Poljoprivreda:
Kako tajkuni rade

Imamo prirodno bogatstvo, imamo vredne i radne ljude, ali ne znamo kako to da iskoristimo. Evropa i Amerika idu ka fabrikama etanola koji se pravi od kukuruza, a mi smo zadovoljni sa pet-šest tona kukuruza po hektaru

U poslednje vreme neko pokušava, verovatno sa političke linije, da napravi rascep i razdor između takozvanih malih i nas kao nekih velikih. Mi smo, međutim, u neraskidivoj vezi i treba da budemo, mali i veliki, s jedne strane, a Ministarstvo poljoprivrede s druge. Da zajedno vršimo pritisak na njih: mi smo vas izabrali – vodite nas u Evropu, ne unazad.

Imamo istu muku, isti problem obrađivali 20, 200 ili 2000 hektara, sve jedno je: svi na današnji dan imamo problem pokorice na njivama sa šećernom repom, sutra ćemo imati sa sušom, preksutra sa vladom koja neće doneti budžet pa ćemo izgubiti mogućnost da dobijemo subvencije itd.

I mene muči mali profit na suncokretu, za koji nema subvencija, zbog čega ćemo sami sebe ove godine dovesti do nedostatka suncokreta. Ima mesta za sve nas na ovom tržištu, samo nedostaje malo moderniji način organizovanja usitnjenih poseda i videćemo jedan veliki korak napred. Ne moramo da izmišljamo toplu vodu: to već funkcioniše na Zapadu, dovoljno je samo preslikati i završena priča. Dok Evropa ide u ukrupnjavanje poljoprivrednog poseda, mi, nažalost, krupne rasparčavamo. Uvek nešto kontra radimo.

Ako ćemo se bez pomoći države baviti proizvodnjom, moramo da imamo jasne kalkulacije: na uljanoj repici ja uvek mogu ostvariti 300 evra, govorim o čistom profitu, na ječmu između 80 i 100, na pšenici između 60 i 80, od soje oko 320 do 350 evra, na kukuruzu, koji najviše varira, od 200 do 420, od šećerne repe, koja traži najveća ulaganja, između 700 i 850 evra. Mali, naravno ne svi, ne rade ekonomsku kalkulaciju svoje proizvodnje.

Prošle godine smo imali 9,6 tona suvog zrna kukuruza po hektaru. Ja time nisam zadovoljan: moj cilj je, i to za naredne dve godine, 12 tona suvog zrna. U okviru MK Grupe imamo i Razvojni centar, u kome sede dva doktora nauka. Oni imaju samo jedan domaći zadatak: da se prinosi povećaju, da kažu koji hibrid da se upotrebi, koja gustina setve da bude, koje agrotehničke mere da se primene.

Da se razumemo: mi radimo 24 sata, sve mašine su opremljene i za noćni rad. Neko će reći, eno ga Jaroslav, eksploatiše radnike, a ja kažem da noćni rad daje bolje rezultate, odnosno veći je učinak nego po danu. Preko dana komšija ne navraća na čašicu razgovora, nema praznog hoda. Spreman sam da svakom ko poželi pokažem, od "Panonije" do "Vršca", šta to rade takozvani tajkuni, na koji način vode poljoprivrednu proizvodnju ka Evropi, a uz sve nedaće koje ih čekaju, nažalost, od pojedinih političara.

Imamo problem jer naša država, odnosno Ministarstvo poljoprivrede nema jasno zacrtanu strategiju, nema vizije daljeg razvitka poljoprivrede. Nije bitno ko je ministar: bitno je da kad zacrtamo strategiju, da se nje i držimo, a ne da svaki sledeći ministar ruši ono što je prethodni uradio. I umesto da, suočeni sa globalnim zagrevanjem, pričamo o sistemima za navodnjavanje, da pričamo o nečemu što će nas izdići u onome što imamo i znamo da radimo, jer da pravimo automobile i kompjutere ne znamo, to smo valjda već shvatili, mi se bavimo podelama.

Imamo prirodno bogatstvo, imamo vredne i radne ljude, ali ne znamo kako to da iskoristimo. Evropa i Amerika idu ka fabrikama etanola koji se pravi od kukuruza, a mi smo zadovoljni sa pet-šest tona kukuruza po hektaru. S druge strane, tvrdim, proizvodnja u kombinatima koji su privatizovani je na evropskom nivou, čak i iznad njega. Kad smo se spremali da kupimo velike poljoprivredne kombinate, mnogo sam putovao da bih video kako to funkcioniše u Evropi.

Kompanija MK Komerc je u poljoprivrednu proizvodnju uvela infomacioni sistem: svaki podatak, svaka promena na svakom imanju i na svakoj njivi su u svakom momentu vidljivi. Menadžer ne mora da čeka izveštaj poslovođe, već u realnom vremenu ima mogućnost da "uđe" u svako imanje, svaku njivu, da vidi svaki radni nalog koji je otvoren, ko je izvršilac i šta je uradio. Kad se vratim uveče sa posla, vidim sve šta je urađeno.

Mi smo jedini u Evropi koji na taj način rade. Uveli smo i GPRS navođenja traktora. Neko će reći: evo ga Jaroslav, kontroliše svakog traktoristu. Ali, sejačica mora ići nekim redom, prskalica i setvospremač takođe: traktorista koji ih vozi trudi se da ne promaši trag pa za svaki slučaj pravi "preklop", uvek malo zagazi u ono što je uradio. Tu gde je dvaput zagazio, dvaput je i zemlju prevrnuo i dodatno je isušio, a pritom potrošio više goriva. Jedan prolaz setvospremača košta 15 evra po hektaru, tokom godine on nekoliko puta preko iste njive prođe i za samo deset odsto preklapanja sami izračunajte, ali na hiljadu hektara, o kakvom je gubitku reč. Sistem GPRS navodi traktor na "nulu" i taj smo gubitak eliminisali.

Takvu uštedu individualni proizvođači, koji zahtevaju da obrađuju veće površine, ne mogu da ostvare. Država se malo poigrala sa njima: izlicitirali su cenu zakupa koja nije realna, a ni u jednom oglasu do danas nisam pročitao da je zakupac parcele dužan da plati i vodni doprinos, koji nije zanemariv – 12 evra po hektaru. Zakupac, takođe, mora da plati i porez. Vrlo često oni koji izlicitiraju zakup zemljišta, kad dođu na potpis ugovora, shvate da u svemu tome ima još troškova i od zakupa odustaju. Ovaj zakon o zemljištu, koji između ostalog ima i odličnih rešenja, zamrzao bih i pravio novi.

Ono što pokušavam da uradim sa svojim timom poljoprivrednih menadžera, u saradnji sa kolegama iz Delta agrara, sa kolegama iz Industrije mesa Matijević, jeste da razmenjujemo iskustva, da grabimo napred. Mi nikako ne možemo da budemo konkurenti između sebe. Nama će, zbog buduće proizvodnje etanola, prioritetna kultura biti kukuruz, Delta agrar je ušao u stvaranje nukleus farmi i mislim da su uradili sjajan posao, nekom drugom je pažnja usmerena na voćarstvo. Zajednički imenitelj je da to sve jako mnogo košta.

Jaroslav Stupavski, direktor sektora agrara MK Grupe