Patološko kockanje:
Crno u crvenom

"U kockarnicama se svi smeše, ljubazni su, ugošćavaju vas sa velikim poštovanjem, a ja, kako sam bio mlad i pošto mi je to prijalo, smatrao sam ih velikim prijateljima, iako su plaćeni za taj osmeh", kaže za Vreme Boris, kockar na terapiji. "I najveći limit bio mi je mali. Ulazio sam u sve veće gubitke, počeo da pozajmljujem novac. Gubio sam poverenje prijatelja, počeli su da me izbegavaju"

ADRENALINSKI PUT U ZELENAŠKE DUGOVE: Kazino

Dvadesetsedmogodišnji student Fakulteta narodne odbrane Milan Hinić iz Zaječara otišao je na gradilište kraj gradskog stadiona, i kako se pretpostavlja, polio se benzinom i zapalio pošto je izgubio 36.000 dinara na kladionici. Na telu su pronađeni tragovi ugriza pasa, a kraj njega flaše u kojima je bio benzin. Njegovi prijatelji kažu da je ranije tog dana uplatio tri tiketa od novca koji je pozajmio za lečenje majke. Nije bio zaposlen, voleo je da igra fudbal, a komšije ga opisuju kao poštenog i povučenog mladića.

Upućeni u problem patološkog kockanja, tvrde da su krađe, napadi, ubistva i samoubistva zbog kocke veoma česta, ali da javnost najčešće nije upoznata s tim delom priče.

PLAĆENI OSMEH: U najvećoj opasnosti od patološkog kockanja su tinejdžeri. Kako navode naša četiri sagovornika – momka uzrasta od 22 do 30 godina, koji su nedavno prestali sa ovom navikom – svi su u to ušli na veoma sličan način: "Počeo sam da se kockam pre sedam godina. Uglavnom sam igrao elektronski rulet. Nije džabe što je zbir brojeva na ruletu 666, uverio sam se u to", kaže Boris (24). "Mislio sam da sam srećniji od ostalih, i zaista sam imao početničku sreću koja je kontraproduktivna. Možda do svega ovoga ne bi ni došlo da nje nije bilo. Prvo sam igrao na poker aparatima u mini kazinima. Tada mi je primarno bilo da dobijem novac, a kako mi je to išlo od ruke, vremenom sam povećavao uloge i odlazio u ozbiljnije kockarnice. Novac sam trošio na izlaske na splavove, imao sam ušteđevinu, malo smo se iživljavali, pio sam više, dobro se oblačio jer u vreme kad je plata bila 50 evra ja sam kupovao majice od 100 evra. Osetio sam lep život i nisam znao kako to da pratim osim kockanjem. Uživao sam i u novcu i u igri. Mislio sam da ću na taj način sebi obezbediti luksuz. Uživao sam i u kazinima jer je to lep, virtuelni svet. U kockarnicama se svi smeše, ljubazni su, ugošćavaju vas sa velikim poštovanjem, a ja, kako sam bio mlad i pošto mi je to prijalo, smatrao sam ih velikim prijateljima, iako su plaćeni za taj osmeh", kaže Boris, kockar na terapiji za odvikavanje. Onda, nastavlja Boris, slede uobičajeni problemi: "I najveći limit bio mi je mali. Ulazio sam u sve veće gubitke, počeo da pozajmljujem novac. Gubio sam poverenje prijatelja, počeli su da me izbegavaju. Nisam na to tako gledao, mislio sam da ću moći da im vratim pare, da ću da dobijem na kocki, da mogu da pobedim i mašine, i rulet i sve."

On, kao i Goran, Nemanja i Vlada, idu na terapiju u novosadski Centar za promociju kreativnosti Inspiracija, koji je pre dve i po godine pokrenuo Dejan Stanković, takođe bivši kockar. Kroz Centar je do sada prošlo tridesetak mladih ljudi, od kojih su se dvojica vratili kockanju. Svi oni imaju mnogo toga zajedničkog: počeli su u srednjoj školi, neki čak i ranije kao Nemanja koji je igrao poker sa devet godina, većina je iz nešto imućnijih porodica, uglavnom su zanemarivali druge obaveze radi kockanja, gotovo svi su se zaduživali i svi su imali strašne porodične probleme, neki su krali iz kuće, bavili se kriminalom kako bi došli do novca. Kako Stanković objašnjava, oko 90 odsto osoba koje su dolazile u Inspiraciju ima velike zdravstvene probleme uzrokovane stresom: jedan od njih je "zaradio" oštećenje vida od 70 procenata, drugi je dobio napade epilepsije, a većina ima probleme sa povišenim pritiskom i tahikardijom. "Ujutro, dok ne nabavim novac, tresao sam se, bio nervozan, krizirao sam, i čim uplatim tikete, već sam veseo", kaže Vlada (30), objašnjavajući da mu je najteži u "kockarskoj karijeri" bio trenutak u kojem nije gubio, već dobio novac: "Čekao sam utakmicu od 350 evra. Ujutro je trebalo da vratim sve pare koje dobijem, i samo sam čekao da se završi utakmica. Nisu bile u pitanju pare, to je napetost, adrenalin." Vlada se oženio sa 26 godina i danas ima troje dece, najstarije ima tri i po godine. Kaže da je nakon ženidbe prestao da izlazi i kocka se noću, ali je zato preko dana popunjavao po više tiketa u kladionici. "Noću nisam spavao, čekao sam prenos utakmica i rezultate. Krio sam od supruge, prijavljivao sam samo tikete od 50 dinara, a u drugom džepu imao sam one od 1000, 2000 dinara ili više. Imam svoj kamion, vozim, lepo zarađujem, ženi prijavljujem deset puta manje. Provalila je da lažem, iako sam se kleo da ne igram. Bio sam svestan da to ne valja, ali vuklo me je, to je vrsta droge." On se kockao od 15. godine. "Rođen sam u Zemunu, počeo sam sa poker aparatima i igrao sam karte u kraju. Živim među Romima, a oni su poznati kockari, igraju barbot, karte, tombole. Kao klinac bavio sam se nekim polukriminalom, roditelji su mi bili imućniji, uvek sam se snalazio za pare i nije mi bilo bitno da li ću nekog prevariti i slagati."

BOJA NOVCA: Goran (22) kaže da je poslednji gubitak na kockanju bio pazar od 500 evra koji je uzeo iz prodavnice svojih roditelja. "Potrošio ih za jedno veče i to je bila prekretnica, nisam više mogao da živim takav život i da se budim opterećen razmišljanjima kako ću dalje. Te večeri besciljno sam lutao gradom satima, nisam smeo da se vratim kući." I drugi se vrlo dobro sećaju svog poslednjeg kockanja. Boris kaže da je noć pre nego što je otišao u Inspiraciju izgubio 4000 evra. "Bio je petak veče. Namera mi je bila da uzmem 200 ili 300 evra, da imama narednih par dana da se malo opustim, da izađem galantno sa drugovima i da ne razmišljam o parama. Ali to je bio izgovor da bih opet igrao. Krenulo je kao i obično: izgubio sam početnih 100 ili 200 evra koje sam imao, pozvao sam drugara da dođe i da mi pozajmi. Slagao sam da ću uzeti samo 1000 evra, ali sam na kraju potrošio sve što mi je rekao da ima. Iz tog virtuelnog sveta sam izašao tek kad sam napustio kazino. Unutra sam se osećao kao da sam začaran, novac nije imao nikakvu vrednost. Nisam pravio razliku između 10.000, 30.000 ili 50.000 dinara, sve mi je bilo isto, nisam imao mere. Kad sam izašao napolje shvatio sam šta sam uradio. Odjurio sam kući oko šest sati ujutro i probudio roditelje da im kažem koliko sam izgubio. Bili su u šoku. Slično se već nekoliko puta dešavalo, ali ovo je bila kap koja je prelila čašu. Rekli su mi da malo odspavam, a da posle idemo kod Dejana koga su pre toga videli na TV-u. I ja sam čuo za njega, ali sam bio skeptičan jer sam i ranije išao kod raznih psihijatara i psihologa. Pričali su mi priče koje znam i koje sam čuo hiljadu puta: kako sam ja mlad dečko, kako je budućnost preda mnom, kako je bolje da jurim devojke nego da se kockam... Sve mi je to bilo pomalo smešno."

Svaki kockar gubi osećaj za vrednost novca. Boris kaže da nije bio svestan da se ponaša "bahato" mada je trošio po 2000 ili 3000 evra za noć. Goran (22) priča kako je pre dve godine dobio 1000 evra i poklonio ih majci da otputuje u Dubai za 8. mart. "Znao sam sve vreme da sam u problemu, ali sam mislio da sam dovoljno jak i da ću dobiti neke velike pare sa kojima ću otići van Novog Sada da se odmorim." On dalje kaže da je imao "scenario u glavi": "Mislio sam da ću dobiti, odnosno da moram da dobijem 150.000 evra, a cilj mi je bio da odem u London. Prikupio sam sve papire i podatke o londonskim školama i počeo da planiram. Samo mi je falio novac da odem u Ambasadu po vizu. Znam da je u Londonu život jako skup, ali sam želeo da nekako pobegnem od ovog sivila. Sada sam skeptičan, jer sa tim parama sam i tamo mogao da odem u kazino, potrošim sve i da mi bude još gore. Ovo je ipak najbolji scenario." U poslednje dve godine, on je na kockanju izgubio između 5000 i 10.000 evra. "Nikad nisam pozajmljivao novac, koliko god da sam bio u problemu. To je bila srećna okolnost, ali otežavajuća za moju terapiju. Jer oni koji imaju velike probleme i dugove mogu lakše da se izvuku jer su se više opekli. Ja nisam imao probleme uobičajene za kockare. Imao sam malo dobitaka, nikad kod sebe nisam imao mnogo novca, možda je najveća svota bila oko 100.000 dinara. Krao sam iz kuće, uzimao od roditelja, potrošio sam novac od školarine za fakultet, prošle godine je trebalo da idem u Ameriku, ali sam na kockanju izgubio 2000 evra koji su bili namenjeni za to putovanje."

KOCKARI NA TERAPIJI: Dejan Stanković, osnivač centra za promociju kreativnosti "Inspiracija" sa štićenicima

ZAČARANI KRUG ZELENAŠTVA: Nemanja (26) je, kako kaže, za godinu ili godinu i po dana izgubio preko 100.000 evra. "Imao sam dug od nekih 40.000 evra koji nisam prijavio. Kad sam ga napravio, gazda kladionice mi je zabranio da se kockam. Početkom 2004. godine počeo sam da na svakih šest meseci prijavljujem dug od po 5000 evra, poslednji sam vratio pre dve nedelje. Imao sam frku s roditeljima samo kad im prijavim dug, to je trajalo po nekoliko dana, pa onda prođe. Unajmljivali su detektiva da me prati, prošao sam kroz sve to. Roditelji su mi davali pare, tetka mi je davala. Pozajmljivao sam na kamatu, a onda od drugara koji su dobrostojeći da bih vratio, i tako ukrug." Kad je završio srednju školu i upisao fakultet, roditelji su Nemanji otvorili teretanu. "Pružili su mi fantastične uslove. Pošto sam zaposlio radnike imao sam mnogo slobodnog vremena, izlazio sam, provodio se i usput počeo s kartama. Postalo je malo ozbiljno, pa malo više ozbiljno, a onda sam zapostavio sve, teretana je i dalje radila, ali nisam učio, devojka je trpela. Roditelji, kad su saznali, zatvorili su teretanu kako bi se vratio fakultetu. Problem je što sam nastavio da se kockam i dalje, a više nisam imao novac od teretane niti su mi davali koliko mi je trebalo." Boris objašnjava da kockari ne broje koliko su izgubili, bar ne u dinar. Na pitanje odakle je uspevao da nabavi velike sume, odgovara da u kockarskim krugovima ljudi imaju mnogo novca i mogu da "pomognu". Postoji, naravno, i drugi način – da se pare uzmu na kamatu, ali to vodi ka lavirintu gde se samo premošćavaju dugovi.

Kako kaže Dejan Stanković, u Inspiraciji uslov za uključivanje u terapiju jeste pristanak i saradnja porodice kockara. On objašnjava da je presudno da takve osobe priznaju sve dugove i tajne kako bi lečenje bilo uspešno. Međutim, roditelji i supruge za probleme obično saznaju i javljaju se kad je već prekasno, odnosno kad dugovi postanu toliki da je za njihovo izmirenje neophodna prodaja nekretnina i svega što je vredno. Sva četiri momka kažu da su prošli kroz velike svađe i probleme sa roditeljima. Boris priča kako je nekoliko godina uspevao da svoje navike sakrije od roditelja: "Radio sam sve i svašta, to je bio kraj devedesetih pa je moglo da se mulja, i to je bio paravan za novac koji sam uzimao na kocki. Pitali su me nekoliko puta da li se kockam, ali sam negirao tvrdeći da radim razne poslove." Priznao im je tek kada je napravio velike dugove. "Mnogo su se razočarali jer sam pre toga bio uzoran, kulturan, fin, odmeren. Smatrali su sebe neuspešnim. Budio sam ih rano ujutro i saopštavao gubitke koje sam napravio te noći. To su stvari zbog kojih se najviše kajem, voleo bih da to izbrišem, shvatam tek sad koliko ih je bolelo." Vlada kaže da ga je otac pratio po kazinima, ulazio unutra i vikao na njega, i da je to davalo rezultate, ali da je, pošto kladionica ima na svakom ćošku, samo prelazio u drugu. "Odlučio sam da prekinem sa tim zbog žene, dece i roditelja. Svega sam bio svestan, ali to je bilo jače od mene. Ne znam da li sam se ja razboleo ili sam razboleo sve oko sebe. Ali, svi su me podržali."

VESELA DRUŽINA: Sva četiri momka su na terapiji u Centru za promociju kreativnosti Inspiracija. O Dejanu Stankoviću govore kao prijatelju, svi kažu da im je pomogao samo zato što on vrlo dobro zna kako se osećaju i kakve probleme imaju jer je i sam kroz njih prošao, i svi žele na neki način da se uključe u njegovu borbu. Vlada je tu manje od dva meseca, iako je još pre tri godine prestao da se kocka, Nemanja je tek pre dve nedelje prodao kockarnicu koju ima i priključio se programu. "Ja sam iz malog mesta, tamo se sve zna. I ne stidim se da govorim, to je davno ostalo iza mene. Posle razgovora sa Dejanom i sa drugim psiholozima, jasno mi je da moram da promenim način života. Ovde sam i da bih se na neki način uključio u borbu, jer ne želim više da gledam klince po Sremskim Karlovcima koji cele nedelje skupljaju pare od užine da bi ih potrošili na ruletu." Goran priča kako je u poslednje vreme izgubio volju za druženjem i izlascima, ništa mu nije bilo važno, samo se loše osećao. Na pitanje da li je još u kontaktu sa društvom s kojim se kockao, odgovara: "Od nove godine jedva da smo par puta nakratko razgovarali, a ranije se dešavalo da se po tri meseca uopšte ne razdvajamo, budu kod mene u stanu, idemo zajedno na rulet i izlazimo. Odnos sa roditeljima je sada dobar, Dejan mi je tu pomogao. Analizirali smo situaciju i postavio sam uslove: ja njima pomažem u prodavnici za platu kojom mogu da podmirim neke moje minimalne prohteve, a za uzvrat pokazujem dobre rezultate u školi i dobru volju." Goran nastavlja da mu je najveći strah da će se jednog dana kad bude imao sređen život, ženu i decu, probuditi i sve to upropastiti tako što će ponovo početi da se kocka.

Ovi mladići koji su prvi put otvoreno govorili o svom problemu okupili su se pre nekoliko dana na jednom beogradskom splavu. Na prvi pogled izgledaju kao vesela družina, na njima se ne vidi trag onoga kroz šta su prošli, i oni sada i jesu srećni: Nemanja je prošle godine odslužio vojsku, posle višegodišnje pauze u februaru je položio ispit, pre dve nedelje je isplatio dug i prodao kockarnicu, a devojci je priznao da je bio kockar i sad čeka na njenu reakciju; Goran, pošto je na privatnom fakultetu, uspeo je ovog meseca da obnovi godinu i sad sprema ispite koje će polagati na jesen; Boris je takođe pre šest meseci krenuo na predavanja, koja je zapostavio dve godine jer nije mogao da se koncentriše i spavao je na fakultetu pošto se noću kockao; Vlada je na završetku programa u Inspiraciji i kaže da će Stankovića kao prijatelja verovatno viđati do kraja života. "Situacija u kući je odlična. Rodio sam se ponovo. Daću sve od sebe da se više nikad ne kockam, da moja deca ne osete kakvo je to zlo."

Marija Vidić
Antrfile: Slobodan Georgijev