Vodič kroz mehanizme međunarodne pravde:
Mnogobrojni haški sudovi

Posle Drugog svetskog rata, a posebno posle završetka hladnog rata, međunarodno pravo sve više se bavi pojedincima. Ono to čini, između ostalog, zaštitom njihovih osnovnih ljudskih prava u odnosu na državu u kojoj žive, kao i nametanjem obaveza pojedincima čije kršenje povlači njihovu krivičnu odgovornost na međunarodnom nivou. Posledica toga je da se međunarodno pravo sve češće neposredno primenjuje pred domaćim sudovima – na primer, naši građani pred sudovima Srbije mogu i treba da se pozivaju na Evropsku konvenciju o ljudskim pravima radi zaštite svojih osnovnih prava i sloboda. S druge strane, i međunarodnih sudova je sve više i više, pa smo svedoci tzv. fenomena proliferacije međunarodnih sudova i tribunala. Njihov sve veći broj, kao i raznovrsna nadležnost, dovode do mnogobrojnih zabuna u široj javnosti. To je razlog što "Vreme" nastoji da otkloni neke od njih

Zabunama doprinosi i činjenica da se veliki broj međunarodnih sudova nalazi u šarmantnom holandskom gradu Hagu, što navodi mnoge, posebno haške turističke vlasti, da ga proglašavaju "sudskom prestonicom sveta".

Najeminentniji među haškim sudovima je Međunarodni sud pravde, glavni sudski organ Ujedinjenih nacija, koji je prošle godine proslavio 60 godina postojanja i naziva se i Svetskim sudom. Međunarodni sud pravde jedini je međunarodni sud opšte nadležnosti, koji može odlučivati o svim pitanjima koje reguliše međunarodno pravo. Ipak, pred njim se mogu pojavljivati samo države, te je on zatvoren za pojedince, kompanije i međunarodne organizacije.

Međunarodni sud pravde naprasno se obreo u žiži srpske javnosti kada je u februaru ove godine izrekao presudu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije (prvobitno SR Jugoslavije) za genocid. Sud je našao da su u julu 1995. snage bosanskih Srba izvršile genocid u Srebrenici, ubivši preko sedam hiljada ljudi, te da je Srbija odgovorna što ovaj genocid nije ni pokušala da spreči, kao i zbog toga što izvršioce nije kažnjavala jer, između ostalog, nije sarađivala sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju. Sud je Srbiji naložio da Tribunalu preda sve optužene za genocid u Srebrenici, pre svih Ratka Mladića, što ona još nije učinila, mada se čini da će svoje obaveze ipak ispuniti u bliskoj budućnosti. Pred Sudom se i dalje nalazi tužba Hrvatske protiv Srbije, takođe za genocid. Pored bivše Jugoslavije, Međunarodni sud pravde bavi se i manje kontroverznim temama, poput pomorskih razgraničenja, ali i drugim vrlo osetljivim slučajevima. Tako je Sud, na primer, 2004. izdao savetodavno mišljenje o legalnosti izgradnje izraelskog bezbednosnog zida na okupiranim palestinskim teritorijama, dok je 2005. odlučivao o ulozi Ugande u krvavom građanskom ratu u Kongu.

PRED LICEM PRAVDE: Odgovornost za zločine u Ruandi

Mada najprestižniji, Međunarodni sud pravde nije prvi sud koji je osnovan u Hagu. Tu čast ima Stalni arbitražni sud, osnovan 1899, posle Prve haške mirovne konferencije, a koji sa Međunarodnim sudom pravde deli sedište u prelepoj, mada pomalo kičastoj Palati mira, izgrađenoj 1913. godine novcem američkog filantropa Endrjua Karnegija. Ovaj sud, u stvari, čini spisak arbitara, koje države, ali i drugi međunarodni akteri, mogu koristiti za mirno rešavanje međusobnih sporova. Danas se ovaj sud bavi, između ostalog, i posledicama dugogodišnjeg oružanog sukoba između Etiopije i Eritreje, uključujući i naknadu štete. Pored Stalnog arbitražnog suda, u Hagu sedište ima i Iransko-američki arbitražni sud, koji su – koliko god to čudno zvučalo – Iran i SAD zajednički obrazovali da reši njihova međusobna potraživanja nakon krize sa uzimanjem talaca u američkoj ambasadi u Teheranu 1979–1981.

Konačno, u Hagu se nalazi i sedište našoj javnosti najpoznatijeg, a našim političarima najnezgodnijeg međunarodnog suda, Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, kao i stalnog Međunarodnog krivičnog suda, o kojima će biti više reči.

JEDINSTVEN SLUČAJ: Ubijeni premijer Hariri

KRIVIČNI SUDOVI I TRIBUNALI: Prvi međunarodni krivični sud bio je Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu, koji je sudio nacističkim ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata. Posle nirnberške presude, u međunarodnom običajnom i ugovornom pravu razvile su se tri kategorije krivičnih dela za koje individualna krivična odgovornost postoji na međunarodnom nivou, nezavisno od toga da li unutrašnje pravo neke države takvo ponašanje kažnjava ili pak odobrava – to su ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i genocid. Mada su svi ovi zločini bili inkriminisani u međunarodnom pravu, zbog suprotstavljenih interesa velikih sila, decenijama posle Nirnberga nije osnovan nijedan međunarodni sud koji bi sudio osobama optuženim za ova krivična dela. Međunarodni sud pravde, o kome je pre bilo reči, može utvrđivati da li je neki zločin izvršen, ali nema nadležnost da utvrđuje odgovornost pojedinaca za te zločine i da ih za to kažnjava. Stoga je krivično gonjenje za ova najteža dela protiv međunarodnog prava ostavljeno unutrašnjim pravosudnim sistemima, iako su se oni pokazali nepouzdanim, prvenstveno zbog nedostatka političke volje da se gone njihovi sopstveni ratni zločinci.

Tek će kraj hladnog rata dovesti do kakvog-takvog konsenzusa u međunarodnoj zajednici da se nekažnjivosti za najgore zločine mora stati na put, u skladu sa načelom vladavine prava. Prvi moderni međunarodni krivični sud, Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, osnovao je 1993. Savet bezbednosti UN-a, radi krivičnog gonjenja počinilaca masovnih zločina, poput ubistava, silovanja i proterivanja civila, na teritoriji bivše Jugoslavije. Savet bezbednosti je to učinio jednoglasnom rezolucijom (za koju su glasale i Rusija i Kina, kao stalne članice Saveta), koja je doneta po glavi VII Povelje UN-a, što je čini pravno obavezujućom za sve države članice svetske organizacije, nezavisno od njihovog pristanka (mada, treba reći da je tadašnja Savezna Republika Jugoslavija pristala na saradnju sa Tribunalom potpisom na Dejtonski mirovni sporazum, kako je to nedavno utvrdio i Međunarodni sud pravde). Tribunal je do sada okončao postupak protiv 106 okrivljenih za zločine u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosovu, od kojih je 51 pravosnažno osuđeno. Oko 40 drugih okrivljenih nalazi se u različitim fazama postupka, dok je petoro još u bekstvu.

Kritičari Tibunala u Srbiji često navode da je taj sud instrument selektivne pravde. Ne samo da su većina optuženih pred Tribunalom Srbi, tvrde oni, već se tribunali ne osnivaju za zločine u drugim zemljama, posebno onim moćnim. U ovoj kritici jedino je tačno to da se u međunarodnim odnosima relativno slabe države i velike sile ne tretiraju isto. Uprkos tome, borba protiv nekažnjivosti je proces koji se ne može obaviti preko noći. U tom pogledu, Tribunal za bivšu Jugoslaviju jeste bio prvi, ali nije i jedini savremeni međunarodni krivični sud.

Godinu dana posle osnivanja Tribunala za bivšu Jugoslaviju, Savet bezbednosti UN-a osnovao je i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, čije je sedište u Aruši, u Tanzaniji. Ovaj Tribunal sudi okrivljenima za genocid u Ruandi počinjen 1994. godine, kada su ekstremistički pripadnici plemena Hutu, koji su u tom trenutku bili na vlasti u Ruandi, u nekih sto dana ubili više od 800.000 Tutsija i umerenih Hutua. Slično kao i u bivšoj Jugoslaviji, zločini su bili podsticani masovnom propagandom, putem štampe i radija, te je Tribunal i osudio nekolicinu urednika ovih medija zbog podstrekavanja na genocid.

I Tribunal za bivšu Jugoslaviju i Tribunal za Ruandu su ad hoc, jednokratne institucije ograničenog mandata, koje će prestati da postoje kada obave svoj neposredni zadatak; izlazne strategije oba tribunala predviđaju da će oni okončati rad 2010. Pozitivno iskustvo sa ova dva tribunala navelo je države da osnuju stalni Međunarodni krivični sud, čije je sedište takođe u Hagu, a koji je počeo da radi u julu 2002.

Međunarodni krivični sud se razlikuje od dva ad hoc tribunala time što je njegova nadležnost dobrovoljna. Naime, Sud je osnovan međunarodnim ugovorom, Rimskim statutom, i sa ovim sudom obavezne su da sarađuju samo one države koje ovaj ugovor ratifikuju. Do sada je to učinilo više od sto država, uključujući i Srbiju. Dalje, za razliku od tribunala, koji imaju primat u odnosu na domaće pravosuđe zemalja bivše Jugoslavije, odnosno Ruande, nadležnost Međunarodnog krivičnog suda zasniva se na tzv. načelu komplementarnosti. To podrazumeva da će Sud preuzimati gonjenje nekog lica samo ako država gde se ono nalazi nije voljna ili nije u stanju da efikasno goni osumnjičene za zločine protiv međunarodnog prava.

Jedini izuzetak od dobrovoljne nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda jeste ovlašćenje Saveta bezbednosti UN-a da, na osnovu glave VII Povelje UN-a, predoči Sudu određenu situaciju, čak i ako se ona odigrava na teritoriji države koja nije članica Rimskog statuta. Savet bezbednosti ima ovlašćenje da u situacijama kada država očigledno ne ispunjava svoje međunarodne obaveze više ne bi morao da osniva ad hoc tribunale, već može da prinudno uputi određeni slučaj stalnom Sudu. Savet bezbednosti je ovo svoje ovlašćenje nedavno i iskoristio u pogledu sistematskih zločina u sudanskoj provinciji Darfur, u kojima je do sada poginulo više od 200.000 ljudi.

Pred Međunarodnim krivičnim sudom danas je u toku jedno suđenje, i to postupak protiv Tomasa Lubange zbog regrutovanja dece-vojnika mlađih od 15 godina tokom sukoba u Kongu. U toku su i istrage za zločine učinjene u Ugandi i Centralnoafričkoj Republici, kao i već pomenuta istraga za Darfur, gde je Sud već izdao svoje prve naloge za hapšenje.

HIBRIDI: Pored dva ad hoc tribunala i stalnog Međunarodnog krivičnog suda, osnovano je i više tzv. hibridnih ili mešovitih krivičnih sudova. Ovi sudovi se osnivaju u zemljama gde je, za razliku od Jugoslavije, postojala politička volja da se zločini kazne, ali ne i potrebni preduslovi. Oni se obično osnivaju ugovorom između Ujedinjenih nacija i relevantne države i primenjuju međunarodno pravo, dok u sudskim većima, uz sudije iz dotične države, sedi većina međunarodnih sudija.

Prvi takav sud bio je Specijalni sud za Sijera Leone, čija se nadležnost odnosi na zločine počinjene tokom građanskog rata u ovoj afričkoj zemlji, podsticanog nelegalnom trgovinom dijamantima, kao i od strane nekih susednih zemalja. Posebna brutalnost ovog rata odlikovala se namernim i sistematskim sakaćenjem civila od strane pobunjeničkih paravojnih formacija, a poprimila je takve razmere da u mnogim selima u Sijera Leoneu ne postoji nijedan stanovnik sa obe ruke i noge. Glavni okrivljeni pred Specijalnim sudom je bivši liberijski predsednik Čarls Tejlor, čije je suđenje iz razloga bezbednosti premešteno iz Fritauna u prostorije Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, mada mu i dalje sude sudije Specijalnog suda. Osim Specijalnog suda za Sijera Leone, hibridni krivični sudovi su osnovani i na Istočnom Timoru, Kosovu i u Bosni. Takođe, uskoro će početi sa radom i Vanredna krivična veća u Kambodži, koja će procesuirati okrivljene za istrebljenje više od tri miliona ljudi tokom vladavine Crvenih Kmera pre više od 30 godina.

Najnoviji međunarodni krivični tribunal osnovan je 31. maja ove godine, kada je Savet bezbednosti ustanovio Specijalni sud za Liban. Ovaj sud će se baviti okrivljenima za atentat na bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja, ubijenog u bombaškom napadu u februaru 2005. Zanimljivo je koliko se ovaj sud razlikuje od drugih međunarodnih sudova, s obzirom na to da će se on baviti samo jednim zločinom, i to ubistvom jedne konkretne osobe, koje čak i nije zločin protiv međunarodnog prava, te će sam Sud primenjivati libanski krivični zakonik. Razlog za osnivanje ovog suda je osnovana sumnja u umešanost sirijskih vlasti u ubistvo Haririja, koji je bio protivnik sirijskih političkih saveznika u Libanu, te shodno tome i nemogućnost libanskog pravosuđa da sve atentatore efikasno kazni. Mada je prvobitno bilo zamišljeno da se i ovaj sud osnuje ugovorom između Libana i UN-a, što je želela i libanska vlada, sklapanje tog ugovora sabotirao je libanski predsednik Emil Lahud, inače eksponent sirijskih interesa u Libanu. To je primoralo Savet bezbednosti da ovaj tribunal nametne Libanu na osnovu glave VII Povelje UN-a, mada, paradoksalno, libanske vlasti, u stvari, žele da ovaj sud postoji. Za sada je nepoznato gde će biti sedište ovog suda, mada je izvesno da to neće biti u Libanu.

SUDOVI ZA LJUDSKA PRAVA: Kao što smo videli, Međunarodni sud pravde i arbitražni tribunali rešavaju velika državna pitanja, dok se međunarodni krivični sudovi bave optuženima za najgora zlodela. Ipak, postoje i međunarodni sudovi koji su otvoreni i za "obične" ljude, koji žive u relativno normalnim zemljama, a to su sudovi za ljudska prava. Najpoznatiji takav sud, kome i naši građani imaju pravo da se žale, jeste Evropski sud za ljudska prava, koji primenjuje Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kojoj je pristupilo svih 47 država članica Saveta Evrope, uključujući i Rusiju i Tursku. Evropski sud jedan je od najuspešnijih, ali i najopterećenijih međunarodnih sudova, koji svake godine primi viši hiljada predstavki stanovnika Evrope.

Evropski sud nije jedini regionalni sud za ljudska prava – tu su i Međuamerički sud za ljudska prava, sa sedištem u San Hozeu u Kostariki, kao i Afrički sud za ljudska i narodna prava, koji je u fazi osnivanja. Regionalni sud za ljudska prava ne postoji jedino u Aziji. Nažalost, još ne postoji ni Svetski sud za ljudska prava, mada u okviru UN-a funkcionišu brojna kvazisudska, nezavisna ekspertska tela, poput Komiteta za ljudska prava i Komiteta protiv mučenja, kojima se građani takođe mogu žaliti, a kojima su države dužne i da podnose redovne periodične izveštaje o poštovanju ljudskih prava zagarantovanih posebnim ugovorima.

OSTALI MEĐUNARODNI SUDOVI: Konačno, postoje i brojni drugi, specijalizovani međunarodni sudovi, poput Evropskog suda pravde, sa sedištem u Luksemburgu, vrhovnog sudskog organa Evropske unije. Ovaj sud, koji ne treba mešati sa pomenutim Evropskim sudom za ljudska prava, dobiće za nas neposredan značaj kad, ili ako, Srbija bude ušla u EU. Ipak, mi i sada usvajamo presude ovog suda u našem domaćem zakonodavstvu u procesu približavanja EU-u.

Tu su još i kvazisudska tela u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Svetskoj banci, Tribunal UN-a za pravo mora, i mnogi drugi. Svi ovi sudovi su ne samo prilika za međunarodne pravnike da dobro zarade, već i jedan od najboljih načina za mirno rešavanje sporova i jačanje vladavine prava i na međunarodnom, a ne samo na unutrašnjem nivou. To je, nadamo se, ideal kome treba težiti.

Marko Milanović, bivši stručni saradnik u Međunarodnom sudu pravde u Hagu