VREME 857, 7. jun 2007. / VREME
Kosovski pregovori:
Od Hajligendama do Kenebankporta
U atmosferi verbalnog zaoštravanja pred samit G8, srpska vlada pokušava da u saglasnosti sa Rusijom isposluje nove pregovore o Kosovu
|
Srpski premijer Koštunica ocenio je kao pogrešnu i štetnu najavu Vašingtona da bi do kraja ove nedelje u Savetu bezbednosti moglo da se glasa o novoj američkoj rezoluciji o nadgledanoj nezavisnosti za Kosovo, koju su podržale Velika Britanija, Francuska, Italija, Belgija i Slovačka.
Koštunica je u utorak 5. juna naglasio da je Srbija apsolutno protiv takve rezolucije, ali i Rusija koja je stalna članica Saveta bezbednosti UN-a, te da je samim tim unapred jasno da stavljanje na glasanje rezolucije koja će propasti ne predstavlja konstruktivan pristup. On tvrdi da bi bilo potpuno neodgovorno i destruktivno ako propast te rezolucije na glasanju posluži kao povod albanskim separatistima da protivno SB-u UN-a proglase jednostranu nezavisnost Kosova. Ponovio je da bi Vlada Srbije odmah poništila odluku o jednostranoj nezavisnosti i proglasila je ništavnom i nevažećom.
To je jedna u nizu sličnih reakcija. U prošli četvrtak čim je stigla vest da su SAD u Njujorku predstavile novi tekst rezolucije Koštunica je izjavio da bi države koje podržavaju Ahtisarijev plan za Kosovo morale biti spremne da se suoče sa posledicama primene takvog plana u svojim zemljama, a pošto nijedna od ovih država neće prihvatiti da i za njih važi Ahtisarijev plan, deluje potpuno neprihvatljivo to što pokušavaju da nametnu da ovaj plan važi samo za Srbiju. Sličnim tonom Koštunica je reagovao pre desetak dana i na prvobitni američki predlog rezolucije o Kosovu koji se malo razlikuje od najnovijeg.
NOTA: Srpsko ministarstvo spoljnih poslova je protekle nedelje oštro reagovalo na izjave ministara spoljnih poslova Makedonije i Albanije Antonija Milošoskog i Ljuljzima Baše, date prošle nedelje u Skoplju, u kojima su oni saopštili da te dve zemlje podržavaju predlog o nadziranoj nezavisnosti Kosova. Ocenjuje se da se tim izjavama prejudicira rešenje o kojem će se voditi debata u Savetu bezbednosti i naglašava se da bi nezavisnost Kosova i Metohije predstavljala opasan presedan koji bi doveo u pitanje teritorijalni integritet drugih država na Balkanu i u drugim regionima sveta.
U ekspozeu pri formiranju vlade Srbije 15. maja istaknuto je da svako jednostrano proglašenje i priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije, neće ostati bez diplomatskih posledica. Sporenja o tome koliko daleko se u takvim slučajevima u zahlađenju odnosa može ići, bilo je tokom tromesečnih pregovora o formiranju srpske vlade i neka saglasnost je izgleda postignuta. Reagovanje na makedonsku i albansku izjavu ukazuje na to da srpska vlada misli ozbiljno kada kaže da će preispitati odnose sa državama koje eventualno jednostrano priznaju nezavisnost Kosova. Sličnu intonaciju upotrebila je, inače, prethodna srpska vlada, prošle godine, kada je Sloveniji upućena nota povodom Drnovšekovog lobiranja za nezavisnost Kosova.
Ovde se zapaža da je Kosovo često pominjano u atmosferi verbalnog zaoštravanja – odmah iza akutnijeg spora Zapada i Rusije pa sada i Kine o američkom raketnom štitu u Češkoj i Poljskoj – koje ide i do Putinove pretnje da može usmeriti ruske raketa na ciljeve u Evropi.
PUTIN: Putin je pred samit G8 naglašavao da će se malim narodima na Severnom Kavkazu teško objasniti zašto je to u jednom delu Evrope moguće, a njima, na Severnom Kavkazu nije, te da se kosovski problem ne razlikuje od situacije u Južnoj Osetiji, Abhaziji ili Pridnjestrovlju: u jednom slučaju raspala se jugoslovenska komunistička imperija, a u drugom se raspala sovjetska komunistička imperija; ratova etničkih sukoba i zločina je bilo u oba slučaja. Dodao je tome i argument da Južna Osetija, Abhazija i Pridnjestrovlje već 15 godina sebe smatraju nezavisnim državama, da imaju izabrane parlamente, predsednike, i da su donele sopstvene ustave. Posle te izjave lideri Abhazije i Južne Osetije Sergej Bagatapš i Eduard Kokoti ističu u posebnom saopštenju da te nepriznate republike imaju ne manje prava od Kosova da postave pitanje svoje samostalnosti. Više od toga, uputili su poziv generalnom sekretara UN-a Ban Ki Munu, predsedavajućem ZND Nursultanu Nazarbajevu, predsedavajućem OEBS-a Migelu Anhelu Moratinosu i generalnom sekretaru Saveta Evrope Teriju Dejvisu, da institucije kojima su oni na čelu preseku Gordijev čvor dugotrajnih konflikata i doprinesu priznanju nezavisnosti njihovih država.
Po Putinovim rečima, princip samoopredeljenja nacija stimulisaće negativne procese ne samo na postsovjetskom prostoru, već i u Rusiji. Kaže da i u južnoj Evropi ima i drugih problema, ali da ih neće pominjati da ne bi provocirao, a na Balkanu, Republika Srpska hoće da se ujedini sa Srbijom.
Putin je konstatovao da je princip samoopredeljenja nacija bio sovjetski pristup u vreme borbe s kolonijalizmom, ali ako se sada taj princip stavi iznad principa teritorijalne celovitosti država, onda mora imati univerzalni karakter. On ponavlja da bi takvo rešenje izazvalo separatističke pokrete i u samoj Evropi i nabraja: u Škotskoj planiraju da kroz tri godine na referendumu postave pitanje o nezavisnosti; u Kataloniji postoje takvi pokreti, u Baskiji se odavno razvio taj proces. Rusi su ranije pominjali i druge primere, Lavrov je pomenuo Palestinu i Zapadnu Saharu.
Srpska strana se oslanja na rusko insistiranje da se očuva princip celovitosti država i nepovredivost granica, samo što srpska argumentacija pre svega isključuje pravo na samoopredeljenje nacionalnih manjina koje žive van svoje matične države, a Putin, možda zbog trenutno pacifikovane Čečenije, isključuje i pravo na samoopredeljenje malih naroda u okviru celovitih država.
Duga rasprava o tome vođena je ovde osamdesetih godina još dok je postojala SFRJ i bila je argument protiv toga da Kosovo dobije status republike iz koga proizilazi pravo na samostalnost.
Polulegalno napuštanje tog principa tokom ratova raspada SFRJ i insistiranje na samoopredeljenju delova srpskog naroda u otcepljenim republikama (SAO, SK), dovelo je optužbi za realizaciju takozvanog projekta Velika Srbija, sankcija, pa i intervencija protiv Srbije. Na albansko lobiranje za Kosovo, drugu albansku državu na Balkanu, po međunarodnim skupovima reaguju uglavnom predstavnici Srbije.
TVORCI NACIJA: U kosovskom slučaju prvo su Amerikanci, a onda i predstavnici međunarodne administracije počeli da govore i o "narodu Kosova", očito da bi se relativizovao srpski protest zbog stvaranja druge albanske nacionalne države na Balkanu. To i može da služi samo kao verbalna magla, jer ovde se pamti nekoliko spektakularno bezuspešnih pokušaja konstituisanja novih nacija: kralj Aleksandar, s troimenim narodom i jugoslovenskom nacijom; Benjamin Kalai (1839–1903), kao odgovorni ministar za Bosnu i Hercegovinu u vreme austrijske okupacije, s bošnjačkom nacijom koja bi poništila razlike između Srba, Hrvata i Muslimana; pa i tvorci ideje o sovjetskoj naciji u SSSR.
Na stranu detalji, analiza argumentacije koju je u vezi kosovskog pitanja izneo Putin govori o tome da je ofanziva Moskve pre svega motivisana ruskim interesima, mnogo konkretnijim od navodne paternalističke zaštite Srbije – koja teži da uđe u Evropsku uniju koja želi da joj amputira deo teritorije i očijuka s NATO-om, čije širenje na istok uznemirava Rusiju.
Prvo, Putin insistira da se ruski glas posle duge krize i poniženja čuje i uvaži, a i Kina uz nju nastoji da se i njen glas čuje. Drugo, Rusija nastoji da zaustavi zapadno vojno širenje na istok. Treće, Putinova retorika odražava probleme s kojima se Rusija suočava posle raspada SSSR, s fenomenom čarape koja se para. Ta motivisanost je možda jača od zapadne, zasnovane na potrebi da se pokažu kredibilitet i moć, da se opravda jedan od onih "malih slatkih ratova" kakav je bio tzv. rat Medlen Olbrajt protiv Srbije 1999, da se olakša posao budućim administratorima na Kosovu, da se prikrije neuspeh međunarodnog upravljanja Kosovom od 1999, možda i da se zabašuri zaglibljenost u Iraku.
Dosadašnji odgovori zapadnjaka na ruske opomene, i pored tolike demonstracije rešenosti, govore o arogantnoj neudubljenosti u problem. Kad Rusi, na primer, kažu da Kosovo ne može ostati jedinstven slučaj i pominju Pridnjestrovlje i Abhaziju, kojima inače drže stranu, zapadnjaci odgovaraju da je Kosovo slučaj sasvim specifičan, drugim rečima kažu: "Ne brinite, nećemo vam dozvoliti da priznate nezavisnost Pridnjestrovlja..." Ako je taj utisak tačan, pretpostavke o tome da će Rusi s Kosovom nešto sitno istrgovati, nisu neutemeljene.
I pored iščekivanja šta će reći lideri G8, ovde se ipak značajna pažnja poklanja proceni nemačke kancelarke Angele Merkel da na samitu G8 u nemačkom Hajligendamu 8. i 9. juna o Kosovu možda i neće biti doneta odluka i da bi ta tema mogla da bude aktuelizovana i 1. i 2. jula kada će se Putin sastati sa američkim predsednikom Bušom u njegovoj letnjoj rezidenciji u Kenebankportu. Ne vidi se na osnovu čega bi se moglo zaključiti da bi i tada moglo da dođe do saglasnosti. Ostaje samo pitanje da li će i kako će zapadnjaci početi da demonstriraju moć.
Ministar spoljnih poslova Srbije Jeremić u utorak 5. juna otišao je u posetu Rusiji, pre svega da pripremi susret srpskog premijera Koštunice i ruskog predsednika Putina u subotu 9. jula u Petrogradu, tokom koga će valjda nešto čuti o tome kako je bilo u Hajligendamu. Srpska vlada pokušava da u saglasnosti sa Rusijom isposluje nove pregovore o Kosovu. Sam Putin upitan od strane zapadnih novinara kako bi kompromis o Kosovu mogao izgledati, rekao je da ne zna, a da zna neku formulu, saopštio bi je.
Njegova izjava da bi strpljiv rad sa Srbima mogao da dovede do kompromisa zasad ovde zbunjuje samo neke od lidera kosovskih Srba.
Milan Milošević