|
Lisica i ždral Kako sam izumeo našu zastavu Od nauma da pišem o našem barjaku naprasno sam odustao u korist leksikografije, ali naslov nisam imao srca da promenim |
 |
Dugo se nosim mišlju da napišem rečnik jezičkih nedoumica, ali ne ovih na koje poslenici pisane reči nailaze svako malo, nego nedoumica koje su izuzetno retke, samim tim i dragocenije od onih kojih je tušta i tma. Najpre: u rečnik ne bi ušla nijedna reč, nijedna sintagma niti situacija za koju sam čuo da je ima neko drugi, osećao bih se kao da potkradam druge nedoumnike, da parazitiram na njihovoj nesnađenosti. Uzeo bih samo reči koje mene zbunjuju, svako novo izdanje bilo bi sažetije od prethodnog jer se jednom objavljene i samim tim prevladane dileme ne bi ponavljale, novih bi naporedo sa mojim starenjem bivalo nadam se sve manje, da bi se u poslednjoj mojoj knjizi našla jedna jedina nedoumica, poslednja takoreći zagonetka, kao u Građaninu Kejnu.
Rečnik bi umnogome protivurečio naučnim saznanjima do kojih sam sâm došao, a na koje čitalaštvo predusretljivo podsećam ("Jeziku se ne može ni nauditi ni pomoći...", "Vreme", broj taj i taj*), i pitam se bih li ga možda radije složio kao rečnik mržnje, kao katalog reči koje sam sam zamrzeo a koje mrava nisu zgazile.
OSTRAŠĆENOST – Ko ovu reč nađe kod mene, vodim ga na ručak. Ništa njoj ne fali, naoborot, slikovita je, pismena, ima u njoj i paranomazije, uobrazio sam, međutim, da znam njeno poreklo (NIN, sedamdesetih), a naviknut sam da reči potiču neznano otkud i neznano otkad, pa se glede nje osetim svaki put kao nevoljni voajer porođaja; drugi izvor moje nelagode tiče se životne sredine u kojoj je reč opstala, a to su novinari, knjiž. kritičari i njihova cenj. publika: reč "ostrašćen" otkriva mi jezički ako se tak može reći ukus onoga ko ju rabi, odaje naobrazbu poteklu više iz tiska nego iz dobre lektire.
ONOMAD – Nasuprot ostrašćenosti, reči koja je moj savremenik, reč onomad starija je od mene, ali sam je zamrzeo u poslednjih deset godina: nisi mogao pročitati novine da na nju ne naletiš sedamdeset puta. Osećajući da su tanki sa sinonimima novinari se silno obradovaše zaboravljenoj dranguliji iz narodne riznice, pa ne mogu ni oni stalno da izmišljaju "grad na Begeju", "beli pokrivač" i sl. Ali se niko od onomadista nijedared nije upitao koliko je ‘onomad’ ranije, kad sam učio šta je juče, šta je sutra, šta prekosutra, prva jedinica unazad, iza prekjuče (mada smo mi govorili preključe) beše onomad, nijedno dete nije reklo onomad i nijedna baba ne bi živa ostala, kao što i nije ostala, kad ne bi govorila onomad, bilo kako bilo, reč je značila pre tri dana, hajde neka bude i pre četiri dana.
Retro mi ne smeta, dapače, ali u novinama onomad postade oznaka ohoho prohujalog vremena: "Onomad, uoči Osme sednice, bilo to i to", a otad prošlo trinaest i po godina. Taman me malo popusti zlovolja, neko opet, ili ista osoba, napiše onomad, majku mu, šta ako sam ja u krivu, a ovi arhaisti ako su u pravu, kojima onomad znači i pre Hrista, i od Postanja, i od pamtiveka, od iskona etc.? Ne budi lenj a budući izveden iz ionako nestabilnog moga takta otvorim rečnik i srce mi zaigra: onomad pril. a. pre neki dan, nedavno, b. prekjuče.
Iz reči ’onomadanji’, ’onomadašnji’, ’onomadašnjica’ a naročito iz ’onomadne’ vidi se da onomad hoće reći onoga dana, ali je to dan koga se svi još dobro sećaju, određeni dan čije ime u tekućoj ili narednoj sedmici tek treba da se ponovi.
OJAĐENOST – Pasuje najbolje uz Dafinine i Jezdine štediše, koliko smo puta pročitali "ovaj ojađeni narod", i ja svaki put pomislim – ma tako mu i treba, ojađenima je sve neko drugi uradio, oni siroti nisu tome nikako kumovali, uglavnom, kod mene nema ojađenih, samoojađenih će možda biti, pa i to tek tu i tamo.
GLODUR – Teška karabudževina. Kad sam je prvi put čuo poželeo sam joj brzi i neslavni krah; u množini koje se tvorci kad su već zabrazdili ne libe još je grđa: u Media centar behu pozvani gloduri sviju beogradskih pisanih medija, prisutnim glodurima obratio se ex-glodur taj i taj, veteran borbe za slobodu štampre, bla, bla.
STASOM I GLASOM – Na televiziji sam od Babuške V. doznao kako je naš proslavljeni novinar, inače vrli saradnik i Babuškinog kvazinazinaučnog časopisa, o tobožnjem kandidatu DS-a za premijera napisao da potonji glasom i stasom nije za to prestižno mesto. Babuška je bio oduševljen argumentacijom, so, izraz je iste večeri ušao u katalog jezičkih odbačenica.
PO VIĐENJU – Toliko mi ovaj izraz ide na živce da se nisam nikad ni raspitao šta znači: ko bankama daje pravo da smišljaju sintagme i da se drže kao da je to nešto belodano i svakome jasno?! Šta znači po viđenju? Čijem viđenju? To je neka kontra ugovorenom roku, a ja to mrzim. Kad Švejk i njegov drug odlaze na dva različita fronta dogovaraju se da ovaj poseti Švejka u njegovom rodnom mestu, Švejk mu ponavlja ime kafane u kojoj je svakog dana od pet ili šest popodne pa do fajronta, uvek će ga tu zateći, ovaj drugi odlazi dovikujuć: "Onda u šest posle rata!"
&
Dobro de, čoveče, ima li nešto pozitivno u tome budućem rečniku? Ima. Možda ću izdati i rečnik miljenica, iako su reči ravnopravne i uvek znakonosne, sviđa mi se reč krljušt, pa bugarska reč bašta koja znači otac a od koje može biti potiče bača (kako je mog dedu po majci zvalo njegovo sedmero dece), dopada mi se i onomlane, koja bi dobrodošla onomadoljupcima, mada čak ni ona ne označava davno minulo doba nego ono što se desilo baš preklane, pre dve godine.
*kad se budem posvetio istraživ. novinarstvu srediću ovu fusnotu