Etnografija – Dragačevske tkalje:
Neke nove žene

Nedavna promocija obnovljenog izdanja dnevničkih beleški Rajke Borojević Iz Dupca u svet, podsetila je na fenomen dragačevskih tkalja iz Donjeg Dupca, na priču o neobrazovanoj sredini koja se razvila u brend primenjene umetnosti i jedan od simbola srpske kulture

DONJI DUBAC: Rajka Borojević 1951.

Kaže se da je Donji Dubac "Bogu iza nogu". Postoji i legenda po kojoj je "jedanput čuma došla u Dubac, pa se osuljala niz litice i rekla: šukadar, bukadar u Dubac nikadar!" Da je Donji Dubac zabačeno selo, tačno je: nalazi se u Gornjem Dragačevu, u nerazvijenom delu ove oblasti, u planini, 16 kilometara od Guče. Put do tamo je sada asfaltiran, a do pre četrdesetak godina duž šest kilometara između Viča i Donjeg Dupca vodio je samo puteljak, pa su ga tkalje prokrčile u kakav-takav put. Zato se ta deonica i danas naziva "ženski put".

U taj i takav Donji Dubac došla je Rajka Borojević 1951. godine s namerom da pomogne ljudima koji su pomogli njoj i njenoj porodici tokom izbeglištva, za vreme Drugog svetskog rata. "Nisam mogla zamisliti da postoji ovolika udaljenost od sveta, naselja, puteva, železnice. Tišina i samo jeziva tišina", zabeležila je u Dnevniku. Po obrazovanju, Rajka Borojević je bila učiteljica stručne škole. Zimi, kad nema poljskih radova, četiri godine je na tečajevima obučavala dračagevske žene osnovnim znanjima o ishrani, higijeni, podizanju dece, lepom ponašanju – o savremenom životu. One su bile podređene, bez ikakvih prava, pod uticajem zaostale sredine veoma izraženog sujeverja. "Bolje su žene što manje znaju. Ja kud okončim – tuda tešem, no, bogami, sa školovanom ne bi’ mog’o tako", zabeležila je Rajka komentar starog Jezdimira iz Milatovića na vest o obučavanju žena. Tečajevi su nazivani divljim, jer su bili rezultat lične inicijative, dakle nečeg gotovo nepostojećeg u samoupravljanju, a najviše zato što su žene obučavane da razvijaju selo, a ne da idu u fabrike kao što je tada bilo podobno. "Mnogi su tečaj okarakterisali kao neku gospodsku besposlicu, koja je meni pala na um", piše Rajka Borojević. "Meni jeste palo na um, još za vreme rata, i niko to od mene nije tražio. Niko to od mene ne očekuje. Pokrenula, ali ne iz besposlice, nego zbog dobrog poznavanja ovih sela. Svakako i zato što do danas uopšte nije bilo nikakvog tečaja za žene."

ČUNKOM I SRDAČKOM: U to vreme, tkačka tradicija Gornjodragačevki još je bila sačuvana. Žene su u tom kraju odvajkada tkale. Čunkom i srdačkom, na starim razbojima, tkale su laneno i konopljino platno, ćilime i grubo sukno za gunje, ali i maštovite pojaseve i marame. Zato je Rajka Borojević pokušala da ih zinteresuje prvo za nešto u čemu su vične." Sa Dragojlom sam uspela. Istkala je prilično dobar štof riblja kost. U tkanju vidim mogućnost radinosti za ova sela. I to me raduje", zapisala je u leto 1952. godine. A zatim, takođe istim povodom: "Veliko je zadovoljstvo raditi sa seoskim ženama. Imate utisak kao da vam izvlače, otimaju reči. Toliko su one željne znanja. No, usred ushićenja iskrslo je pitanje: čime će, kako će one ostvariti, sprovesti ono što su naučile? Nikako, nigde dinara. Golem i težak dinar, Rajo. K’o vodenički kamen, govorile su tada. Tada mi je sinulo: tkačka tradicija – kućna radinost! Niču nove žene." U takvom raspoloženju osnovana je tkačka sekcija zadrugarki. "U ovim selima teško bi se organizovalo preduzeće u kojem bi žene bile u stalnom radnom odnosu. Kud god pođu, daleko je. Svugde peške. Puteva i prevoznih sredstava nema. Njihovu stoku, kuću i decu mnoge ne bi mogle ostavljati. Žene ovih sela najlakše bi privredile, poboljšale život svoj i svoje porodice, svoj položaj – kroz kućnu radinost. U sekciji nas je svega osam. To me ne zbunjuje. Tako je uvek u početku. Nepoverenje prema novom. Ipak, nema nepoverenja onoliko koliko ga je bilo pred prvi tečaj. Važno je da su u sekciju ušle najnaprednije. Druge – čekaju. Da vide. Nas osam verujemo da ćemo uspeti. Znam da će ići sporo. Naročito zato što nemamo novca da nabavimo nešto od modernijeg tkačkog inventara. Ni oslonac, ni pomoći od okoline koja nas još ne shvata." Nepunih desetak godina posle, osnovana je Dragačevska zadruga žena "Rajka Borojević", prvi znak da država prihvata i uvažava delatnost dubačkih tkalja.

Počelo se sa onim što je postojalo na terenu, sa tehnikama i vrstama starog tkanja kakve su sad po muzejima, na postojećim, horizontalnim razbojima. Lepi su, opisni, nazivi tkačkih tehnika: platnarski, baluk, serdžadski, šubaraški, na redak, sa vođicama, pajicama i pivama, pregrađušicama, ulevima, daščicama i nitićima. I tada i danas sve se radi od prirodnih sirovina iz okruženja: od vune, konoplje, pamuka, slame, šašine, pazdrnovine, like, i od uvozne rafije. Branka Borojević-Džokić, mlađa Rajkina ćerka, doskora načelnik Odeljenja za dizajn i komunikaciju Etnografskog muzeja i projektant izložbi, inače dizajner Dragačevske zadruge, kaže da su "prva tkanja bila atraktivna za gledanje, ali ne i za upotrebu, pa ih je trebalo prilagoditi savremenom načinu života i tržištu. U početku je to postizano izradom sitnijih predmeta, setova za ručavanje i abažura. Koristila se rafija kombinovana sa domaćim materijalom šašinom i slamom. Ti proizvodi su brzo našli kupce. Zatim, među prvim proizvodima bili su i štofovi od domaće predene vune, tvidovi raznih kombinacija. Mogle bi Dragačevke i sad da tkaju štofove, ali to zavisi od tržišta – ne isplati se raditi samo nekoliko metara štofa. Nekad je postojala industrija, veliki Srbijateks, pa modne revije, toga odavno nema. Sad najviše ima potrebe za zavesama od konoplje i pamuka, one su još uvek zanimljive za privatne enterijere i za veće restorane i hotele."

NEKAD I SAD: Tkalje na okupu

NOVE TEHNIKE: Nazivi novih tehnika tkanja zasnovanih na tradicionalnim, otkrivaju imena tkalja: "Dragojla", "Dostana", "Đula", "Živanka", "Cvelovka", "Vidosava", "Gina", "Ljubica", njihovih sedamdesetak vrsta štofova nazvani su "Dubac", "Jelica" (planina), "Bjelica" (reka), torbe su "Dragačevska", "Hercegovačka", "Ulev", prekrivači u šubaraš tkanju su "Žiča", "Studenica", "Arilje", "Đurđevi stupovi"... Interesantno je objašnjenje Branke Borojević-Džokić šta je šubaraš. "Vuneno tkanje dobijeno starom tehnikom u kojoj se omčice izvlače na pleteću iglu, sitno i gusto. Takvo predivo je bilo slično krznu i od njega su se nekad pravile šubare. E pa ta tehnika je prilagođena razboju i iskorišćena je za tkanje tepiha i prekrivača. Onda sam smislila da ta velika površina ne bude ujednačena, već da se smenjivanjem punih i praznih delova dobije reljef. Zatim sam tu mogućnost iskoristila da na tkanje prenesem ornamentiku okolnih manastira Arilja, Dečana, Đurđevih stupova, Studenice, Žiče. To je izgleda bio pravi pogodak, pravljeni su veliki prekrivači, tepisi i od toga je moglo da se živi. A i tkalje su bile oduševljene: dosadno im je da tkaju ujednačenu, ravnu površinu, tvrdile su da brže tkaju kad imaju crtež sa motivom i kad moraju da broje petlje. Svaki moj dizajn je baziran na osobinama materijala i na umeću tkalja. Ja sam od njih učila, primila sam od njih njihovo znanje i usmerila ih i prilagodila onom što bi danas bilo zanimljivo."

Zlatno vreme dragačevskih tkalja bile su sedamdesete godine. Povodom dve decenije od osnivanja Zadruge, Rajka Borojević je zapisala: "U početku nas je bilo osam. Sada skoro osam stotina zadrugarki. Iz petnaest dragačevskih sela, dva ivanjička i kaluđerice iz manastira na Ovčaru. Prvih deset godina smo radili dobrovoljno iz želje za znanjem i napretkom. Prihod od priredbi i prodatih tkanja ulagali smo u putovanja i obrazovanje. Sad imamo i struju, put, telefon i skroman zadružni dom. Ovo je još uvek jedina zadruga tkalja u našoj zemlji. Ni u 15 evropskih zemalja, koje smo proputovale, nismo našle sličnu. Zadrugom upravlja zadružni savet i upravni odbor, a svega je pet stalno zaposlenih. Zadruga pouzdano i stalno napreduje." Rukoradi dragačevskih tkalja bili su i na Olimpijadi u Meksiku, u Njujorku, u Japanu gde su posebno hvalili tepih sa velikim cvetom suncokreta koji ih je podsećao na sunce njihove zastave.

Zgradu Zadružnog doma tkalje su dobile su 1978. godine: preko 1000 kvadratnih metara, bioskopska sala, izložbeni prostor sa stalnom postavkom, prodavnica, poslovne prostorije. Dom se nalazi u nizini, pored reke Bjelice, a u planini, kuća domaćina Spasoja Tadića u kojoj su živeli Borojevići tokom ratnog izbeglištva, kuća koju je oslikao Branko Šotra, Rajkin brat – sadašnji muzej.

TRANZICIJA: "Nikom nije jasno kako je Zadruga preživela devedesete godine", kaže Branka Borojević-Džokić. "Istina, Sabor dragačevskih tkalja, osnovan 1966. godine, i dalje se održavao svake poslednje nedelje juna, ali to više nije bilo – to. Sad, poslednjih godina, izgleda da Zadruga opet staje na noge. Došao je novi direktor, Milan Ranđelović iz Guče, i – krenulo je. Vraćaju se i mlade tkalje, opet se radi i sarađuje sa svetom. Pretprošle godine Zadruga je pozvana u Francusku, povodom serije izložbi na temu konoplja. Učestvovala je jedna tkalja, demonstrirala je dragačevsko tkanje i privukla veliku pažnju, pa je već prošlog leta u Dubac došlo desetak Francuza. Ove godine čekamo grupu mladih Kanađana iz dijaspore. Veliki je problem to što zadruge potpadaju pod zakon koji se odnosi na poljoprivredne zadruge. Dragačevska zadruga je nešto mimo svega, posebna je, i trebalo bi da se zaštiti kao raritet, kao kulturno dobro, a ne da ima status zemljoradničke zadruge."

Kad je počelo da se razmišlja o osnivanju zadruge žena u Sirogojnu, Rajka Borojević je predložila da se one bave vunom, da iskoriste materijal kojim je obilovao zlatiborski kraj. Zadruge u Dragačevu i u Sirogojnu nisu nikad predstavljale konkurenciju jedna drugoj. Pre petnaestak godina Branka Borojević-Džokić osnovala je školu tkanja u Manakovoj kući, prostoru Etnografskog muzeja. "Moje kolege su bile skeptične smatrajući da Beograđanke neće zanimati tkački zanat, ali ubrzo je škola imala preko hiljadu učenica. Posle ove, pojavilo se još škola po gradu. Sve su one potekle iz Donjeg Dupca."

U knjizi Iz Dupca u svet najviše je pisano o procesu obrazovanja tamošnjih žena, o običajima Dragačeva, o shvatanjima, njihovom načinu života, sve je beleženo autentičnim jezikom kraja, pa je zbog toga ova knjiga i bogat izvor za etnografe. Na kraju je rečnik, a knjiga je dokumentovana mnogim fotografijama. Najmanje je pisano o rukoradima tkalja, valjda zato što je to za njih uobičajena, prirodna pojava. Povodom promocije knjige Iz Dupca u svet Rajke Borojević, njen izdavač, Etnografski muzej, na inicijativu Branke Borojević-Džokić organizovao je izložbu na kojoj su, osim rukorada tkalja, pokazani i radovi sa prošlogodišnje kolonije Dragačevska terakota, pačvork Gorjane Ajzinberg, i radovi studenata Megatrend univerziteta u klasi profesorke Vere Marković.

"Rajka ne bi verovala da je istina sve ovo, ne bi verovala da se njena zadruga održala više od pola veka", kaže Branka Borojević-Džokić. Očigledno da je imao ko da je održi.

Sonja Ćirić