"Gde je general Veljko Kadijević"; "Vreme" br. 847

Bez obzira na konačnu "hašku" ili "zagrebačku" sudbinu poslednjeg ministra odbrane (rata) SFRJ, generala Veljka Kadijevića, ostaje ipak neosporna činjenica da je upravo ovaj profesionalni vojnik bio u istorijskoj (povijesnoj) prilici 1991. god. da spase državu kojoj je dao zakletvu da će je braniti i po cenu života (i koju je očito, svesno ili ne, na kraju pogazio). Bilo je to na onoj sednici (a naročito nakon nje) u Generalštabu JNA kada su članovi kolektivnog Predsedništva glasali "za" ili "protiv" de iure uvođenja ratnog stanja u zemlji a de facto vojne hunte, a na kojoj je Bogić Bogićević (Srbin iz BiH) ostao "neutralac" i tako pred kamerama "uprskao" celu stvar. Nakon sednice Kadijević i vojna vrhuška nisu više mogli na legalan način da spasu otadžbinu kojoj su položili zakletvu i kola su nezaustavljivo krenula nizbrdo, a kada su se zaustavila nakon četiri godine (ne računajući Kosmet 1998–1999. i nakon toga) nedostajalo je preko 300.000 ljudskih života, tri miliona građana bivše zajedničke države su postali izbeglice ili raseljena lica a pravu materijalnu štetu verovatno niko i ne može da proceni. Zemljom se šetaju (i oru drumove) strane vojske kao na vojnoj paradi (a Marka i njegovog topuza nigde nema). Zbog nas (ili možda najviše zbog onih koji su pogazili zakletvu) ostali smo upamćeni u svetu kao poslednji evropski varvari a Balkan kao sinonim za mračni srednji vek.

Elem, neko će reći šta je bilo – b ilo je, ali da li je baš tako i moralo da bude. Nakon gorespomenute istorijske sednice bilo je valjda svima jasno da smo samo pred dva izbora: ili vojna hunta i očuvanje zemlje i naravno izbegavanje građanskog rata ili upravo ono što nam se i dogodilo (i još uvek se događa). U intervjuu za dokumentarni film Smrt Jugoslavije BBC-ja iz 1995. admiral Branko Mamula iznosi svoj stav braneći Kadijevića da on nikada u svojoj glavi nije imao planove o uspostavljanju vojnog režima u SFRJ jer takav potez ne bi nikada bio verifikovan niti od strane SAD niti EU-a pa bi zemlja ostala u političkoj i ekonomskoj izolaciji. Dakle, ispada da je zemlja prepuštena bogovima rata (za koje je demos i glasao na prvim tzv. slobodnim višestranačkim izborima nakon onog prethodnog rata) i to zarad negovanja dobrog imidža u zapadnim očima koji smo kao takav imali do tada. Ipak, trezvenije gledajući unazad moramo konstatovati da priča jednostavno ne drži vodu. Američka politika je ostala po zlu upamćena iz doba "hladnog rata" upravo po tome što je ne samo šurovala već i uspostavljala vojne hunte po čitavoj Latinskoj Americi i još ko zna gde po svetu i to obarajući legalno izabrane demokratije. I general Franko se odlično kotirao u američkim očima. Naravno, neko će reći (s razlogom) da je Pentagon to radio kako bi ili eliminisao ili onemogućio komuniste da uspostavljaju svoj režim "med i mleko" van već postojećeg Varšavskog pakta pa upravo stoga komunistička vojna hunta "a la Kadijević" u SFRJ nije imala već u startu nikakve šanse da prođe. Međutim, ako se prisetimo više nego prijateljskih političko-ekonomskih odnosa istog tog Ujka Sema sa komunističkom vojnodiktatorskom titoističkom Jugoslavijom, ostaje samo da konstatujemo da sve karte ipak nisu na broju. Otpada i činjenica da titoistički komunizam nije bio sovjetskog tipa i baš stoga što je bio u zavadi sa moskovskim komunizmom Vašington je i držao Titovu Jugoslaviju kao malo vode na dlanu, a 1991–1992. "hladni rat" se završio pa Amerikancima više nije bio potreban ni titoistički komunizam a ni Jugoslavija jer se i sam Varšavski pakt kao i SSSR raspao. Međutim, ako isti ti Amerikanci mogu da trpe i čak štaviše nego odlično sarađuju na ekonomskom i političkom planu sa vojnodiktatorskom komunističkom Kinom (i pre i nakon Tjenanmena 1989), zašto ne bi mogli i sa malom "kadijevićevskom" Jugoslavijom.

Na kartu koja nedostaje u ovom pokeru ukazao je sam Kadijević u svojim memoarima Moje viđenje raspada, decidno tvrdeći da je upravo inostrani faktor razbio Jugoslaviju (dakle, ona se nije raspala iznutra, već je razbijena spolja) i to razbijanje je bilo vidljivo još od 1989. (dakle pre raspada SSSR). Da inostrani faktor i dalje razbija "ostatke ostataka" u nameri da svede Srbiju u granice nakon Berlinskog kongresa iz 1878. a pre oslobodilačkih balkanskih ratova 1912–1913. (ako ne i u granice Miloševe Srbije iz 1833), vidljivo je svima sem valjda onima kojima je trenutno najbitnije ko će biti ministar policije u novoj vladi Srbije (bez Kosmeta). Tako smo se danas opet našli u sličnoj situaciji kao i "Jugosloven" (kako se sam zvanično izjašnjavao) Kadijević (polu-Hrvat, polu-Srbin) 1991, koji je (kako i sam priznaje) bio svestan razbijanja zemlje kojoj je položio zakletvu od strane "autsajdera", ali ipak na kraju nije zbog dobrih odnosa sa samim tim "autsajderima" ispunio izgovorene reči na polaganju vojničke (i patriotske) zakletve (kako bar ispada po Mamulinom svedočenju). Danas smo svedoci ponovnog gaženja, ovog puta svete srpske zakletve sa Kosova Polja od pre šest vekova. I to opet kao i 1991. zarad "dobrosusedskih" odnosa sa autsajderskim razbijačima, a na vidiku ni Apisa ni Marka. Neko će s pravom reći da nije teško biti general nakon bitke. Ali je sigurno teško (bar u moralnom smislu) primati generalsku penziju zarađenu u onoj državi na čiju odbranu se general zakletvom obavezao, a ne da je nije odbranio, već čak nije ni pokušao to da uradi, tj. da tu zarađenu penziju i moralno opravda. Štaviše, sve je general i uradio da se i sama vojska čiji je ministar bio sruši ko kula od karata a on nakon obavljenog posla mirno ode u (ne)zasluženu mirovinu. Hrvatska i Slovenija bi umesto da ga sudski gone trebalo Kadijeviću da podignu spomenike širom Lipe Njihove dežele uz prikladnu generalsku penziju kao zaslužnom branitelju-bojovniku "Domovinskog rata".

Docent dr Vladislav B. Sotirović, istoričar i filolog, Evropski humanistički univerzitet i Univerzitet u Vilnjusu, Litvanija