Izložba – Kolekcija Muzeja moderne umetnosti iz Sent Etjena:
Moderno i savremeno

Izložba "Paralelne priče" sa kolekcijom remek-dela moderne i savremene umetnosti iz Muzeja u Sent Etjenu postavljena je u tri beogradska galerijska prostora – u Likovnoj galeriji Kulturnog centra, Artgetu i Muzeju "25. maj"

U BEOGRADU: Fenan Leže, Tri žene na crvenoj pozadini, 1927;

U Beogradu su 52 dela umetnika iz udžbenika istorije umetnosti Evrope i SAD prošlog i ovog veka – Vorhola, Ležea, Dibifea, Veselmana i sličnih, a oni se ne sastaju često ni u mnogo većim kulturnim centrima. Moguće ih je videti do 2. juna na izložbi "Paralelne priče" u galerijama Kulturnog centra Beograda i u Muzeju "25. maj".

Izložena remek-dela su deo stalne postavke Muzeja moderne umetnosti iz Sent Etjena, francuskog rudarskog centra u blizini Liona, muzeja poznatog po jednoj od najznačajnijih kolekcija moderne i savremene umetnosti u Evropi. Petnaest radova izložbe "Paralelne priče" prvi put su izašli iz Sent Etjena, a ostali su, pre Beograda, pokazani u Budimpešti, Bratislavi, Pečuju, Banskoj Bistrici i u Parmi.

Izborom radova za "Paralelne priče", autor izložbe Loran Heđi, direktor Muzeja moderne umetnosti, ponudio je publici svejevrstan javni čas o modernoj umetnosti. Hronološki, izložba počinje s 1927. godinom, odnosno uljem na platnu Fernana Ležea Tri žene na crvenoj pozadini, a završava se 2004. godinom, radovima Paskala Pinoa Zastava i Renault Espace. Unutar tog okvira je priča o pravcima. Dadu i nadrealizam predstavljaju Kurt Šviters, Iv Tangi i dela iz kolekcije Viktora Braunera; nastanak geometrijske apstrakcije ilustruju radovi Žana Eliona i Ota Frojndliha; sledi enformelista Hans Hartung, zatim Pjer Sulaž i Žan Dibife, minimalisti Frank Stela i Elsvort Keli; pop art je ilustrovan delima Endija Vorhola i Toma Veselmana, a Lućano Fabro, Mario Merc i Đuzepe Penone su predstavnici arte povera; pokret umetnika koji slave individualne mitologije ilustruju Kristijan Boltanski, Bernar Friz, Džon Armleder, Bertran Lavije i Paskal Pino, a na tradiciji Dišana je Anđe Leća. Savremena fotografija predstavljena je radovima Žan-Marka Bustamantea i Patrika Tozanija. Autor izložbe Loran Heđi pokazao je Beogradu i najnoviju akviziciju svog muzeja, instalaciju od 15 serigrafija Gilberta i Džordža Petnaest mesta za gluvarenje iz 2003. godine.

Hans Hartung, T-1949-1, 1949;

PERPETUUM MOBILE: "Inicijator naslova izložbe, ‘Paralelne priče’, je Heđi. Naslov govori o paralelnom trajanju umetničkih pravaca u Evropi i SAD u prošlom veku", objašnjava Aleksandra Estela Bjelica Mladenović, kustos Likovnog programa Kulturnog centra. "Heđi je izložbom pokazao svoj projekat, tezu da umetnost prošlog veka nema granice: iako su postojali definisani umetnički pravci i u Evropi i u SAD, oni nisu bili zatvoreni već su imali vidne međusobne podudarnosti. Taj paralelizam je uočljiv, na primer, između američkog pop arta i francuskih novih realista, ili arte povera u Evropi i američkog minimal arta. Na primer, podudarnost između Tri žene na crvenoj pozadini Fernana Ležea i dela Želim to što želim Anđe Leća na kome su četiri fotografije i dva Hondina motora, čini uočljiva crvena boja, oba umetnika se bave savremenim društvom, s tim što je Leže bio fasciniran industrijskim društvom, kritikovao ga je, a Leća je motore, simbole moći i brzine savremenog društva, suprotstavio nežnosti i suptilnosti scena na fotografijama koje su u pozadini. Kao i Leća, i Kandida Hefer i Žan-Mark Bustamante, umetnici rođeni u drugoj polovini prošlog veka, pokazuju da savremena umetnost ima direktne korene u modernoj umetnosti. To je perpetuum mobile: savremeno je moderno, moderno je savremeno." Aleksandra Estela Bjelica Mladenović napominje da su najmlađi radovi evropskih i američkih umetnika u kolekcijama naših muzeja nastali do Drugog svetskog rata, pa je izložba "Paralelne priče" i zbog toga izuzetna i značajna prilika da se vide umetnička dela koja u vreme ne-putovanja ne bi mogla da se vide. "Nedavno je u Londonu održana retrospektivna izložba Gilberta i Džordža, ali koliko nas je moglo da otputuje tamo i poseti je? A sad je u Beogradu jedno od njihovih novijih dela, atraktivno i zanimljivo za svaku sredinu!"

Viktor Brauner, Druga verzija, 1934;

Isto koliko zbog umetničkog značaja, izložba "Paralelne priče" važna je za našu sredinu i zbog načina njene realizacije. "Ovo nije program koji bi mogao da se desi bez saradnje više institucija i društva", kaže Danica Jovović-Prodanović, direktorka Kulturnog centra. "Ovo jeste projekat Muzeja iz Sent Etjena i nas, ali da u njemu nisu pronašli svoj interes Francuski kulturni centar i Meridijan banka, a pre svega zajednica opština Sent Etjen Metropol i Skupština grada Beograda, do ove izložbe, u ovom obimu, ne bi došlo. Francuzi su platili i transport i osiguranje, odgovorili su našem zahtevu da obim izložbe bude veći od onog koji nam je ponuđen, poslali su svoje ljude da postave izložbu, a poslaće ih i na demontažu. To je zaista vidan napor francuskog društva da u Beogradu predstave svoj muzej na način na koji je i njima i nama odgovarao. Dakle, svega toga ne bi bilo bez institucionalne saradnje. Mislim da bi ova izložba mogla da znači oživljavanje institucionalnih projekata koji mogu da rezultiraju velikim događajima."

Gilbert & Džordž, 15 mesta za gluvarenje, 2003

PUBLIKE IMA: Izložba "Paralelne priče" postavljena je u tri prostora: dela iz ovog veka u Likovnoj galeriji Kulturnog centra i u Artgetu, a prošli vek u Muzeju "25. maj". Ovakvu koncepciju je, osim dimenzija galerijskog prostora, nametnula namera da i postavka bude u stilu izložbe, odnosno – da provocira. Na primer, rad Anđa Lećea u Artgetu, galeriji na prvom spratu svoj u staklu, šetačima izgleda kao da lebdi u prostoru, što je naročito efektno noću pod reflektorima. "Ovakva postavka treba da skrene pažnju na izložbu atraktivnošću Lećeovog rada – on je drugačiji čak i od onog što je moguće videti u savremenoj umetnosti: kad imaš dve honde koje kao da vise iznad grada, to bi po našem mišljenju moglo da zainteresuje ljude da dođu i vide celu izložbu i steknu uvid u presek moderne umetnosti XX i početka XXI veka", objašnjava Danica Prodanović. Sigurna je da pozicija Muzeja "25. maj" neće smetati publici. "Mišljenje da sva kulturna događanja treba da budu u centru grada, osim što ukazuje na našu inertnost, dovodi u pitanje i motivaciju publike da prisustvuje nekom događanju. Muzej moderne umetnosti ne nalazi se u centru Sent Etjena, pa mu to ne smeta. Što se motivacije tiče, mislim da će je izuzetnost ove izložbe pokrenuti. Uostalom, ako za "Noć muzeja" postoji zapanjujuće interesovanje, to znači da publika postoji, samo je treba nekim drugim načinima privući."

Prema rečima Lorena Heđija, posetioca koji su dan nakon otvaranja izložbe došli u Muzej "25. maj" bilo je više nego u Sent Etjenu. Priznao je da to nije očekivao, pogotovo da će u publici biti i stručnjaka i onih koji to nisu. Danici Prodanović je takav odziv nov argument za tvrdnju da "nama publika ne nedostaje, pa čak ni za izložbu moderne umetnosti koja još nije stigla da bude onoliko popularna koliko zaslužuje".

Osim "Paralelnih priča", u Beogradu traju još dve velike izložbe: "Breaking step/ U raskoraku" nova britanska umetnost u Muzeju savremene umetnosti, i italijanska "Apstraktna umetnost 1910–1960" u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Danica Prodanović ocenjuje da "postojanje tri ovakve izložbe govori o povoljnom trenutku koji će se valjda nastaviti, ali i o vremenu koje je bilo potrebno da bi se prevazišao period velikog zatišja. Ako u Beogradu 2007. godine postoje tri ozbiljne izložbe, to znači da im je prethodilo tri-četiri godine ozbiljnog rada. Potrebno je vreme za pregovore, za pronalaženje obostranog interesa, sredstava, zatim vreme da se sve isplanira, pa da se to i realizuje. A svemu tome prethodi poverenje. E sad, ako to stane, ako stane međuinstitucionalna saradnja, sledeći ovakav projekat možemo da dočekamo 2017. godinu."

Rezultat "Paralelnih priča" je i plan zajedničkog projekta: za godinu-dve biće realizovana izložba naših i umetnika po izboru Muzeja iz Sent Etjena. "Sad nismo bili samo primaoci nečijeg projekta već učesnici u zajedničkom poslu, a sledeći korak je kreativna saradnja. To su, čini mi se, znaci vraćanja naše zemlje na poziciju ravnopravnog učesnika u projektima, učesnika koji predstavlja svoje proizvode, prima tuđe i stvara zajedničke. A to je zaista bitno."

Sonja Ćirić