Italija:
Okoštavanje političke elite

Na političkoj sceni je nova vrsta opozicije, koja preskače uobičajeni način političkog udruživanja i koja dolazi odozdo umesto sa levice ili desnice

Specijalno za "Vreme" iz Rima

Malo razloga za slavlje i nešto rana za vidanje. Tako izgleda italijanska vlada posle godinu dana na vlasti. U maju kada se obeležava prva godišnjica od polaganja zakletve izvršne vlasti sa Romanom Prodijem na čelu, bilo je dosta političkih prepirki oko jednog od najkontroverznijih programa koji je vlada do sada predstavila. Program koji bi u italijansku zakonsku regulativu trebalo da uvede neku vrstu "legalizacije" nevenčanih parova i, u izvesnoj meri, nekih seksualnih grupacija, izazvao je proteste visokih ešalona katoličke crkve. Vatikan je zazvonio na uzbunu ukazujući na "pretnju prirodnoj porodici", pozivajući parohije i katoličke organizacije na mobilizaciju. Ovaj poziv je iskoristila desničarska opozicija sa Silviom Berluskonijem na čelu da pokrene kampanju protiv vlade i njene parlamentarne većine. Među vodećom koalicijom, katolički MPS pa čak i pojedini ministri pohvalili su demonstracije i izrazili spremnost da u njima učestvuju. Dva ministra, Klemente Mastela (pravde) i Đuzepe Fjoroni (odnosi sa parlamentom), učestvovali su u demonstracijama koje su privukle više od pola miliona ljudi u Rim.

Unutrašnja pukotina na pitanju "porodične politike" u vladajućoj većini je samo poslednja u dugom nizu koja je dostigla najkritičniju tačku u februaru tokom rasprave o obnavljanju italijanske vojne misije u Avganistanu. Čini se da se koalicija levog centra, koja je odnela tesnu pobedu nad Berluskonijem pre godinu dana, još uvek bori da pronađe pravi put kretanja napred, a da ne završi u političkom ćorsokaku.

GRAĐANSKO SAMOORGANIZOVANJE: Antiamerički protesti u Vićenci

SINDIKATI I PREDUZETNICI: Ekonomija je, čini se, u boljem stanju nego pre godinu dana. Početkom maja je Mudi, jedna od vodećih agencija za statistička istraživanja, uradila procenu performansi Italije. Industrijska proizvodnja se vratila iznad linije (plus 0,2 odsto u prva tri meseca 2007), a budžet je puniji. Nezaposlenost je na istorijski niskom nivou, nešto više od sedam odsto, ali najveći deo novih poslova je na određeno vreme i slabo su plaćeni. Značajno je da najveću glavobolju Prodiju zadaju upravo sindikati.

Početkom maja je ministar ekonomije Tomazo Padoa Skjopa predložio reformu zakona o penzionisanju. Tokom predizborne kampanje, koalicija levice je obećala "prevazilaženje" zakona o penzionisanju koji je uveo Berluskoni. Ovaj zakon počev od 2008. podiže minimalan broj godina za penzionisanje na 60. Padoa Skjopa je predložio da se ovaj zakon zadrži ili da se, u najboljem slučaju, povećanje broja godina za penzionisanje uvede postepeno (jedna godina više na svakih 18 meseci), kako bi se radnici duže zadržali na svojim radnim mestima i da bi se smanjilo finansijsko opterećenje budžeta.

Ova reforma odgovara zahtevima preduzetnika, ali je izazvala trenutne negativne reakcije sindikata. Sada, na početku leta očekuje se talas štrajkova u nekoliko javnih sektora, od školstva do transporta. Ovaj talas će se poklopiti sa drugim štrajkovima, na primer radnika u metalskoj industriji i novinara, koji zahtevaju obnavljanje kolektivnih ugovora i povećanje plata. Polako ali neizbežno zagreva se pitanje uslova rada radničke klase. To je trend koji je uspostavljen tokom mandata Berluskonijeve vlade, kada su sindikati pokušavali da poraze njegovu politiku. Bitka tokom predizborne kampanje je u velikoj meri vođena oko prava radničke klase i "socijalnih kriza", ali pošto je Berluskoni pobeđen čini se da nova vlada radi previše sporo. Povećan broj smrtnih ishoda vezanih za nebezbedne radne uslove (više od 1200 "nesrećnih slučajeva" sa smrtonosnim ishodom u 2006) razbesneo je i sindikate i građane. Mladi radnici su dodatno razočarani: Prvog maja u Milanu je više od 100.000 "precara" (radnici na rizičnim poslovima sa kratkoročnim ugovorima) učestvovalo u demonstracijama protiv vlade, pa čak i protiv glavnih radničkih sindikata koji, po rečima nekih od organizatora, naginju radničkoj politici nejednakosti koja je uspostavila prva italijanska vlada koju su činile koalicije levog centra i koja je bila na vlasti od 1996. do 2000. godine.

Dok su katolici protestovali u Rimu "da zaštite porodicu kao nedodirljivu osnovu društva", 300 kilometara južnije, u gradiću Sera, u provinciji Salerno (region Kampanje, u kojem je glavni grad Napulj), 400 policajaca i karabinjera silom je uklanjalo oko hiljadu sugrađana iz doline koja se nalazi u okviru zone pod zaštitom VVF-a. Neprijatan prizor u prelepom pejzažu. Građani Sere protestuju od decembra 2006, protiv plana da se u toj dolini napravi nova, velika deponija smeća. Ovu odluku je doneo Gvido Bertolaso, koga je Prodi postavio za "šefa specijalne komisije za upravljanje hitnim uklanjanjem otpada u Kampanji". Ta "hitnost" traje već 13 godina. Planirano je da se u regionu izgrade još tri deponije, a građani se učvršćuju u protestima, zato što "visoki komesar", kako kažu, preskače lokalne vlasti, sudstvo i volju javnosti. Mreža lokalnih komiteta, koji širom Italije zahtevaju drugačiji pristup zbrinjavanju otpada, uz više brige o okruženju, pozvala je na demonstracije za kraj maja u Napulju. Demonstracije su bile zabranjene, ali organizacioni komitet ih je premestio u samu Seru. Dan posle toga, u Seri je održan sastanak Pakta zajedničke pomoći, mreže "društvenih pokreta" koji, od Val di Suse na severu do Sicilije na jugu, okuplja lokalne zajednice koje vode borbu za zaštitu životne sredine. Ovo je nova vrsta opozicije, koja preskače uobičajeni način političkog udruživanja i koja dolazi odozdo umesto sa levice ili desnice. Kompletna politička elita sporo reaguje i odbacuje ove proteste kao "lokalne pokrete izvan-mog-dvorišta". Ipak, približavanjem lokalnih izbora održanih 26. i 27. maja u nekim mestima poput Vićence (grad koji protestuje zbog novih vojnih avio-baza Sjedinjenih Američkih Država) ovi pokreti su deo političkih jednačina koje je nemoguće zanemariti.

Na Siciliji, koja je glasala ranije nego ostatak Italije, desničarska koalicija predvođena Berluskonijem zadržala je mesta gradonačelnika u Palermu i Raguzi, dva najvažnija grada uključena u predizbornu trku. Berluskoni je zatim požurio da pozove Prodija da podnese ostavku. Đanfranko Fini, vođa postfašističke Nacionalne alijanse i bivši potpredsednik vlade, govorio je o mogućem "Sarkozijevom efektu". Po njegovim rečima, predsednički izbori u Francuskoj su pokazali da desnica dostojna poverenja može pobediti. Međutim, u italijanskoj politici lokalni izbori tradicionalno slede obrazac koji je teško projektovati na nacionalnom nivou. Malo je vlada ranije palo zbog poraza na lokalnim izborima, pa to važi i ovog puta. Naročito zato jer je izborna kampanja bila neuobičajeno mlaka sa obe strane. Ovo bi se moglo protumačiti kao nagoveštaj dublje krize između političke elite i građana koji sve češće tvrde da ih partije i institucije ne uvažavaju dovoljno. Ova tvrdnja je bez sumnje deo italijanskog političkog folklora, ali se takođe bez sumnje češće ponavlja u nekoliko prethodnih godina. Još pre više od deset godina, na izborima 1996, dvojica suparnika bili su Prodi i Berluskoni. Činjenicu da su posle deset godina obojica još uvek u trci (sa svim svojim saradnicima) mnogi tumače kao znak političke okoštalosti, koju je gotovo nemoguće prevazići.

KO TRPI VIŠE: Iako kriza pogađa obe koalicije, leva koalicija ipak trpi više. Kako bi izašle na kraj sa ovim razočarenjem, dve glavne partije vladajuće koalicije su prošlog meseca, na kongresima održanim istovremeno u Firenci i Rimu, odlučile da se ujedine. Demokratska levica (DS, glavni nosilac tradicije Italijanske komunističke partije, nekada najmoćnije komunističke partije na Zapadu) odlučila je da prestane da postoji i zajedno sa Margaritom (delom koalicije koji predstavlja centar) formiraće, do polovine oktobra, potpuno novu Demokratsku partiju u američkom stilu. Prodi i gradonačelnik Rima Valter Veltroni su već godinama radili na ostvarenju ove ideje. Predsednik vlade je potvrdio da je postignut istorijski cilj "udruživanja svih reformista" na italijanskoj političkoj sceni. Ovo bi moglo biti tačno, ali do sada je jedini ishod političkog braka to što se levičarska "struja" otcepila od bivšeg DS-a. Na redu je zamorna sezona političkih razgovora, rukovanja i slanja poruka na levom krilu Demokratske partije. Reformisani komunisti, jedna od dve komunističke partije prisutne u parlamentu, očigledno vodi neku vrstu "pregovora" koji mogu (ali ne moraju) da se završe formiranjem federacije: Reformisani komunisti, plus disidenti iz DS-a, plus Zeleni, plus Partija italijanskih komunista. Ukupno oko 12 procenata biračkog tela. Leva noga koja je dovoljno jaka da bude balans desnoj nozi (odnosno Demokratskoj partiji) vladajuće koalicije u naredne četiri godine na vlasti. Među aktivistima i simpatizerima, ipak, i udruživanja i preuzimanja ne izgleda da su išta više od partijskih pogodbi, koje imaju malo ili nimalo dodira sa stvarnim potrebama i željama građana.

Ono što, nasuprot tome, može imati dodira i sa potrebama i željama građana i sa dugim procesom transformacije koji oblikuje italijansko društvo ispod površine, jeste najvažniji zakon koji je do sada predložen parlementu od vlade. Novi imigracioni zakon, koji su potpisali ministar za društvenu solidarnost Paolo Ferero (iz partije Reformisanih komunista) i ministar unutrašnjih poslova Đulijano Amato (bivši čelnik Evropskog sporazuma), unosi neke važne promene u postojeći zakon, koji nosi ime Đanfranka Finija i Umberta Bosija, lidera ksenofobične Lige za sever.

LAKŠE ZA IMIGRANTE: Glavna promena u zakonu, jeste lakše dobijanje dozvole boravka koja je noćna mora miliona migranata (zahvaljujući i sporosti italijanske birokratije). Novi zakon pojednostavljuje proceduru za njeno dobijanje i uvodi dozvolu za traženje posla. Mnogo važnija čak i od same pripreme zakona, koji još uvek može biti promenjen u parlamentu, čak i vrlo značajno, jeste procedura koju je uveo Ferero. Pre nego što je napisao predlog, održao je brojne "konsultacije" sa svim društvenim snagama zainteresovanim za povećanje broja pridošlica u Italiju; sa preduzetnicima koji, naravno, žude za novom radnom snagom, ali takođe i sa religioznim organizacijama (koje su ponekad jedina sigurna luka za migrante), nevladinim organizacijama, radničkim sindikatima... To još uvek nije zvanična procedura, ali je dobar početak koji može biti ponovljen i u drugim slučajevima, ukoliko vlada namerava da je usvoji kao dugoročnu strategiju. Ovo ne izgleda mnogo posle jedne godine, ali kao što su italijanski političari često pokazali, sigurno je moglo biti i mnogo gore.

Enco Manjini