Nuspojave Svakome po zasluzi Prošle su se nedelje na zanimljiv način ukrstile tri indikativne srpske sudbine, tri poučne priče iz poznog Koštuničinog doba

piše: Teofil Pančić

Hajde da rezimiramo šta smo – između ostalog – naučili prošle nedelje: Željku Bodrožiću će država oprostiti što ga je tukla, doduše, samo zato što je za njega skupljen iznos para dovoljan za otkup slobode. Pa se otuda građanin Bodrožić Željko, novinar, višestruko osuđivan (dakle: povratnik!), godinama unazad jedan od najozloglašenijih ekstremista koji su golim leđima i kompjuterskim tastaturama nasrtali na pendreke, paragrafe i krvavo stečene novce svih zamislivih miloševićevskih i primiloševićevskih gnomova, naročito onih lokalnih, kikindskih i banatskih, do daljeg ima smatrati čestitim građaninom. To jest, dok mu – uz entuzijastičku asistenciju čuvenog nezavisnog sudstva kojem onomad nije ništa smetalo (ni glede probave ni glede sna) da sudi u ime režima Serijskog Ubice – iznova nešto ne pronađemo, kao toliko puta ranije. Ovaj put je Bodrožić za dlaku izbegao zatvor, a za sledeći put – će vidimo ko je uporniji. I ko ima više para. Za razliku od njega, šefu novosadskog dopisništva Bete Dinku Gruhonjiću nešto što se zove Nacionalni gnoj (ili tako nekako, ne stojim najbolje s tim žanrom) nikako neće da oprosti što ga nije tuklo. Pa zato preti da će mu to naknadno ipak učiniti, a možda, bogme, i nešto gore od toga. A kad se oko fašističkih pretnji jednom normalnom građaninu i besprekornom novinskom profesionalcu podigne nešto malo prašine, onda Država, jelte, promptno reaguje, recimo tako što zahapsi po defaultu Prvog Sumnjivca, onog na koga su ama baš svi prvi pomislili, ali onda ga brže-bolje i pusti kući, "zbog nedostatka dokaza". Kakva varka telom, kakvo mangupiranje dostojno veterana zonske lige: ne učiniš vaistinu ništa suvislo i korisno (čuj, privesti notornog Gorana zvanog Firer, pa to je prozaično i prozirno preko svake mere, za to ti nije potreban ni intelektualni napor jedne fosilizovane gusenice!), a svi steknu dojam kako se, eto, ipak nešto radi i nešto dešava. Mo’š misliti.

Za to vreme, onaj sajber-gnoj curi i dalje, uporno kaplje po Dinkovoj "izdajničkoj" tastaturi. A ni one što su tukli glumce po Novom Sadu nikako da izbace na svetlo dana, neki Nepoznati Mrak i dalje ih vredno krije, i nikome ništa. A taj koji ih krije, i koji ih je na glumce po svoj prilici i napujdao, u međuvremenu se i dalje širi i bahati kao nekakav vlasnik Novog Sada. Njemu, dakle, ne preti ni smenjivanje, a kamoli zatvor. Gde ćeš njega u zatvor, zar da se sretne s onim neprijatnim Bodrožićem pa da se jadan istraumira?!

To su, dakle, neke od lekcija iz Srbije u pozno Koštuničino doba. To je, dakle, ta Srbija koja se, sve onako obuzeta indukovanom (para)kosovskom histerijom, valjda uopšte više nije u stanju razabrati u pletivu od znalački posejanih i rasejanih trica i kučina, opasuljiti se i videti šta joj rade iza leđa, to jest da projekat restauracije piči i dalje, sve brže, bar trista na sat. Još malo pa će kao od šale prestići i onaj francuski te-že-ve.

Naravno, nema dobre restauracije bez sistematski negovanog zaborava, tog ključnog sastojka operacije ručnog ispiranja mozgova. Evo, šta mislite, koliko se još ljudi seća izvesnog građanina Jovanović Vladislava, u izvesnim krugovima od milošte zvanog Vladek? Rekao bi čovek da su ga svi već nekako zaboravili, a nije bilo baš davno kad je taj čovek bio diplomatska uzdanica br. 1 režima Slobodana Miloševića (njega se valjda još sećamo?). Malo je bilo ljudi tako odanih požarevačkom Princu Tame, malo je onih koji su ga tako verno opsluživali svih onih mrakobjesnih godina, i koji su – onako na finjaka, na stranjskim jezicima i narečjima, bez akcenta i uz lepe manire – umeli da blagoglagoljivo brane zlo i varvarstvo. Nema te sramote i nepodopštine vaskolikog ološa i šljama koji je vladao i vilenio Srbijom devedesetih (a bogme i "kidnapovanim" delovima Hrvatske i Bosne), a za koju Jovanović Vladislav ne bi umeo – pred UN-om ili gde god već treba – iznaći poneku lepu i pohvalnu, ili barem negirajuću, opravdavajuću ili relativizujuću reč & misao. Dobro, bilo je šta je bilo, sve je to sada magla i dim, ni Gazde mu više nema, čemu uopšte izvlačiti tog nesrećnika iz naftalina? O, ne izvlačim ga ja, i sam se izvukao; ne, tačnije: izvuklo ga je, i dovelo na Drugi program Radio Beograda – da, onaj isti koji inače hvalim gde stignem! – štaviše, u emisiju izrazito edukativnog naslova i karaktera koja se zove "Demokratski bez muke" (5. 4. 2007) da nas edukuje i prosvećuje – o našem trošku, ne zaboravite! – na temu "zločina i kazne", a glede tužne sudbine naše Srbijice, na pravdi boga vazda iznova razapinjane... Voditeljka i autorka nam u uvodu lepo objasni da je plemeniti g. Jovanović, eto, i za vreme ranijih međunarodnih pritisaka i sankcija kontra Srbije bio na čelu naše slavne diplomatije, pa, k’o veli, ko bi bio bolji i kompetentniji sagovornik od njega... Baš kao da je sve "što nam se dešavalo" elementarna nepogoda ili zlovolja Bogova, a ne produkt aktivnosti Jovanovićevog Gospodara i kamarile oko njega; a u toj je hijerarhiji mr. Diplomata vazda bio dovoljno visoko. Izdržao sam nekoliko minuta ovog sadističkog ponižavanja sećanja, pameti i ukusa, a onda sam ugasio radio i zapiljio se u jednu tačku. Jedva sam se otpiljio.

Ima li ova priča neko naravoučenije? Ma jok, eto samo dokono pretresam šta smo sve lepo i korisno naučili prethodne nedelje. Recimo, to da oni koji su se Zlu suprotstavljali imaju zavezati i biti kuš, u protivnom im prete batine, metak ili zatvor, uz saučesništvo ili ravnodušnost Države. Demokratske, dabome. Onima, pak, koji su Zlu pokorno služili, prikazujući pri tome i izvesne nedvosmislene simptome užitka, imaju nas sa frekvencija Javnog servisa s visine podučavati demokratskim standardima. Njima ne samo da niko ne preti (što je u redu), nego im ništa ne preti: ta, oni su nedužni, savršeno ispravni, čak ugledni građani. Što se sve za Dinka i Željka već ne bi moglo reći. A i ti što čitaš ove redove si mi bogami prilično sumnjiv!