Uvuku se tako u dušu pa traju. Jave se iznenada, snažno i zaposednu čula i mene celu. Ti mirisi i uspomene sa njima. Snažno dotaknu ono nešto u meni i raskrave me pa postanem nujna: tuga i neraspoloženje, ranjivost i neobjašnjiva potreba da se samuje i ćuti. Rano detinjstvo i to doba. Uvek su to svetlost i glasovi, mirisi i boje.

U dvorištu naše kuće sve je odzvanjalo od glasova i smeha. Ne znam kad je nestalo sve što je radost bilo, biće negde devedesetih. Vraćam se davnim danima i vidim: u dvorištu naše kuće bio je bunar, onaj sa đermom. Pola sela dolazilo je da sa našeg bunara nosi vodu. Galerija likova, i godinama posle, živi u mom sećanju. Žene dolaze, pozdravljaju nas, decu, s mamom popričaju, s tatom počinje urnebesan smeh pa se samo njegovo uspinjanje i protezanje duž ulice čuje, ženama se uskoro priključuju muškarci i niko ne zna šta je započelo tu erupciju, a ona traje i umnožava se.

Tata je uvek unosio radost. Bio je strog, ali se njegova slušala, poštovala i pamtila. Imali smo i pekaru. Za nas pekara, za starosedeoce furuna. Ni primetila nisam kad je u mom jezičkom poimanju pekara postala furuna. Elem, ta pekara bila je u kućici, a kućica je prikućnica od dve prostorije. U prvoj, manjoj, nalaze se vrata za ubacivanje peciva u pekaru, i druga, na koja se ložilo. U drugoj sobi se sedelo, grejalo za hladnih dana, igralo, prelilo, pričalo o nekim dalekim krajevima iz kojih su se naši doselili u Bačku, pevalo i slušalo. U pekaru su žene donosile, radnim danom, hlebove da se peku, a nedeljom su stizale tepsije s pitama, štrudlama, masnim lepinjama. Mirisalo je, mirisalo...

Zavolela sam odmalena te mirise. Danas, kad mi godine to ne dozvoljavaju, prekršim sva pravila lepog ponašanja i odlomim koricu, onu hrskavu, i kao da čujem glasove iz dvorišta kako ocenjuju hlebove "kao da su na suncu pečeni". Šteta je tu blagodet ne osetiti. Hodam bulevarom i nosim uspomene, jedući ulicom bez neprijatnosti. Ponekad se uhvatim u pitanju zašto danas nijedna pita ne miriše onako kako su one mirisale. Možda odgovor leži u mirisu izmešanosti svih mirisa, višanja, bundeve, oraha, maka i prženog griza, od kojeg je mama Mara pravila najdivniju pitu i pri tom nas ubeđivala da je lepša od one sa orasima. Mi joj verovali i voleli tu grizovu, kako smo je zvali, više od grugih.

Ali masne lepinje su posebna priča. O njima se pričalo i u Gardi (kad kažem garda, podsvest odmah dodaje – Titova, jer se to samo po sebi podrazumeva), Gardi u kojoj je brat služio vojsku. Na odsustvo je dovodio drugove iz cele Juge, a oni su s vrata tražili masnu lepinju. Jednom je došao jedan Beograđanin, pa raširio ruke i viče: "Kevo, nedeljama sanjam lepinju, a znam da će biti i uz lepinju." Naravno, bilo je. Stigla na sto lepinja, žuta "ko prema suncu", rumena, slojevita, sve se lista... Drugar zaseo, pa navalio. Mama stoji i dodaje, tata priča o Armiji i disciplini, momak uz lepinju slistio i šesnaest (16) sarmi – a ja mislim na profesorku Milku Ivić koju smo na fakultetu pitali treba li u genitivu množine sarme da bude sarama... Zamezio i mrsa, jer tada se klalo u svakom dvorištu i niko nije ni mislio niti čuo za nekakve holesterole, zalio vinom i...

Sve ostalo je prešlo u priče. Naše čuđenje, mamino opominjanje očima i odluka da ne poslušamo i prestanemo, već da zurimo i da se bečimo. Priča je stigla u mnoge domove kad je generacija mog brata odslužila svoje vojničke dane.

Jedan je nestao jednog dana, pre nekog vremena. A prvo su nestale pekara i bunar. Zatim su počeli da nestaju oni ljudi što su znali da se smeju i umeli da se pomažu, da se raduju komšijinom napretku. Stigao je progres u naše malo selo. Hleb se kupovao u radnjama, u pekari društvenoj, tako se govorilo. Ni pite više ne prave žene, sve može da se kupi. Samo mirisi ne mogu. Pitu od uprženog griza ne pravi niko od potomaka baba Mare, živi samo u našim sećanjima, mirisna, topla, bolja od drugih. Ostale su samo uspomene da nas greju i brane od ovih bezmirisnih, globalnih, surovih dana, dana u kojima je topla ljudska reč poklon i radost, baš kao što je bila ona lisnata, žuta, topla lepinja iz pekare tj. furune moje kuće.

Kosa Pakuševskij