemu se traži glavni krivac za sve domaće nevolje. Većina danas ne očekuje od EU-a ništa više osim nekoliko finansijskih olakšica; tu nema traga onim početnim idejama koje su činile razvoj evropskog duha i saradnje. Težak udarac upravo za ovakve ideje jesu i sve lošije vesti iz Eirbasa, tog tipično evropskog avionskog giganta koji je za samo dvadeset godina od američkog Boinga oteo pola svetskog tržišta, zahvaljujući pre svega francusko-nemačkoj saradnji.

Svako se bori za svoj deo kolača u zahuktaloj globalizaciji, a tu je prostor za zajedničke ideje i iskrenu saradnju vrlo mali. Nadajmo se samo da će proslava jubileja Rimskog ugovora probuditi onaj stari entuzijazam koji sada toliko nedostaje.

Nenad Tomić (RFI)